- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

,,Vra­ti­la se tro­u­gla­sta ,,kra­vi­ca”, još da mi se vra­te i zu­bi da je otvo­rim kao ne­kad…”, a to ,,ne­kad” je, na­ža­lost, osta­lo naj­ži­vlje i naj­re­či­ti­je u ovih če­tr­de­set i ku­sur lje­ta ži­vlje­nja i ži­vo­ta­re­nja, jer za tro­u­gla­stom ,,kra­vi­com” su do­šli ne­ki koc­ka­sti vo­lo­vi i sje.ali sve!
Ne­kad sam imao ne­pu­nih se­dam go­di­na.
Ne­kad nas je stri­ka Du­šan sa­če­kao ,,aj­ku­lom” na že­lje­znič­koj sta­ni­ci i od­ve­zao u ne­ku gar­so­nje­ru no­vo­be­o­grad­skih blo­ko­va…
Ne­kad je bi­lo to po­zno ve­če kra­jem lje­ta ’81. i svje­tla gra­da ko­ja su ne­sta­ja­la za na­ma ka­ko smo pre­la­zi­li ,,Ga­ze­lu”…
Ne­ka­da ni­je bi­lo ni­če­ga od ,,Ga­ze­le” do blo­ko­va…
Ne­ka­da je ta gar­so­nje­ra bi­la pu­na smi­je­ha.
Ne­ka­da me je iz tr­pe­za­ri­je gar­so­nje­re bu­dio očev tran­zi­stor i ono ,,li­tur­gij­sko”: “Do­bro ju­tro, Be­o­gra­de!”
Ne­ka­da je iz blo­ko­va ka gra­du vo­zio ze­le­ni zglob­ni auto­bus 16B dok je vje­tar ko­vi­tlao pi­je­sak i da­lek glas lju­di u ko­pre­ni pje­šča­ne haj­du­či­je…
Ne­ka­da sam upor­no sta­jao kraj vo­za­ča gle­da­ju­ći u one ša­re­ne kar­te za vo­žnju ko­je je raz­bra­jao ve­li­kim nok­tom ma­log pr­sta…
Ne­ka­da se ču­lo ono ,,ting” kad auto­mat po­je­de pa is­plju­ne kar­tu…
Ne­ka­da se osnov­na ško­la zva­la ,,Bra­ća Ri­bar”.
Ne­ka­da ni­sam imao poj­ma ko su ta bra­ća dok sam pre­pla­še­no sta­jao u kre­dom is­cr­ta­nom cvi­je­tu I1.
Ne­ka­da je ma­ma sta­ja­la sa­mo ko­ji ko­rak da­lje i pla­ka­la dok nas je Ro­za­li­ja Jan­ko­vić, ta div­na, div­na že­na uvo­di­la po pri put u ško­lu.
Ne­ka­da su mi ta dva sa­ta pro­ve­de­na u ško­li 1. sep­tem­bra 1981. dje­lo­va­la kao vječ­nost.
Ne­ka­da sam mi­slio da je ma­ma oti­šla i da me u dvo­ri­štu vi­še ni­ko ne­će sa­če­ka­ti.
Ne­ka­da sam bio pre­sre­ćan vi­djev­ši da ni­je, da je uga­si­la do po­la po­pu­še­nu ci­ga­re­tu, ,,LD’’, i po­tr­ča­la k me­ni, još pla­ču­ći.
Ne­ka­da sam od­la­zio do Ra­ji­će­ve, kod okret­ni­ce tram­va­ja, ma­lo iz­nad ško­le, cvre­nio se ki­osk, vreo na sun­cu, ko plot­na sta­rog špo­re­ta…
Ne­ka­da su se u nje­mu zno­ji­le dvi­je šer­pe­ti­ne- u jed­noj vir­šle u dru­goj ko­ba­si­ce.
Ne­ka­da je od pri­lo­ga bi­lo sa­mo sen­fa i ma­jo­ne­za.
Ne­ka­da bih do­bio i mi­njon pri­de, do­bra­no mek, le­pljiv i is­to­pljen.
Ne­ka­da bih sjeo na pr­vu klu­pu Ka­le­meg­da­na i jeo vir­šle u ze­mič­ki dok je ma­ma dr­ža­la jo­gurt, mi­njon i sal­ve­tu.
Ne­ka­da je u Zo­o­lo­škom vr­tu bi­lo vi­še lju­di ne­go ži­vo­ti­nja, ali to je bio i ostao naj­ljep­ši zbjeg.
Ne­ka­da sam u ,,Sne­ža­ni” po­jeo pr­vu pi­cu, uta­liv­ši se s dru­ga­ri­ma za ka­pri­ćo­zu. Dru­ge i ni­je bi­lo.
Ne­ka­da ni­smo zna­li ni ka­ko se to je­de, ni­ti nam se na­ro­či­to svi­dje­la, ali po­bje­gli smo s ča­sa i je­li pi­cu, ej!
Ne­ka­da je Ro­za­li­ja zna­la da me dig­ne sa sto­li­ce kad po­vu­če zu­luf, a ja ću­tim, pi­o­ni­ri ni­su pla­ka­li…
Ne­ka­da sam na ma­loj ma­tu­ri po­pio ča­ši­cu ru­ma i dva sa­ta iza­zi­vao na fer­ku par­king sat, dok on, pa­met­ni­ji, ni­je po­pu­stio…
Ne­ka­da sam krao bu­ra­ze­ro­ve bi­je­le, “adi­das- rom” pa­ti­ke, tri bro­ja ve­će i kla­pa­rao u nji­ma tri­pu­ju­ći da sam Šejn.
Ne­ka­da je nas pe­to­ro zna­lo da se zgu­ra u te­le­fon­sku go­vor­ni­cu dok na­su­mič­no okre­će­mo bro­je­ve i ze­za­mo lju­de…
Ne­ka­da smo sje­de­li kod Te­ra­zij­ske če­sme i gle­da­li u mi­li­caj­ce ko­ji su po­ku­ša­va­li da ko­pi­ra­ju Jo­va­na Bu­lja i bu­du ona­kvi šme­ke­ri u bi­je­lim, ljet­njim uni­for­ma­ma, ali…
Ne­ka­da je či­ka Jo­van ra­dio u tra­fi­ci kod me­ne u blo­ku na­kon pen­zi­o­ni­sa­nja- bio je šme­ker do kra­ja!
Ne­ka­da je ća­le ku­pio Gip­če­tu ono ču­do od “BT50”- ni­ka­da ni­je htio da da krug pa smo mu ski­da­li ven­ti­le s gu­ma…
Ne­ka­da me je Mom­či­lo vo­dio kod fri­ze­ra po slu­žbe­nu fri­zu­ru: “Ma­lo ma­ka­za­ma iza uši­ju, skra­ti mu te re­po­ve i da mu ši­ške ne pa­da­ju u oči…”
Ne­ka­da je ma­ma do­zvo­li­la dok je ća­le bio u Cr­noj Go­ri da odem sam i maj­stor Mi­ći od­bru­sim: “Ne, ne kao ono ta­ti­no, ovog pu­ta ho­ću ma­ši­ni­com iz­nad uši­ju i uz vrat!” Ka­kav je­res…
Ne­ka­da je bu­ra­zer tre­ni­rao ko­šar­ku u ,,Par­ti­za­nu” i vo­dio me u Ha­lu spor­to­va, na­a­a­aj­ve­ću gra­đe­vi­nu na svi­je­tu, da gle­dam ba­sket i slu­šam ka­ko ,,si­mo­dov­ke” škri­pe po par­ke­tu…
Ne­ka­da sam zbog jed­ne Na­ta­še za­pa­lio s gaj­be 9. mar­ta ’91. da se na­đe­mo na Sla­vi­ji…
Ne­ka­da sam se za op­kla­du peo na vrh ka­zalj­ke sun­ča­nog sa­ta na Sla­vi­ji…
Ne­ka­da je ća­le od fir­me do­bio dvo­sob­nu gaj­bu pa smo bu­ra­zer i ja do­bi­li svo­ju so­bu iz ko­je su tre­šta­li Da­jer Strejts, Kris Ri­ja, ZZ top, Smak, AB­BA, Di­lan, Čor­ba, Roj Or­bi­son…
Ne­ka­da je ća­le pre­ko sin­di­ka­ta ku­pio “to­ši­ba” dvo­ka­se­taš i par “TDK” ka­se­ta…
Ne­kad ga je bu­ra­zer po­nio na mo­re u Čanj i za­bo­ra­vio na pla­ži…
Ne­kad sam se na lič­nu kar­tu bu­ra­ze­ro­vog dru­ga­ra učla­nio u vi­deo klub i uzeo dvi­je ka­se­te- ne­kog nin­džu i Lin­du Lo­vlejs…
Ne­ka­da sam pla­ćao ka­zne kad ka­se­te vra­tim ne­pre­mo­ta­ne.
Ne­ka­da sam s or­ta­ci­ma iz kra­ja da­ni­ma pri­je pro­jek­ci­je sta­jao u re­du pred bi­o­sko­pom ,,Fon­ta­na” da ku­pi­mo kar­te.
Ne­ka­da sam zbog dje­voj­ke do­bio ta­kve ba­ti­ne od Pa­vi­ljo­na­ca, ali je na­sta­vi­la da me vo­li. Još vi­še, či­ni mi se.
Ne­ka­da su mi ti Pa­vi­ljon­ci po­sta­li dru­ga­ri kad su shva­ti­li da mo­gu da me ši­ba­ju kol’ko ho­će- ja ću do­la­zi­ti po Je­le­nu mo­dar ili ne…
Ne­ka­da je ća­le pred pen­zi­ju po­no­vo do­bio gaj­bu, za so­bu ve­ću…
Ne­ka­da smo ro­di­te­lji­ma kra­li onaj ,,LD” i pu­ši­li dok nam ne po­zli, a on­da po još jed­nu ve­ru­ju­ći da se za­i­sta ,,klin- kli­nom iz­bi­ja…”
Ne­ka­da sam se to­li­ko na­pio na bu­ra­zer­vom is­pra­ća­ju u voj­sku da sam sju­tra­dan pi­tao kad se vra­ća iz ško­le, da mu ma­znem pa­ti­ke pri­je ne­go što stig­ne, a on je u ,,Mar­šal­ki” već za­du­ži­vao ,,gu­šter­sku” opre­mu…
Ne­ka­da se bu­ra­zer na­pio na mom is­pra­ća­ju ne že­le­ći da mi po­ka­že ka­ko mu je fr­ka jer idem u voj­sku u Gnji­la­ne.
Ne­ka­da me maj­ka ni­je pra­ti­la od kuć­no­ga pra­ga da­lje kad sam to ju­tro ko­smat kre­tao put Gnji­la­na…
Ne­ka­da je ma­ma bi­la ži­va, sad ne­dje­ljom brat i ja pri­ča­mo o sve­mu što je ne­kad bi­lo, sje­de­ći kraj nje­nog gro­ba, ni­kad ne go­vo­re­ći da ide­mo na gro­blje već do ma­me…
Ne­ka­da je ta tro­u­gla­sta ,,kra­vi­ca” bi­la naj­vi­ša ko­ta dje­tinj­stva s ko­je se ja­sno vi­dje­lo sve, osim vo­lo­va ko­ji su se ne­ka­ko pri­kra­li…
Za­to da­nas ne mo­gu da ob­ja­snim mo­joj prin­ce­zi za­što pla­čem na vi­jest da se vra­ti­lo ,,ne­kad” i za­što je tro­u­gao je­di­ni ho­ri­zont kroz ko­ji se ja­sno vi­di kru­žni­ca sun­ca i pod obla­ci­ma...