-Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić

Ka­da ne­ko ne mo­že slo­bod­no da se kre­će gra­dom – to je kao da ima li­si­ce na ru­ka­ma. Još ako ne­ko ta­kvu sud­bi­nu od­re­di i svom po­tom­stvu, mo­glo bi se re­ći, u naj­ma­nju ru­ku, da ni­je ni pa­me­tan ni vi­zi­o­nar.
Žil Pa­jo, fi­lo­zof ko­ji je ži­vio u 19. vi­je­ku, ova­ko pi­še o go­mi­la­nju bo­gat­stva: „Ve­li­ko bo­gat­stvo s go­mi­lom slu­gu i uho­da, s onim buč­nim i sve­ča­nim ži­vo­tom, je­ste go­re rop­stvo ne­go što smrt­ni mi­sle. Bo­gat­stvo, sem ri­jet­kih iz­u­ze­ta­ka, rđa­vo uti­če na um i ka­rak­ter lju­di.
Ma­lo je ču­ve­nih knji­žev­nih i umjet­nič­kih dje­la, ma­lo je ve­li­kih ot­kri­ća ko­je su po­sti­gla dje­ca bo­ga­ta­ša. Bo­ga­ti mla­di­ći ri­jet­ko kad do­ži­ve ot­kro­ve­nje skri­ve­nih mo­ći, bez ko­jih se osta­je obi­čan čo­vjek.
Kad su jed­nom za­pi­ta­li Tol­sto­ja šta bi že­lio čo­vje­ku ko­ga do­bro mr­zi – on je od­go­vo­rio po­sli­je raz­mi­šlja­nja: „Že­lio bih da mu se dje­ca ro­de kao bo­ga­ta­ši.“ To­var s ti­tu­la­ma je naj­ve­ći te­ret ko­ji je­dan mla­dić ima da no­si. Ta­ko je i za bo­ga­te dje­voj­ke: one po­sta­ju pli­jen lak­ta­ša i obič­nih lju­di.
No­vac je pra­vi ra­za­rač vo­lje ljud­ske.
Bo­gat­stvo s iz­vje­šta­če­nim ži­vo­tom, ko­ji uz bo­gat­stvo ide, obez­gla­vlju­je ono što je stvar­no naj­bo­lje u dru­štvu, ono ru­ši str­plji­vu ener­gi­ju i za­mje­nju­je pra­vu pa­met go­vor­lji­vo­šću – ko­ja je fal­si­fi­ko­va­na pa­met. No­vac, po­red to­ga, ra­zo­ri i po­ro­dič­na osje­ća­nja.
Stra­šna neo­d­go­vor­na vlast nov­ca pro­iz­vo­di isto dej­stvo kao i pra­va vlast: bo­ga­ti se od­vik­ne naj­pri­je, pa on­da iz­gu­bi moć da se­be za­mi­sli u po­lo­ža­ju ne­ko­ga ko­ga da­vi. U bo­ga­tog po­ste­pe­no tr­nu čuv­stva, on pr­vo ne ra­zu­mi­je, pa je on­da grub do­kle ne po­sta­ne ne­pra­ve­dan.
Do­bra hra­na iza­zi­va po­žu­du i sla­do­stra­šće ko­je de­ka­dent­ski ro­ma­no­pi­sci pred­sta­vlja­ju u la­žnoj svje­tlo­sti.
Ža­lo­sni uti­caj na­go­mi­la­nog nov­ca je ogro­man. On pri­vla­či kao mag­net lak­ta­še bez sa­vje­sti. Za mla­de lju­de tre­ba jed­na ja­ka du­šev­na sna­ga da ne na­i­đu na zam­ke onih po­kva­re­nja­ka ko­ji ih ple­tu bo­ga­ta­škim si­no­vi­ma.
Ma­dok He­fer ko­ji je ži­vio u Nje­mač­koj, ka­že da je jav­ni ži­vot pra­vo mo­re od skan­da­la, ko­rup­ci­je i stra­šno pr­lja­vih stva­ri. Mu­drac ot­kri­va br­zo da tri če­tvr­ti­ne ono­ga što mi že­li­mo da ima­mo je­ste ško­dlji­vo, a da bi se mo­glo pro­ći i bez one če­tvr­ti­ne što osta­je. No­vac ni­je uvi­jek sva sre­ća. Bo­gat­stvo ko­šta mno­go, su­vi­še sku­po, a ne do­no­si ni­ka­kvu ra­dost. Bo­gat­stvo ne stva­ra ni vla­du nad so­bom, ni ro­di­telj­ske ra­do­sti, ni pri­ja­telj­stvo, ni sim­pa­ti­je, ni ve­ze na rav­noj no­zi s lju­di­ma. Mno­gi Evro­plja­ni i Ame­ri­kan­ci ko­ji na po­šten na­čin za­ra­đu­ju no­vac ži­ve kao u pa­klu. Ko­li­ko njih ra­di glu­pe i ne­ča­sne po­slo­ve. In­dij­ski mu­dra­ci ka­žu da mi žr­tvu­je­mo i ra­dost i sre­ću za no­vac...“ („Vje­šti­na ka­ko bi­ti čo­vjek – Žil Pa­jo“)