Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša


Od Rim­skog car­stva, ot­kad da­ti­ra prav­na na­u­ka, ni­je for­mi­ra­na in­sti­tu­ci­ja ka­kva je Ha­ški sud. Sr­bi­ja je po­no­vo optužena u UN da ne sa­ra­đu­je s tim su­dom jer od­bi­ja da iz­ru­či tro­je ra­di­ka­la zbog ne­po­što­va­nja tog su­da. Ovim za­htje­vom Ha­ški sud po­tvr­đu­je da je da­le­ko od prav­ne na­u­ke ko­li­ko smo da­le­ko od Rim­skog car­stva i nje­go­vog pra­va. Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na bio sam u Ho­lan­di­ji na jed­nom na­uč­nom sku­pu. Od­lu­čih da sa ne­ko­li­ci­nom pri­ja­te­lja obi­đem Še­ve­nin­gen da vi­di­mo gdje je Ha­ški sud. Mo­gli smo iz­naj­mi­ti tak­si da nas do­ve­de do mje­sta ko­je tra­ži­mo. Radoznali, htje­li smo da pi­ta­mo gra­đa­ne, da sa­zna­mo ka­ko oni vi­de tu in­sti­tu­ci­ju. Pi­ta­li smo pro­la­zni­ke gdje se na­la­zi Tri­bu­nal. Od­go­vor svih bio je iden­ti­čan: „Da li mi­sli­te na „ Ser­bische Ge­fang­nis (srp­ski za­tvor)?“ Vri­je­me je po­ka­za­lo da je taj sud ona­kav ka­kvim ga vi­de gra­đa­ni Še­ve­nin­ge­na. Gra­đa­ni ovog gra­da kao da su zna­li či­me se ba­vi ovaj sud ad hok for­mi­ran od stra­ne SAD. Me­đu­tim, on je ile­ga­lan, je­ste ame­rič­ki: pro­gu­ra­li su ga kroz Sa­vjet bez­bjed­no­sti re­zo­lu­ci­jom kao Me­đu­na­rod­ni kri­vič­ni tri­bu­nal za biv­šu Ju­go­sla­vi­ju. Po­sli­je mno­go go­di­na nje­go­vog po­sto­ja­nja či­nje­ni­ce po­tvr­đu­ju: on je ona­kav ka­vog su ga vi­dje­li sta­nov­ni­ci Še­ve­nin­ge­na. Taj sud je pod­ba­cio u svom osnov­nom ci­lju; da do­ne­se prav­du za žr­tve, ka­zni zlo­čin i zlo­čin­ce i po­mi­re­nje me­đu za­va­đe­ni­ma gra­đan­skim ra­tom, a u tom ra­tu zlo­či­ni su jed­na­ko či­nje­ni na sve tri stra­ne. Svo­jim ne­prav­nim či­nje­njem i se­lek­tiv­nim pri­stu­pom, ovaj sud je pot­pu­no dis­kre­di­to­vao se­be, zbog ne­pro­fe­si­o­nal­no­sti, ne­kom­pe­tent­no­sti i is­po­li­ti­zo­va­no­sti. Bez ika­kvog osno­va do­no­sio je di­ja­me­tral­no su­prot­ne pre­su­de. Čak kroz ne­do­ka­za­ne kri­vi­ce op­tu­že­nih ozna­ča­vao je srp­ski na­rod „ge­no­cid­nim“; op­tu­žba­ma o „udru­že­nom zlo­či­nač­kom po­du­hva­tu“ i flo­sku­lom o „Ve­li­koj Sr­bi­ji“. Po­sr­nuo je do­no­se­ći pre­su­de ge­ne­ra­li­ma Voj­ske Ju­go­sla­vi­je ko­ji su do­bro­volj­no po­šli u Hag. Po svim rat­nim dok­tri­na­ma ge­ne­ra­li, po­seb­no La­za­re­vić i Pav­ko­vić ro­bi­ja­ju što ni­je­su po­ga­zi­li svo­ju voj­nič­ku čast, pru­ža­ju­ći ot­por NA­TO bru­tal­noj agre­si­ji. I Cr­no­go­rac Ve­se­lin Šlji­va­ča­nin odr­žao je voj­nič­ku i pa­tri­ot­sku čast ka­da je Ku­šne­ru od­bru­sio: „Vi ste ne­do­bro­na­mjer­ni, ovo je mo­ja ze­mlja!“ Da je to re­kao kao Fran­cuz učio bi se u udž­be­ni­ci­ma. Ro­bi­jao je ne­vin.
Do­ne­se­na pre­su­da srp­skim ge­ne­ra­li­ma je ne­sra­zmjer­na nji­ho­voj „kri­vi­ci“. Po­sta­vlja se pi­ta­nje ka­ko je to ve­ći zlo­čin ge­ne­ra­la La­za­re­vi­ća i Pav­ko­vi­ća od zlo­či­na Ve­sli Klar­ka, Ha­vi­je­ra So­la­ne i Me­dlin Ol­brajt? Ovi su ubi­ja­li ne­vi­ne, spa­lji­va­li u vo­zu na Gr­de­lič­kom mo­stu, ubi­li su čak i dje­voj­či­cu na no­ši i dje­cu u Mu­ri­nu. Ru­ši­li su i za­ga­di­li ze­mlju u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri.
Na dru­goj stra­ni, na­šli su se istin­ski rat­ni zlo­čin­ci, ubi­ce, si­lo­va­te­lji, kri­mi­nal­ci, ne­za­po­sle­ni ko­no­ba­ri pro­iz­ve­de­ni u rat­ne ge­ne­ra­le, a nji­ho­ve pre­su­de bi­le su oslo­ba­đa­ju­će. Pre­su­de zlo­čin­ci­ma i do­ne­se­ne pre­su­de Sr­bi­ma sa aspek­ta pra­va jed­na­ko su ni­štav­ne. Po­sta­vlja se pi­ta­nje zar ova­kva is­po­li­ti­zo­va­na in­sti­tu­ci­ja za­slu­žu­je po­što­va­nje? Ona ga ne­ma ni kod mno­gih eks­pe­ra­ta prav­ne na­u­ke u svi­je­tu i in­te­lek­tu­a­la­ca svjet­ske re­pu­ta­ci­je ka­kav je No­am Čom­ski.
Pr­vi uda­rac Tri­bu­na­lu za­dao je Vo­ji­slav Še­šelj. Pr­vo, što je do­bro­volj­no po­šao. U ha­škom ka­za­ma­tu dr­ža­li su ga 11 go­di­na, a pre­su­da ni­je do­ne­se­na! Od­bra­nom je za­di­vio prav­ni­ke po­zna­va­njem prav­ne na­u­ke. I ne sa­mo to, na­pra­vio je od Tri­bu­na­la cir­ku­sku are­nu. Na kra­ju ove la­kr­di­je to je uvi­dio su­di­ja Bo­na­mi, pro­ra­di­la je nje­go­va sa­vjest. A ima o ona dru­ga; Še­šelj ih je, na­rod­ski re­če­no: „o svom ja­du za­ba­vio“. Bo­lest ni­je raz­log oso­ba­đa­nja. Še­šelj iz­gle­da zdrav kao drijen, sva­kim da­nom je sve zdra­vi­ji, a glas mu je sve ja­či. Ina­če u svo­joj po­li­tič­koj dje­lat­no­sti ni­šta ra­ci­o­nal­no ni­je ura­dio sem što je uni­zio Ha­ški sud.
Hr­va­ti i mu­sli­ma­ni u BiH hi­ste­rič­no su re­a­go­va­li na Še­še­lje­vo oslo­ba­đa­nje. Hi­ste­ri­ja je bi­la že­šća ne­go kad su ma­sov­nim ve­se­ljem sla­vi­li oslo­ba­đa­nje Go­to­vi­ne i Mar­ka­ča, ko­ji­ma je za do­ka­za­ni zlo­čin pret­hod­no ovaj sud iz­re­kao ka­znu od 25 go­di­na ro­bi­je! Da je za­gre­bač­ka ka­te­dra­la bi­la de­set pu­ta ve­ća bi­la bi is­pu­nje­na. Mi­si su pri­su­stvo­va­li oslo­bo­đe­ni ge­ne­ra­li. Is­pi­sa­nim pa­ro­la­ma i go­vo­rom sve­šte­ni­ka, mi­sa je li­či­la na po­li­tič­ki mi­ting.
Šta či­ni­ti po­sle op­tu­žbe Sr­bi­je UN za ne­sa­rad­nju!? Oči­to cilj je sa­ta­ni­zo­va­nje i po­ni­ža­va­nje Sr­bi­je i srp­skog na­ro­da. Nad­le­žni srp­ski sud od­bio je za­htjev za nji­ho­vo iz­ru­če­nje. Ti­me su srp­skim vla­sti­ma „ve­za­ne ru­ke“. Vla­da ne bi mo­gla, ni­ti smje­la da ide pro­tiv za­ko­na sop­stve­ne ze­mlje, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu da je ri­ječ o me­đu­na­rod­nom su­du, iz­nad na­ci­o­nal­nih za­ko­na i nad­le­žno­sti. Vlast mo­že da se bra­ni od op­tu­žbi da ne sa­ra­đu­je sa Ha­gom, neo­bri­vim či­nje­ni­ca­ma: Sr­bi­ja je, ne ula­ze­ći ovom pri­li­kom u pi­ta­nje nji­ho­ve stvar­ne kri­vi­ce ili ne­vi­no­sti, iz­ru­či­la če­tr­de­set i pet gra­đa­na naj­vi­šeg po­li­tič­kog i voj­nog ran­ga. Sr­bi­ja je oba­ve­zna da bra­ni svo­je do­sto­jan­stvo zbog če­ga je mno­go pu­ta po­sr­ta­la. Zar mo­že da se po­štu­je sud u ko­me su osu­đi­va­ni i mu­če­ni sa­mo Sr­bi i je­di­ni sa pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je u nje­mu umi­ra­li? Serž Bra­merc je po­seb­na pri­ča. Sva­ka po­sje­ta Bra­mer­ca Sr­bi­ji bi­lo je po­ni­ža­va­nje. Do­če­ki­va­li su ga pred­sjed­ni­ci, pre­mi­je­ri i či­ta­va Vla­da. Ne­do­sta­jao je sa­mo cr­ve­ni te­pih. Pro­to­ko­lar­nu lek­ci­ju mo­gli su iz­u­či­ti iz Bro­zo­ve di­plo­ma­ti­je. Slu­žbe­ni­ke, ka­kav je tu­ži­lac Bra­merc, do­če­ki­vao je slu­žbe­nik od­go­va­ra­ju­ćeg re­so­ra. Do­ček na dr­žav­nom ni­vou bio je ne­za­mi­sliv.
Na kra­ju, da re­zi­mi­ra­mo, „gri­jeh“ tro­je ra­di­ka­la, zbog ko­jeg Bra­merc zah­ti­je­va da ih do­pre­me u mu­či­li­šte Sr­ba. Ako je nji­hov „gri­jeh“ u ver­bal­nom de­lik­tu, a je­ste, s ob­zi­rom na to da je u Sr­bi­ji uki­ni­to ka­žnja­va­nje za uvre­du i kle­ve­tu, oni su ne­vi­ni. Po­sta­vlja se pi­ta­nje, da li su tro­je ra­di­ka­la mo­ral­no oba­ve­zni da is­ka­žu po­što­va­nje pre­ma ovom su­du, u če­mu im se pri­dru­žu­je i pi­sac ovih re­do­va iz sle­de­ćih raz­lo­ga: oslo­ba­đao je zlo­čin­ce od­go­vor­ne za pro­tje­ri­va­nje ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da pri­pad­ni­ka jed­nog na­ro­da sa­mo zbog to­ga što su dru­ge vje­re i na­ci­je. Ne­ko­li­ko hi­lja­da ubi­je­nih i ne­sta­lih, po­ru­še­nih i po­pa­lje­nih vje­kov­nih og­nji­šta za Tri­bu­nal ni­je­su bi­li zlo­čin!? Oslo­bo­di­li su Ha­ra­di­na­ja či­ja je kri­vi­ca do­ka­za­na upr­kos mno­gim po­u­bi­ja­nim svje­do­ci­ma. Ta­či­ja ni­ka­da ni­je­su pri­ve­li prav­di, a po­sto­je do­ka­zi da je uči­nak nje­go­vog ko­man­do­va­nja bio ne­ci­vli­za­cij­sko mu­če­nje Sr­ba, va­đe­nje nji­ho­vih orga­na i tr­go­va­nje nji­ma. Oslo­bo­di­li su Na­se­ra Or­li­ća ko­ji je na pra­vo­slav­ni Bo­žić po­klao Sr­be u Bra­tun­cu. Fra­njo Tuđ­man i Ali­ja Izet­be­go­vić ni­je­su op­tu­že­ni za do­ka­za­ni zlo­či­nač­ki po­du­hvat. Me­sić, je­dan od tvo­ra­ca gra­đan­skog ra­ta, umje­sto da bu­de op­tu­žen do­ve­den je kao svje­dok. Du­ga­čak je spi­sak gr­e­ho­va ovog su­da da bi bio po­što­van. Za­ta­ška­va­nje zlo­či­na je ve­ći zlo­čin. Ono što se de­si­lo u Sre­bre­ni­ci je­ste za osu­du, ali kao zlo­čin. Ku­ka­vič­ko ubi­ja­nje ne­u­hra­nje­nih mla­di­ća u Po­to­ča­ri­ma ili iz­vo­đe­nje ne­vi­nih put­ni­ka iz vo­za u Štrp­ci­ma i nji­ho­vo ubi­stvo dje­lo je po­mu­će­ne svi­je­sti. Isto ta­ko u Za­gre­bu po­či­nje­no ubi­stvo cr­no­gor­ske po­ro­di­ce Mi­la­na Ze­ca, ko­ji su isje­če­ni na ko­ma­de i ba­če­ni na đu­bri­šte. Ovaj zlo­čin je uto­li­ko ve­ći, jer zlo­čin­ci ni­je­su ka­žnje­ni. Sr­bi­ja je osu­di­la zlo­či­ne ko­je su uči­ni­li Sr­bi. Po­či­ni­o­ci ova­kvih zlo­či­na ni­je­su sa­mo ne­pri­ja­te­lji na­ro­da nad ko­jim či­ne zlo­čin, ve­ći su ne­pri­ja­te­lji na­ro­du iz ko­je­ga po­ti­ču, či­ne­ći zlo­či­ne u nje­go­vo ime. Sr­bi­ja mo­ra da osu­đu­je, ali i da bra­ni svo­je do­sto­jan­stvo od op­tu­žbi ko­je se di­ri­gu­ju u ime ne­či­jih ne­ča­snih ci­lje­va. Sa­ta­ni­zo­va­ti jed­nu dr­ža­vu neo­dvo­ji­vo je od sa­ta­ni­za­ci­je nje­nog na­ro­da. Uosta­lom, u ha­škom ka­za­ma­tu umi­ra­li su sa­mo Sr­bi. Ka­ko ob­ja­sni­ti da je i umi­ra­nje u Tri­bu­na­lu se­lek­tiv­no? Lju­di se da­nas ne ubi­ja­ju sa­mo met­kom i vje­ša­njem. Ima i dru­gih na­či­na.