-Pi­še: Milisav S. Popović

Vre­la jun­ska noć 1945.

Bi­li su u blin­di­ra­nom vo­zu ko­ji je mo­gao bez pre­ki­da da kr­sta­ri ju­go­za­pad­nom tra­som Evro­pe. Fran­cu­ski ge­ne­ral i nje­gov ame­rič­ki ko­le­ga ner­vo­zno su ški­lji­li je­dan u dru­go­ga u za­di­mlje­nom sa­lo­nu kom­po­zi­ci­je. Smrad du­va­na se ugr­lio sa te­škom pa­rom, pa je i noć od­bi­ja­la da im po­re­me­ti gu­stu lju­bav.
- Mje­sec. Pu­nih tri­de­set da­na vu­ca­ra­mo se u kru­gu. - iz­gle­dao bi neo­zbilj­no da mu ni­je bi­lo na­pir­li­ta­ne uni­for­me ko­ja je vi­še no­si­la nje­ga. Pru­ži­la mu je neo­p­hod­nu fran­cu­sku va­žnost.
- Da. - Ame­ri­ka­nac pro­zbo­ri kroz sti­snu­ti rep ci­ga­re­te. - Već je po­noć. Gdje je Var­kov­ski vi­še?
Vra­ta se na­glo otvo­ri­še. Rus, pla­vog po­gle­da i ma­sne ko­se stu­pi u sa­lon. Za njim uše­ta umor­ni dok­tor iz Ju­go­sla­vi­je. Čim ih ugle­da­še sko­či­še na krat­ke no­ge. In­te­re­sant­no, i Fran­cuz i Ame­ri­ka­nac su bi­li iden­tič­ne vi­si­ne, sa istom će­lom na zno­ja­vim tje­me­ni­ma.
- I? - ra­ši­re­nih pr­sti­ju su gle­da­li Var­kov­skog.
Ovaj ma­hom dla­na po­ka­za da pri­sjed­nu: - Po­la­ko. Do­bri dok­tor će sve da ob­ja­sni.
Po­ku­nje­na pri­li­ka se ni­je po­mje­ra­la. Sta­jao je na li­ni­ji vra­ta i dje­lo­vao vr­lo, vr­lo umor­no. Cio maj je pro­veo u sre­di­šnjem, izo­lo­va­nom va­go­nu pre­tvo­re­nom u po­kret­nu bol­nič­ku la­bo­ra­to­ri­ju.
- Go­spo­do... - već su bi­li na­vi­kli da nje­gov en­gle­ski zvu­či bo­lje čak i od ge­ne­ra­la iz Va­šing­to­na - ... Po­tvr­đe­no je. Ne­ma sum­nje. Osta­ci ne­dvo­smi­sle­no pri­pa­da­ju Hi­tle­ru.
- Uuuf! - Fran­cuz klo­nu od olak­ša­nja. Skljo­ka se na­zad u fo­te­lju. Pri­gra­bi fla­šu vot­ke - Zna­či, go­to­vo je, a? Ovo pro­kle­to vu­ca­ra­nje “ta­jan­stve­nim vo­zom” je ko­nač­no go­to­vo.
- Hm... - dok­tor na­pra­vi ko­rak na­pri­jed ne po­di­žu­ći po­gled sa po­da - ... Ako vam je ovo bi­lo po­treb­no da sta­vi­te pe­čat na kraj pri­če o ra­tu, ima­te ga. Ipak... - obr­ve mu se na­ko­stri­je­ši­še, a uhva­će­na svje­tlost se od­bi od ze­ni­ce - ... Ne­što ni­je ka­ko tre­ba.
- Mo­lim? - Amer iz­du­ži vrat.
- Kao što zna­te, na ana­li­zu su nam pre­da­ti uglje­ni­sa­ni i sko­ro uglje­ni­sa­ni osta­ci. Iz­gle­da­li su kao hr­pa smr­dlji­vih is­pre­ple­ta­nih zmi­ja. Is­po­sta­vi­lo se da su bi­le tri oso­be. Hi­tler, nje­go­va su­pru­ga i ba­tler. - u ne­ko­li­ko po­te­za svu­če bi­je­li man­til i pr­sti­ma za­tra­ži fla­šu od Fran­cu­za - Fi­rer je iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo kroz de­snu slje­poč­ni­cu pi­što­ljem Walt­her PPK ka­li­bra 7.65 mi­li­me­ta­ra. Že­na je ubi­je­na ci­ja­ni­dom, a ba­tler je na­knad­no do­vr­šen. Vje­ro­vat­no ba­jo­ne­ti­ma.
- Od­lič­no. Zna­či ne­ma ni­ka­kve sum­nje vi­še?
- Ne ka­da go­vo­ri­mo o vje­ro­do­stoj­no­sti osta­ta­ka njih dvo­ji­ce. Že­na je upit­na.
Muk. Po­če­še da gle­da­ju jed­na dru­gog u voj­nič­ke obra­ze.
- Eva? - Var­kov­ski na­mr­šti če­lo.
- Da. - is­pi tro­gut že­sti­ne, pa ru­ka­vom obri­sa usta - Div­na i nje­žna Eva Bra­un. - na­slo­ni se na šank od pu­nog dr­ve­ta i za­gle­da se u pr­lja­vo ogle­da­lo na­spram - Je­ste li se ikad pi­ta­li za­što je “Mo­ja bor­ba” is­pi­sa­na ona­ko?
- Mi­sli­te na ru­ko­pis? - Amer za­tre­pe­ra kap­ci­ma u pri­sje­ća­nju - Pa... Adolf je bio sli­kar... este­ti­ka mu je po­sta­la dio ma­ni­ra.
- Ipak... - dok­tor ga pre­ki­nu - ... Sa­gla­si­će­mo se da je ru­ko­pis ipak bio pre­vi­še pre­ci­zan, kra­san i za­o­bljen. Kao... kao da ga je pi­sa­la že­na.
Fran­cuz sko­či, Rus se za­te­tu­ra, a Ame­ri­ka­nac is­ko­la­či oči­ma.
- Go­spo­do... - dok­tor se okre­nu pot­pu­no smi­ren - ... Osta­ci že­ne ne pri­pa­da­ju Evi Bra­un... pri­pa­da­ju že­ni ne­što mla­đe do­bi, sa slič­nom, ali dru­ga­či­jom vi­li­com. Zu­bi se ne po­du­da­ra­ju, zna­te. A ima­ju­ći u vi­du mo­je ra­ni­je sum­nje, Hi­ler je za­pra­vo sa­mo bio ma­ri­o­ne­ta. Pra­vi Fi­rer je za­pra­vo Eva. Pi­ta­nje ko­je se na­me­će... Gdje je sa­da?
Ista noć. Pod­mor­ni­ca u sje­ver­nim mo­ri­ma. Na ru­ti ka ba­zi na An­tar­ti­ku.
U skrom­noj, ali ugod­noj ko­mo­ri ba­ti­ska­fa, auto­mat­ski po­ve­za­nim sa ogrom­nom pod­mor­ni­com, mla­da že­na nje­žnih i go­lih ra­me­na sje­dje­la je na kre­ve­tu oslu­šku­ju­ći gla­so­ve mno­go­broj­ne po­sa­de. Nje­mač­ki joj je u tom tre­nut­ku zvu­čao ta­ko ro­man­tič­no. Pro­gu­ta koc­ki­cu cr­ne čo­ko­la­de. Uze pe­ro i na­sta­vi za­pis: ...I da, na sa­mom kra­ju da ka­žem... Trud­na sam, dra­gi dnev­ni­če! Već tri mje­se­ca. Ide­mo na bez­bjed­no, ja i mo­ja be­ba. Ta­mo nas če­ka­ju svi ko­ji su vje­ro­va­li u nas... u me­ne. Na­ša taj­na ba­za, sa dva­de­set hi­lja­da na­ci­stič­kih po­ro­di­ca. Sa svom na­šom teh­no­lo­gi­jom. Ne­do­stup­na i ne­vi­dlji­va dru­gi­ma. Sve ide po pla­nu, 2020. bi­će go­di­na na­šeg uspo­na. Iza­ći će­mo na po­vr­ši­nu. Ja­či, broj­ni­ji i sprem­ni­ji. Osvo­ji­će­mo svi­jet! Bi­će opet pod na­šim no­ga­ma. To ti obe­ća­vam dra­gi. Eh... Šte­ta što si bio br­zo­ple­ta bu­da­la. Vo­li te tvo­ja Eva (Hi­tler) Bra­un.
Za­klo­pi bi­lje­žni­cu na či­jim ko­ri­ca­ma je za­o­blje­nim ru­ko­pi­som sta­ja­lo “Main kumpf II”

(Autor je knji­žev­nik)