Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ame­rič­ki ma­ga­zin ,,Tajm” po tra­di­ci­ji sva­ke go­di­ne u de­cem­bru pro­gla­ša­va svo­ju ,,lič­nost go­di­ne”, onu ko­ja je u pret­hod­nih 11 mje­se­ci naj­vi­še uti­ca­la na tok na­ci­o­nal­nih ili svjet­skih do­ga­đa­nja. Oče­ki­va­no, to je ovo­ga pu­ta bio Do­nald Tramp, či­je je po­bje­da na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma bi­la ne sa­mo sen­za­ci­o­nal­na, ne­go po mno­go če­mu i šo­kant­na – u to­li­koj mje­ri da bi mo­gla da bu­de ,,re­me­ti­lač­ka” ne sa­mo po Ame­ri­ku, ne­go za glo­bal­ni po­re­dak.
Iz­bo­ru ,,Taj­ma” ne­ma se šta za­mje­ri­ti, ba­rem ne na pr­vi po­gled. Ali kad se uzme u ob­zir ,,ši­ra sli­ka”, Tram­pov tri­jumf je u sjen­ci čo­vje­ka ko­ji mu je na ne­ki na­čin omo­gu­ćio da po­sta­ne 45. pred­sjed­nik SAD. Su­de­ći po glav­noj te­mi po­sled­njih ne­dje­lja u glo­bal­nim me­di­ji­ma, pra­va lič­nost go­di­ne, ili, pre­ci­zni­je, „po­bjed­nik go­di­ne” je pred­sjed­nik Ru­si­je Vla­di­mir Pu­tin.
Sve što je ove go­di­ne po­tre­slo svi­jet: is­hod bri­tan­skog re­fe­ren­du­ma u ko­jem se ve­ći­na iz­ja­sni­la za iz­la­zak iz EU, uspon de­sni­čar­skih po­pu­li­sta u Evro­pi i na kra­ju, pred­sto­je­će use­lje­nje kon­tro­verz­nog mi­li­jar­de­ra i zvi­je­zde ri­ja­li­ti te­le­vi­zi­je u Bi­je­lu ku­ću – bi­le su do­bre vi­je­sti za ru­skog li­de­ra (ko­ji, uz­gred, do­če­ku­je če­tvr­tog ame­rič­kog ko­le­gu: no­sio se već sa Klin­to­nom, Bu­šom i Oba­mom).
Kad se to­me do­da i upra­vo do­bi­je­na bit­ka Asa­do­ve voj­ske pot­po­mog­nu­te ru­skom avi­ja­ci­jom za (pri­je ra­ta) naj­ve­ći si­rij­ski grad, Ale­po, uti­sak da je ovo bi­la Pu­ti­no­va go­di­na po­sta­je još čvr­šći. Štavi­še, te­ma da­na upra­vo je pi­ta­nje (sa uglav­nom po­zi­tiv­nim od­go­vo­rom): da li je Pu­tin po­sta­vio svog čo­vje­ka u Bi­je­lu ku­ću, s ob­zi­rom na to da je Tram­po­va po­bje­da bi­la tak­tič­ki cilj Kre­mlja.
Sve su če­šće i ana­li­ze po ko­ji­ma je Pu­tin ri­je­šen da po­bi­je­di u no­vom Hlad­nom ra­tu – i da u to­me i uspi­je­va. Po­bjed­nik je, uosta­lom, i zbog sa­me či­nje­ni­ce da je ne­pre­sta­no u fo­ku­su svjet­ske pa­žnje.
Mi­nu­le ne­dje­lje, glav­na po­le­mi­ka vo­đe­na je o ru­skoj ,,in­ter­ven­ci­ji” u ame­rič­ki iz­bor­ni si­stem. Od­la­ze­ći pred­sjed­nik (smje­na u Va­šing­to­nu će se oba­vi­ti 20. ja­nu­a­ra) Ba­rak Oba­ma upra­vo je sa­op­štio da su vje­ro­do­stoj­ni na­la­zi ame­rič­kih oba­vje­štaj­nih slu­žbi (CIA i FBI) po ko­ji­ma su ru­ski ha­ke­ri pro­va­li­li u iz­bor­ne šta­bo­ve i de­mo­kra­ta i re­pu­bli­ka­na­ca, ali su (pre­ko Vi­ki­lik­sa) obje­lo­da­ni­li sa­mo ono što je mo­glo da na­ško­di Hi­la­ri Klin­ton.
Kan­di­dat­ki­nja De­mo­krat­ske par­ti­je u svo­joj iz­ja­vi je, pak, oci­je­ni­la da je ha­ker­ska sa­bo­ta­ža bi­la i ,,na­pad na Ame­ri­ku” i ujed­no Pu­ti­no­va osve­ta njoj zbog svo­je­vre­me­nog ospo­ra­va­nja (2011) nje­go­ve po­bje­de na ru­skim pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma.
Iz Mo­skve se, na­rav­no, ovo od­ba­cu­je, ali taj de­man­ti ipak ne mi­je­nja uti­sak da je Pu­tin do­bio ono što je htio: ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka sa ko­jim mo­že da se ,,po­ga­đa”. Po­tvr­da za to je ime­no­va­nje Rek­sa Ti­ler­so­na za no­vog še­fa ame­rič­ke di­plo­ma­ti­je: ri­ječ je o čo­vje­ku ko­ji je, pre­go­va­ra­ju­ći kao čel­nik naj­ve­će ame­rič­ke naft­ne kom­pa­ni­je sa Ru­si­jom, za­slu­žio da ga Pu­tin oki­ti ,,Or­de­nom pri­ja­telj­stva”.
Pu­tin se sva­ka­ko za­do­volj­no smje­ška i što se u Ame­ri­ci ovim po­vo­dom de­ša­va ono što ni­ka­da ni­je bi­lo: da no­vo­i­za­bra­ni pred­sjed­nik ospo­ra­va i ni­po­da­šta­va na­la­ze svo­jih oba­vje­štaj­nih slu­žbi, kao što to či­ni Tramp, ne po­ka­zu­ju­ći ni ra­do­zna­lost zbog mo­guć­no­sti da se jed­na stra­na si­la mi­je­ša­la u iz­bor­ni pro­ces.
Da li su ru­ski ha­ke­ri za­i­sta od­lu­ču­ju­će do­pri­ni­je­li Tram­po­voj po­bje­di, od­no­sno omo­gu­ći­li mu da, upr­kos to­me što je osvo­jio čak 2,8 mi­li­o­na gla­so­va ma­nje od Klin­to­no­ve, obez­bi­je­di ve­ći­nu elek­to­ra – de­le­ga­ta fe­de­ral­nih dr­ža­va ko­ji su u za­vr­šnoj in­stan­ci iz­bo­r­no ti­je­lo – i ti­me po­sta­ne pred­sjed­nik?
Iz­bor­na sta­ti­sti­ka do­pu­šta ovu mo­guć­nost: klat­no se okre­nu­lo na Tram­po­vu stra­nu u tri ,,ko­le­blji­ve” dr­ža­ve, gdje je nje­go­va pred­nost bi­la sa­mo oko je­dan od­sto. To prak­tič­no zna­či da je bi­lo neo­p­hod­no da se pro­tiv Klin­to­no­ve okre­ne sa­mo oko 130.000 bi­ra­ča. Da li su ih na Tram­po­vu stra­nu gur­nu­li ru­ski ha­ke­ri i ru­ska ma­ši­ne­ri­ja la­žnih vi­je­sti (ko­ja se per­fekt­no uklo­pi­la u ame­rič­ke de­sni­čar­ske saj­to­ve ko­ji su ta­ko­đe ,,ig­no­ri­sa­li či­nje­ni­ce), mo­že da se i do­ka­zu­je i opo­vr­ga­va, ali je či­nje­ni­ca da je ri­ječ o is­ho­du ko­ji je Pu­ti­nu do­bro­do­šao.
Ko­la­te­ral­ni re­zul­tat je pad po­vje­re­nja u ame­rič­ke in­sti­tu­ci­je, a ka­kve će po­re­me­ća­je Tramp uni­je­ti u po­sto­je­ći već pod­ri­ve­ni svjet­ski po­re­dak, tek će se vi­dje­ti. Su­de­ći po lju­di­ma ko­ji­ma se okru­žu­je, ge­ne­ra­li­ma i taj­ku­ni­ma ma­hom bez po­li­tič­kog is­ku­stva, ali sprem­nih da se po­na­ša­ju kao bul­do­že­ri, do­ga­đa­će se mno­go to­ga što je do­sko­ra bi­lo ne­za­mi­sli­vo.
Ne sa­mo kad je ri­ječ o Ame­ri­ci i nje­noj ulo­zi u svi­je­tu. Pu­tin mo­že da bu­de za­do­vo­ljan i pro­ce­si­ma ko­ji se de­ša­va­ju – i tek će se, sa iz­bo­ri­ma u Ho­lan­di­ji, Fran­cu­skoj, Nje­mač­koj (i naj­vje­ro­vat­ni­je u Ita­li­ji) – de­ša­va­ti u Evro­pi, gdje su de­sni­čar­ski po­pu­li­sti u uspo­nu, pri­je­te­ći da će, do­đu li na vlast, uči­ni­ti sve da EU osla­be, pa u kraj­njem is­ho­du i de­mon­ti­ra­ju.
Kad se uzme u ob­zir da je sa­mo pri­je go­di­nu da­na Ru­si­ja bi­la su­o­če­na sa čvr­stim fron­tom uje­di­nje­ne Evro­pe, ne­po­pu­stlji­ve Ame­ri­ke i eks­pan­zi­o­ni­stič­kim NA­TO-om, sa­da­šnje sta­nje je sva­ka­ko Pu­ti­nov tri­jumf. Zbog če­ga je ti­tu­lu ,,po­bjed­ni­ka go­di­ne” sva­ka­ko za­slu­žio.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke”)