- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić
Na šta će ovo iza­ći, ni­ko ne zna?! Čud­no da se ni­ko i ne pi­ta, ili ne ču­je­mo da se pi­ta. A sva­ko je uple­ten u ovo. Ni­či­joj gla­vi ni­je si­gur­no. Mo­žda onoj, ko­ja baš ni­šta ne mi­sli? Mno­gi ne mi­sle jer mi­sle da im je sve smi­šlje­no. Ne­ko im je smi­slio ži­vot, i oni ži­ve i ne mi­sle. Ne ži­ve, a mi­sle da ži­ve. Po­ne­ko od ta­kvih mo­že da se osje­ća sa­vr­še­no. Ukrao je Bo­gu da­ne, ali ga za to ni­ko ni­šta ne pi­ta.
Ne­ke se stva­ri uvi­jek po­gre­šno po­sta­ve. I to je u in­te­re­su onih ko­ji „dr­že po­re­dak“ u na­ro­du, re­ci­mo. Bo­lje da ka­že­mo u dr­ža­vi. Jer vi­še se i ne zna šta je na­rod, a sve se ma­nje zna i šta je dr­ža­va. Sa­mo to ne bi tre­ba­lo da pi­ta­mo one ko­ji „vla­da­ju“ dr­ža­vom. Jer bi­smo ih na­tje­ra­li da jav­no la­žu. A oni, po slu­žbe­noj du­žno­sti, ne smi­ju da la­žu.
Je­dan ko­ji mi mje­ri sva­ku ri­ječ dok iz­go­va­ram do­ba­cu­je – oni la­žu po slu­žbe­noj du­žno­sti! Jer da ne la­žu, dr­ža­va bi im se (i nam ) ras­pa­la za dva­de­set če­ti­ri sa­ta. Ja mu dis­kret­no ka­žem da mo­že­mo i o to­me da go­vo­ri­mo, ali sa­da, dok na­stu­pa­mo pred ši­rom pu­bli­kom, ne tre­ba stva­ri ta­ko raz­go­li­ti­ti. Jer bi pre­stao raz­go­vor i raz­mi­šlja­nje. Va­žno bi bi­lo da poč­ne­mo da mi­sli­mo, pa ma­kar kre­nu­li i s kra­ja ta­nje­ga, ka­žem mu. Jer mi­šlje­nje je po­če­tak sa­mo­stal­no­sti i slo­bo­de. To je naj­va­žni­je u ži­vo­tu. I ovo ne pri­ča­mo ra­di pri­če, i ne pi­še­mo ra­di li­je­pog pi­sa­nja, ne­go sve či­ni­mo ra­di ži­vo­ta. Da se ži­vot ne iz­gu­bi. Da nam ne pro­pad­ne u ni­šta, da ne ži­vi­mo za ni­šta. Ne­go da se za­met­ne ži­va kli­ca, iz ži­vog sje­me­na, iz do­bre pod­lo­ge. Da slo­bo­da iz nje­ga pro­pu­pi. Da ri­ječ poč­ne da dje­lu­je. Da se otvo­ri pred na­ma put. A ne ova­ko da osta­ne­mo na bes­pu­ti­ci, i u ne­vi­dje­li­ci cr­no­gor­skoj. Jer, ko je na­ro­du skro­jio isti­nu, taj ga je na­go­vo­rio da ne ži­vi. Ili, ka­ko se ka­že - pre­veo ga je žed­nog pre­ko vo­de. To je po­sao vla­sti. To se de­si­lo u Cr­noj nam go­ri. I ono što se tra­di­ci­o­nal­nim reč­ni­kom zo­ve na­rod, pre­stao je da to bu­de. Na­rod se pre­tvo­rio u gla­sa­če i ku­po­pro­daj­nu ro­bu. A to je isto­vre­me­no – i mo­gu­će, i ne­mo­gu­će! To je­ste, i ni­je. I to je ono od če­ga se naj­vi­še bo­ji vlast, tj. kor­mi­la­ri vla­sti. To je onaj konj iz pri­če, ko­ji mo­že da no­si svog ga­zdu, ali mo­že i da ga jed­nom zba­ci, i da ga raz­ne­se ko­pi­ti­ma. Smi­je­mo li re­ći, i onaj pas, ko­ji mo­že da slu­ži, da la­je za ga­zdu do da­vlje­nja, ali jed­nom mo­že da po­lu­di (ili da se opa­me­ti) i da pro­spe drob ga­zdi. Ni­šta ne znam, sa­mo na­le­tim na ove na­rod­ne mu­dro­sti, i ob­ra­du­ju me. „U sla­bo­sti­ma se po­ka­zu­je si­la Bo­ži­ja“, ka­že apo­stol Pa­vle. Sa te gra­ni­ce se naj­vi­še vi­dje­lo, i naj­vi­še re­klo. A evo smo do­šli svi na tu gra­ni­cu. I sva­ko bi u Cr­noj Go­ri re­al­no tre­ba­lo da se upi­ta - ima li ga ili ne­ma? Je li to on ili sa­mo nje­go­va sjen­ka? Ži­vi li stvar­no, ili mu je ne­ko dru­gi smi­slio ži­vot, i ta­ko za­šao u mu­ke ko­je ni­ko ne vi­di. Ko­je svi pre­zi­ru, što je još go­re.
Ne iz­dva­jam ja Cr­nu Go­ru, ni po tim ne­ar­ti­ku­li­sa­nim mu­ka­ma od dru­gog svi­je­ta, ne­go je ona ogled­ni pri­mjer svih ne­ga­tiv­nih zbi­va­nja ko­ja se go­mi­la­ju po svi­je­tu. Ma­la je, du­bo­ka je, i pu­na pro­ti­vr­ječ­no­sti. Pu­na iskon­skih mu­ka, i že­đi za Čo­vje­kom i Bo­gom. I pu­na apa­ti­je, jer se od­u­sta­lo i od Čo­vje­ka i od Bo­ga. Ali ostao je i osta­tak na­de i u Čo­vje­ka i u Bo­ga. E taj osta­tak dr­ži na­rod. I ti ko­je dr­ži taj osta­tak, oni su na­rod. U sta­ra vre­me­na i u sta­rim knji­ga­ma, če­sto se upo­tre­blja­va­la ta sin­tag­ma „na­rod Bo­ži­ji“. To su oni lju­di, ko­ji ni­je­su iz­gu­bi­li na­du, i po­vje­re­nje, da Bog uče­stvu­je u nji­ho­vom ži­vo­tu, i u ži­vo­tu na­ro­da. I da ih ču­va nje­go­vim pro­mi­slom. I da ih ne­kad skri­va, pa iz­gle­da kao da ih ne­ma, a ne­kad ih ot­kri­je, i po­ka­že svoj na­rod, svo­je lju­de.
Ostrog i Nik­šić su to po­ka­za­li ovih da­na ( u da­ne Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­ško­ga). Od­ne­kud iza­đe i po­ka­za se na­rod Bo­ži­ji. Na­rod ko­ji ne dr­ži ova dr­žav­na vlast u ša­ci. Ko­me ni­je­su ras­tu­ri­li um, pot­ki­nu­li ko­ri­jen, ko­ji još mo­že da do­ne­se rod. Na­rod ko­ji na­jed­nom otvo­ri oči, uši, um, du­šu, i slu­ša ri­je­či Bo­ži­je. Slu­ša i gle­da ne­bo. Slu­ša i gle­da čo­vje­ka, slu­ša i gle­da tra­vu, slu­ša i gle­da vo­du ko­ja jed­na­ko te­če od po­čet­ka, od po­sta­nja.


U sta­ra vre­me­na i u sta­rim knji­ga­ma če­sto se upo­tre­blja­va­la ta sin­tag­ma „na­rod Bo­ži­ji“. To su oni lju­di, ko­ji ni­je­su iz­gu­bi­li na­du, i po­vje­re­nje, da Bog uče­stvu­je u nji­ho­vom ži­vo­tu, i u ži­vo­tu na­ro­da

Ostrog i Nik­šić su to po­ka­za­li ovih da­na ( u da­ne Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­ško­ga). Od­ne­kud iza­đe i po­ka­za se na­rod Bo­ži­ji


(Autor je knji­žev­nik)