-Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

La­žni do­ka­zi su pre­pla­vi­li Cr­nu Go­ru, pri­la­žu ih sa svih mo­gu­ćih stra­na i adre­sa. Ovje­ra­va­ju ih i u Bri­se­lu i Lon­do­nu i u Va­šing­to­nu.
Na­rod­na po­slo­vi­ca ka­že: „Ko la­že za te­be, la­ga­će i pro­tiv te­be“, a knji­žev­nik Do­bri­ca Ćo­sić za­pi­sa: „Mi la­že­mo da bi­smo ob­ma­nu­li se­be, da utje­ši­mo dru­go­ga. La­že­mo iz sa­mi­lo­sti, la­že­mo iz sti­da, da ohra­bri­mo, da sa­kri­je­mo svo­ju bi­je­du, la­že­mo zbog po­šte­nja. La­že­mo zbog slo­bo­de... La­že­mo stva­ra­lač­ki, ma­što­vi­to i in­ven­tiv­no. A tek ka­ko la­že vlast.“ Mno­go to­ga što su go­vo­ri­li o na­ma bi­la je laž, a još vi­še su la­ga­li kad su go­vo­ri­li o se­bi. La­ga­li su na­rod, da ne bi sa­znao isti­nu o nji­ma, jer zna­ju da ne­će mo­ći iz­bje­ći ka­znu za to­li­ku ko­li­či­nu la­ži. La­ga­li su u svo­je ime i u ime svo­jih na­lo­go­da­va­ca. Svi­jet je stva­ran na la­ži­ma, a za­što i oni op­sta­ja­nje na vla­sti ne bi za­sni­va­li na la­ži­ma? Mi­to­vi o ne­kim „ve­li­kim“ lič­no­sti­ma gra­đe­ni su na la­ži­ma. Za­to se isto­ri­ja pri­je i ne­go se mo­glo oče­ki­va­ti od njih od­re­kla, kao što će se od­re­ći i na­ših sa­mo­pro­kla­mo­va­nih ve­li­či­na. Ko­li­ko smo se me­đu­sob­no la­ga­li, tre­ba da bu­de­mo sreć­ni što se ni­je­smo po­u­bi­ja­li, jer bi za­jed­no s na­ma u grob po­šla i isti­na ko­ja po pra­vi­lu sti­že po­sled­nja. Naj­ve­će isti­ne su one o ko­ji­ma se jav­no ni­je smje­lo, ni­ti smi­je go­vo­ri­ti, a naj­ve­će la­ži su one ko­je smo naj­du­že i naj­sve­ča­ni­je sla­vi­li. Sla­vi­li smo ih da bi što sna­žni­je ubi­ja­li isti­nu. Mi smo kao ri­jet­ko ko u svi­je­tu ima­li la­žnog ca­ra, a na kra­đi, pre­va­ri i la­ži stvo­ri­li smo dr­ža­vu ne po na­šim mje­ri­li­ma, već po stra­nim na­lo­zi­ma. Ni­jed­nu va­žnu od­lu­ku za na­šu bu­duć­nost ni­je­smo do­no­si­li po vo­lji na­ro­da, pa ni ovu naj­no­vi­ju o ula­sku Cr­ne Go­re u NA­TO. Da su mo­gli uklo­ni­ti svje­do­ke svih nji­ho­vih pre­va­ra i la­ži vje­ro­vat­no bi ih do­sad uklo­ni­li, ali su zna­li da je onih ko­ji su bi­li pro­tiv nji­ho­vih od­lu­ka mno­go vi­še, a pla­ši­li su se i onih u nji­ho­vim re­do­vi­ma ko­je su si­lom pri­mo­ra­li da ih po­dr­že da jed­no­ga da­na ne pro­go­vo­re. Za­to im na nji­ho­vu ve­li­ku ža­lost ni­je pre­o­sta­lo ni­šta dru­go bez da gle­da­ju i da se di­ve lju­di­ma ko­ji ži­ve re­vo­lu­ci­ju. Kod njih se sve vi­še ja­vlja lju­bo­mo­ra i bi­jes pre­ma va­ma ko­ji se bez stra­ha bo­ri­te za slo­bo­du. U Cr­noj Go­ri se isti­na uvi­jek sa­op­šta­va­la ša­pa­tom, a laž gro­mo­gla­sno. Mi smo na­rod ko­ji se naj­vi­še pla­ši isti­ne. Či­ni se da je laž po­sta­la sa­stav­ni dio na­šeg bi­ća. La­že­mo, jer je to svjet­ski i evrop­ski trend, ka­žu za­go­vor­ni­ci evrop­ske Cr­ne Go­re. Od ma­lih no­gu su po­če­li uči­ti da la­žu. Iz­gle­da da ov­dje na­rod naj­vi­še vje­ru­je oni­ma ko­ji naj­soč­ni­je la­žu. Vo­le to i in­sti­tu­ci­je dr­ža­ve, ko­je isti­ni naj­ma­nje vje­ru­ju, jer da bi vje­ro­va­li isti­ni tra­že do­ka­ze, a vlast se po­bri­nu­la da sve do­ka­ze o isti­na­ma uni­šti. La­žni do­ka­zi su pre­pla­vi­li Cr­nu Go­ru, pri­la­žu ih sa svih mo­gu­ćih stra­na i adre­sa. Ovje­ra­va­ju ih i u Bri­se­lu i Lon­do­nu i u Va­šing­to­nu. To što je Ustav­ni sud Cr­ne Go­re fal­si­fi­ko­vao iz­re­ku sop­stve­ne od­lu­ke ko­ja se od­no­si na na­kna­du maj­ka­ma po osno­vu ro­đe­nja tro­je ili vi­še dje­ce naj­sli­ko­vi­ti­je go­vo­ri u ka­kvoj dr­ža­vi ži­vi­mo i na što je sve re­žim u Cr­noj Go­ri spre­man da bi kri­vo­tvo­rio isti­nu. Na­kon što se su­di­ja Ustav­nog su­da Mi­o­drag Ilič­ko­vić ogra­dio i iz­u­zeo svo­ju po­dr­šku ra­ni­joj od­lu­ci tog su­da, da ima prav­ne dr­ža­ve sve su­di­je ko­je su u to­me uče­stvo­va­le bi­le bi smi­je­nje­ne po hit­nom po­stup­ku. Ova­ko Cr­na Go­ra jav­no pro­mo­vi­še laž i fal­si­fi­ka­te, kao naj­moć­ni­je oru­đe u ru­ka­ma vla­sto­dr­ža­ca na pu­tu ka to­tal­noj de­gra­da­ci­ji svih vri­jed­no­sti ko­je jed­nu dr­ža­vu či­ne prav­nom i ula­zi u red onih dr­ža­va ko­ji­ma je isti­na pre­sta­la da bu­de va­žna. Ov­dje se ot­kri­ve­ne la­ži prav­da­ju štam­par­skim gre­ška­ma ka­ko bi se pro­iz­vo­đa­či la­ži sa­ču­va­li za pro­mo­ci­ju ne­ke no­ve la­ži. Ta­ko su la­žo­vi po­sta­li naj­po­želj­ni­je lič­no­sti ko­je se na­la­ze pod po­seb­nom za­šti­tom dr­ža­ve. Na­ro­du se od la­ži strah uvu­kao u ko­sti, ću­ti se o broj­nim ubi­stvi­ma i pljač­ka­ma, ću­te i oni ko­ji bi mo­ra­li pro­go­vo­ri­ti. Ka­žu ću­ta­li su nji­ho­vi pre­ci, ko­ji su sa so­bom u grob od­ni­je­li broj­ne isti­ne o na­ma. Ta­ko mi je­dan pri­ja­telj, pri­je ne­ki dan, is­pri­ča ka­ko se dav­ne 1970. go­di­ne sreo sa po­zna­tim re­vo­lu­ci­o­na­rom iz na­še Cr­ne Go­re, ko­me sam se ja di­vio i ko­ji je go­vo­rio svom pri­ja­te­lju ka­ko mu je žao što ni­je bo­lje is­ko­ri­stio za se­be funk­ci­je ko­je je oba­vljao. Moj pri­ja­telj, ta­da stu­dent po­li­tič­kih na­u­ka u Be­o­gra­du, pre­ko­ri ga ri­je­či­ma:,,Pa zar si se za to bo­rio?“ Sta­ri re­vo­lu­ci­o­nar ga pri­ja­telj­ski upo­zo­ri da od nje­ga ni­ka­da ne­će bi­ti do­bar po­li­ti­čar, jer ,,po­li­ti­čar se ne po­sta­je, po­li­ti­čar se ra­đa, a ti oči­gled­no ni­je­si na­u­čio da je­zik dr­žiš za zu­bi­ma’’. Da­kle, la­ži­ma smo se po­če­li uči­ti mno­go ra­ni­je ne­go što mo­že­mo na­slu­ti­ti. Do­ka­zi o na­šim isti­na­ma sa­ču­va­ni su u sje­ća­nji­ma onih ko­ji su se bo­ri­li za isti­nu. Oni su do­ka­ze pre­no­si­li s ko­lje­na na ko­lje­no na svo­je po­tom­ke, ša­pa­tom. Da ni­je­su ta­ko ra­di­li, mi bi­smo odav­no iz­gu­bi­li pam­će­nje, pa ne bi­smo zna­li ni ko smo, ni od ko­ga smo. Oni naj­hra­bri­ji su mno­go to­ga za­pi­si­va­li i ob­ja­vi­li. Upr­kos to­me što su vla­sti knji­ge spa­lji­va­le, ni­je­su ih uspje­le uni­šti­ti, jer bi­lo je do­volj­no onih ko­ji su ih pri­je spa­lji­va­nja pro­či­ta­li i u sje­ća­nji­ma sa­ču­va­li. Isti­ne ko­je su za­bra­nji­va­ne ni­ka­da ni­je­su is­tri­je­blje­ne. One su vak­sr­sa­va­ne na mje­sti­ma i u vre­me­ni­ma, gdje se i ka­da se to naj­ma­nje oče­ki­va­lo. Za­to će se pro­ta­go­ni­sti la­žne Cr­ne Go­re obur­da­ti s la­ži­ma ko­je su sa­mi pro­iz­vo­di­li i pro­mo­vi­sa­li na svo­ju i na sra­mo­tu Cr­ne Go­re.