- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ne pa­da mi na­pa­met da pi­šem o ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re, tj. o pro­sla­vi tog da­na. Ne za­to što je da­nas to već ba­jat da­tum, već što je i ba­ja­ta te­ma. Mo­žda je čak bo­lje re­ći- do­sad­na. Sva­ka­ko je su­vi­šno re­ći da se ni­sam ra­do­va­la tom do­ga­đa­ju ni pri­je 11 go­di­na (ako je to uop­šte do­ga­đaj), kao što je ta­ko­đe su­vi­šno re­ći da se i Cr­na Go­ra ,,usre­ći­la’’ ka­da je re­kla ‘’sud­bo­no­sno’’ NE za­jed­ni­ci sa Sr­bi­jom. Ni­ko se, da­bo­me, ni­je usre­ćio od te sil­ne ne­za­vi­sno­sti svih biv­ših re­pu­bli­ka jed­ne je­di­ne Ju­ge. Da­kle, su­vi­šno je, pa ne­ću vi­še o to­me.
A, o če­mu ću? Pa ho­ću i mo­ram da po­jam ne­za­vi­snost po­ka­žem u ne­kom dru­gom svje­tlu ili, bo­lje re­ći, u to­tal­nom mra­ku.
Za po­če­tak po­sta­vljam pi­ta­nje-šta uop­šte zna­či bi­ti ne­za­vi­san i da li je ne­za­vi­snost iko­me do­bra do­ni­je­la? Po­što je moj od­go­vor na dru­gi dio pi­ta­nja- ne, sa­mim tim bi­ti ne­za­vi­san, ap­so­lut­no zna­či bi­ti ne­slo­bo­dan. Ako ne­ki­ma to iz­gle­da pa­ra­dok­sal­no, i ako su pa­ra­le­lu sta­vi­li upra­vo iz­me­đu ne­za­vi­sno­sti i slo­bo­de, on­da su na su­prot­noj stra­ni i od slo­bo­de i od mog mi­šlje­nja. Ka­ko? Evo ova­ko...
Ot­kad smo do­šli na ovaj svi­jet, mi smo za­vi­sna bi­ća. Na­rav­no, pr­vo od pri­ro­de, pa on­da od svo­jih ro­di­te­lja. Ov­dje, pri­je sve­ga, mi­slim na za­vi­snost be­be od maj­ke. Kroz od­ra­sta­nje na­ša za­vi­snost do­bi­ja dru­ge ob­li­ke, ali ne pre­sta­je. Pre­li­va se u dru­štvo, gdje smo opet i ne­mi­nov­no za­vi­sni od ne­ko­ga. Te­žnja da se pu­no­ljet­stvom ‘,,otrg­ne­mo’’ od ro­di­te­lja i po­sta­ne­mo svo­ji i ne­za­vi­sni, uvi­jek mi je iz­gle­da­la kao na­met­nu­to i iz­dre­si­ra­no shva­ta­nje i po­i­ma­nje ži­vot­nih ‘,,pra­vi­la’’, pa sa­mim ti i pri­hva­ta­nje uka­lu­plje­nog mi­šlje­nja. Jer, ka­ko mlad čo­vjek sa tek na­pu­nje­nih 18 go­di­na mo­že bi­ti ne­za­vi­san i slo­bo­dan? Ni­ka­ko. On mo­že i po­treb­no je da te­ži za svo­jom sa­mo­stal­no­šću, hra­bro i str­plji­vo, hva­ta­ju­ći se u ko­štac sa ži­vo­tom, ali ne­za­vi­snost s tim ne­ma baš ni­ka­kve ve­ze. Što se pri­je shva­ti da je po­tre­ba za sa­mo­stal­no­šću u bli­skoj ve­zi sa sa­zna­njem da je upra­vo za­vi­snost neo­p­hod­na i do­bro­na­mjer­na na tom pu­tu, pri­je će se i sti­ći do nje. Da­kle, za­blu­da je da je ne­za­vi­san čo­vjek sa­mo­stal­ni­ji i spo­sob­ni­ji, ili ka­ko ne­ki mi­sle slo­bod­ni­ji.
Kao kon­kre­tan od­go­vor na ovu var­ku, nu­dim ovaj- ne­za­vi­san čo­vjek (tj. onaj ko­ji mi­sli da to je­ste), za­pra­vo je sa­mo za­vi­san od po­tre­be da bu­de ne­za­vi­san. On će kon­stant­no bi­ti pod ša­pom svo­je umi­šlje­ne ne­za­vi­sno­sti. Ima­će za­vi­snu po­tre­bu da do­ka­zu­je da je ,,spo­so­ban’’ da ži­vi u svo­joj ne­za­vi­snoj ,,dr­ža­vi’’, zva­noj za­blu­da. Ah, ka­ko li je i ko­li­ko sa­mo slo­bo­da da­le­ko od to­ga!
S dru­ge stra­ne, čo­vjek ko­ji je svje­stan da je kao so­ci­jal­no bi­će upu­ćen na dru­ge, i da je sa­mim tim za­vi­san od nji­ho­vog okru­že­nja, ima­će ja­sni­ju, zre­li­ju sli­ku, ka­ko čvr­šće i ja­če sta­ja­ti na ze­mlji. Na­rav­no da ka­da pred­nost da­jem za­vi­sno­sti ne for­si­ram ono ma­te­ri­jal­no u njoj, ali tre­ba ima­ti i na umu i u vi­du da je ta vr­sta vr­lo za­stu­plje­na i pri­sut­na u na­šim ži­vo­ti­ma. Bor­ba za svo­je par­če hlje­ba je zna­čaj­na, ali ni­ka­ko ne pred­sta­vlja vr­hu­nac ne­za­vi­sno­sti, već na­pro­tiv, pro­ces ko­ji za­vi­si od mno­gih stva­ri i od na­še spo­sob­no­sti da to­ga bu­de­mo svje­sni.
Da­kle, čak i ka­da se na ne­ki na­čin osa­mo­sta­li­mo, i ta­da će­mo za­vi­si­ti od ne­ko­ga ili ne­če­ga, a bo­ga­mi i ne­ko i ne­što i od nas. Sma­tram to vr­lo pri­rod­nim i ne­de­pri­mi­ra­ju­ćim. Na­pro­tiv.
Za­vi­snost vi­dim kao jed­nu vr­lo bit­nu pra­ti­lju u kon­stant­noj bor­bi za na­pre­dak i bo­lji­tak i je­din­ke i dru­štva. Ne­za­vi­snost je bje­ža­nje od od­go­vor­no­sti i tra­že­nja iz­go­vo­ra za svo­ju ne­spo­sob­nost da se ži­vi u skla­du sa pri­hva­ta­njem re­al­no­sti. A re­al­nost je uvi­jek ja­sna i gla­sna, i po­ru­ču­je da smo, htje­li- ne htje­li, za­vi­sni od nje. I je­smo i bi­će­mo.
Za­vi­snost vi­dim kao pru­že­nu ru­ku ka sa­rad­nji sa svi­je­tom, a ne­za­vi­snost kao na­du­re­no 18-go­di­šnje de­ri­šte. Ra­zu­mi­je­va­nje i shva­ta­nje da se za­vi­sno­šću i nje­nim pri­hva­ta­njem ne ide li­ni­jom ma­njeg ot­po­ra već se str­plji­vo stva­ra put ko­jim bi svi tre­ba­lo da ide­mo, put za­jed­ni­štva, otvo­ri­će mno­ge vi­di­ke i učvr­sti­će na­šu slo­bo­du. A, pri­zna­će­te, slo­bo­da za­vi­si od nas. Ja pri­zna­jem da za­vi­sim od nje. I ja i moj bič. Jer, ne­za­vi­snost je kič.

Ne­za­vi­snost je bje­ža­nje od od­go­vor­no­sti i tra­že­nja iz­go­vo­ra za svo­ju ne­spo­sob­nost da se ži­vi u skla­du sa pri­hva­ta­njem re­al­no­sti

Ni­ko se ni­je usre­ćio od te sil­ne ne­za­vi­sno­sti svih biv­ših re­pu­bli­ka jed­ne je­di­ne Ju­ge.

(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)