-Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić

Po­la­ga­njem za­kle­tve u Skup­šti­ni Sr­bi­je 31. ma­ja Alek­san­dar Vu­čić zva­nič­no je stu­pio na du­žnost pred­sedjni­ka dr­ža­ve.Za­kle­tvu je po­lo­žio dr­že­ći de­snu ru­ku na Usta­vu i na Mi­ro­sla­vlje­vom evan­đe­lju, naj­sta­ri­joj srp­skoj knji­zi.
Sve­ča­no­sti su po­red po­sla­ni­ka pri­su­stvo­va­li i broj­ni go­sti, me­đu ko­ji­ma su bi­li pa­tri­jarh srp­ski Iri­nej i Mi­lo­rad Do­dik, pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Srp­ske. Obra­ća­ju­ći se pri­sut­ni­ma i gra­đa­ni­ma no­vi pred­sjed­nik je po­ru­čio da će “za Sr­bi­ju da uči­ni sve” a zauz­vrat “ne tra­ži ni­šta-” osim su­da “ko­ji će za to što sam ra­dio, da osta­ne u isto­ri­ji. „Taj sud, re­kao je, za nje­ga“ jed­nak onom stra­šnom i ko­nač­nom.”
Alek­san­dar Vu­čić ni­je ni pr­vi, a ni po­sljed­nji po­li­ti­čar, ne sa­mo srp­ski- ta­kvih kao on ko­ji hi­ta­ju da što pri­je uđu u isto­ri­ju, ima­mo na­pre­tek i kod dru­gih na­ro­da. A u nju se ne ula­zi ta­ko la­ko: kao pr­vo, mo­ra čo­vjek da umre , ili da se do­ga­đaj za­vr­ši, pa tek on­da mo­že­mo su­di­ti, svje­sni či­nje­ni­ce da na­ši su­do­vi ni­je­su ko­nač­ni.
No­vo­i­za­bra­ni pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Sr­bi­je ri­je­šen je da sva­ko­me pru­ži ru­ku- “otvo­ri­će unu­tr­šnji di­ja­log o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji , uz sve na­še raz­li­ke, bez pred­ra­su­da, po­štu­ju­ći ustav na­še ze­mlje”.
Ru­ka sa­rad­nje bi­će is­pru­že­na pre­ma re­gi­o­nu u cje­li­ni:Hr­vat­skoj, Slo­ve­ni­ji, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, Ma­ke­do­ni­ji, Cr­noj Go­ri, Al­ba­ni­ji i Ru­mu­ni­ji i Ma­đar­skoj jer je “ vri­je­me je da gra­di­mo” na Zapad­nom Bal­ka­nu-”do­sta je bi­lo ru­še­nja”. Me­đu­tim, uza­lud je is­pru­že­na ru­ka sa­rad­nje- in­te­re­si su oštro su­prot­sta­vlje­ni, pa se o me­đu­sob­noj lju­ba­vi go­vo­ri sa­mo u pri­su­stvu vi­so­kih zva­nič­ni­ka EU. Na sa­stan­ku li­de­ra ju­go­i­stoč­ne Evro­pe, ne­dav­no odr­ža­nom u Br­du kod Kra­nja, pred­sjed­nik Vu­čić se mo­gao uvje­ri­ti da pri­ča o Ve­li­koj Al­ba­ni­ji ni­je sa­mo pri­ča- če­ka se mo­me­nat da UN pri­zna­ju Ko­so­vo pa da se Al­ban­ci s Bal­ka­na i for­mal­no uje­di­ne. Stva­ri idu te­ško i sa eko­nom­skim po­ve­zi­va­njem - Al­ban­ci sa Ko­so­va, i ne sa­mo oni vi­de u to­me ob­no­vu ne­ke mi­ni Ju­go­sla­vi­je i umi­je­ša­ne ru­ske pr­ste.
Evro­pe­i­za­ci­ja Sr­bi­je je put ko­ji se ne­će ne­će pro­pi­ti­va­ti - to je njen stra­te­ški cilj.
Sr­bi­ja će pra­vi­ti re­fo­r­me ko­je će je uve­sti u EU, a u isto vri­je­me će ja­ča­ti ve­ze sa tra­di­ci­o­nal­nim sa­ve­zni­kom Ru­si­jom ko­ja je pri­sta­la da sna­bdje srp­sku voj­sku bor­be­nim avi­o­ni­ma i ten­ko­vi­ma. Ali Ru­si­ja ni­je je­di­ni sna­bdje­vač srp­ske voj­ske - nje­nu bor­be­nu moć uve­ća­va­ju i SAD:do­ni­ra­le su joj od 2012. 40 te­ren­skih vo­zi­la ( »ham­vi­ja«) vri­jed­nih vi­še od 7, 5 mi­li­o­na do­la­ra.
Vje­ran EU no­vi šef dr­ža­ve , da­kle, osta­je i da­lje odan Ru­si­ji.
Na­še iskre­no pri­ja­telj­stvo sa Ru­skom Fe­de­ra­ci­jom, bio je ka­te­go­ri­čan Vu­čić, ne­će ni­ko­me po­ći za ru­kom da ga na­ru­ši -i da će Sr­bi­ja na­sto­ja­ti da gra­di naj­bo­lje od­no­se sa ru­skim na­ro­dom i nje­go­vim dr­žav­nim ru­ko­vod­stvom. Do­bre od­no­se Be­o­grad će gra­di­ti sa Ki­nom, In­di­jom, Ja­pa­nom i Ju­žnom Ko­re­jom. Mno­go tru­da mo­ra ru­ko­vod­stvo Sr­bi­je da ulo­ži u stra­te­ško po­pra­vlja­nje od­no­sa sa Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma: »Ko sa nji­ma ne bi sa­ra­đi­vao, bez ob­zi­ra na raz­li­ke po pi­ta­nju KiM, či­nio bi ve­li­ku gre­šku i ogrom­nu šte­tu na­šoj Sr­bi­ji«.
Po­li­ti­ka vje­štog ba­lan­si­ra­nja, prag­ma­tič­na, kom­pro­mi­ser­ska ko­ju je vo­dio i ho­će i da­lje da vo­di pred­sjed­nik Vu­čić , nje­gov SNS i nji­ho­vi ko­a­li­ci­o­ni part­ne­ri ni­je no­vum u srp­skoj isto­ri­ji- sre­će­mo je i u nje­noj ne ta­ko da­le­koj pro­šlo­sti. Na­i­me, po­li­ti­ku ve­li­kog tak­ti­zi­ra­nja sa Tur­skom vo­dio je i Mi­loš Obre­no­vić – ne­ko vri­je­me je pom­išljao knjaz i da se sta­vi u službu Por­te pro­tiv tur­skih funk­ci­o­ne­ra u Bo­sni i Al­ba­ni­ji. Po­li­ti­ku ba­lan­si­ra­nja vo­dio je i do­ži­vot­ni pred­sjed­nik Ju­go­sla­vi­je J.B.Ti­to - bio je je­dan od osni­va­ča Po­kre­ta ne­svr­sta­nih.
Po­li­tič­ka isto­ri­ja » dr­ža­va« u re­gi­o­nu, pa i ši­re, ne pam­ti sreć­ni­jeg čo­vje­ka i po­li­ti­ča­ra od Alek­san­dra Vu­či­ća- SNS či­ji je on već du­že vre­me­na ne­pri­ko­sno­ve­ni vo­đa osno­vao je To­ma Ni­ko­lić. U vri­je­me na­stan­ka ove stran­ke, ako se do­bro sje­ćam ,Vu­čić je bio u di­le­mi da li će se ba­vi­i­ti po­li­ti­kom – dvo­u­mio se sko­ro mje­sec da­na. Pre­lo­mio je na kra­ju i pri­šao To­mi , iz­go­vo­riv­ši onu ču­ve­nu » mi­sao« No­va­ka Ki­li­bar­de, ne­ka­da­šnjeg ve­li­kog Sr­bi­na, :da se sa­mo ma­ga­rac ne mi­je­nja.
Objek­tiv­no Ni­ko­lić je po­mo­gao ,i to do­sta, svom sa­bor­cu Vu­či­ću- ka­da je iza­bran za pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Sr­bi­je- od­re­kao se funk­ci­je pred­sjed­ni­ka par­ti­je, da bi bio pred­sjed­nik svih gra­đa­na. Vu­čić ne­će na­pra­vi­ti To­mi­nu gre­šku- bi­će, zbog sta­bil­no­sti SNS, (pa sa­mim tim i ze­mlje u cje­li­ni) i da­lje par­tij­ski vo­đa.
Da li me­đu par­tij­skim dru­go­vi­ma i du­go­go­di­šnjim pri­ja­te­lji­ma po­sto­ji taj­ni do­go­vor o stra­te­škoj po­dje­li ulo­ga- To­ma da dr­ži ru­sku stra­nu , a Vu­čić da bri­ne o evrop­skom pu­tu , o ve­za­no­sti Sr­bi­je za EU , ne že­lim da na­ga­đam. Jed­no je ipak si­gur­no :To­ma će i na funk­ci­ji še­fa dr­žav­ne kan­ce­la­ri­je za sa­rad­nju sa Ru­si­jom i Ki­nom (ako bu­de imao stvar­ne mo­ći) na­sta­vi­ti pu­tem ko­jim je išao kao pred­sjed­nik, dok će Vu­čić i kao pred­sjed­nik da­ti sve od se­be da Sr­bi­ja što pri­je za­ko­ra­či evrop­skim pu­tem , bez ko­ri­šće­nja, bar za sa­da, atlant­ske pre­či­ce ( bez učla­nje­nja u NA­TO.)
Pi­ta­nje je, me­đu­tim, do­kle će Vu­či­ća sre­ća pra­ti­ti -te­ški tre­nu­ci za po­li­ti­ku vje­štog ba­lan­si­ra­nja tek do­la­ze. Sr­bi­ja će mo­ra­ti da se opre­di­je­li i da pro­pi­ta svoj evrop­ski put, za ko­ji tvr­de da ne­ma al­ter­na­ti­vu, i to on­da ka­da od nje bu­du tra­ži­li­li » da okre­ne le­đa Ru­si­ji i omo­gu­ći pri­jem Ko­so­va u UN«.