-Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

Ko­li­ko je da­nas, u ova­ko „zbr­ka­nom“ svi­je­tu, umje­sno go­vo­ri­ti o hu­ma­ni­zmu? O hu­ma­ni­stič­kim ide­a­li­ma. Po­put ide­a­la slo­bo­de, na pri­mjer. I da li je slo­bo­du uop­šte (i ika­da), u pu­noj mje­ri, bi­lo mo­gu­će do­hva­ti­ti i shva­ti­ti? Ona kao da se na­sta­ni­la ne­gdje sa one stra­ne ži­vo­ta. I kao da je smrt za nju po­sta­la po­sled­nja na­da. No, ka­ko je u pi­ta­nju ap­so­lut­no ne­po­tvr­đe­na, uto­pij­ska na­da, čo­vje­ku pre­o­sta­je da je tra­ži u ovo­ze­malj­skom ži­vo­tu. U ovom pri­vi­du ži­vot­nom. U ovom ži­vo­tu ko­ji, okre­ni- obr­ni, pred­sta­vlja kao sop­stve­nu ne­ga­ci­ju.
Hod slo­bo­de, od nje­nog sva­nu­ća pa ta­mo ne­gdje do vječ­no­sti, ni­je i ne­će bi­ti la­gan. Sve dok po­sto­je, a po­sto­ja­će uvi­jek, si­le ko­je slo­bo­du že­le ne sa­mo ogra­ni­či­ti već i za­tri­je­ti, ona će bi­ti na go­le­mim mu­ka­ma. Ra­za­pi­nja­će je iz­me­đu dvi­je eks­trem­ne kraj­no­sti. Iz­me­đu do­bra, či­ji je slo­bo­da zna­ča­jan kva­sac, i zla kao de­mon­skog go­ni­ča slo­bo­de.
Čo­vjek je on­to­lo­ški slo­bod­no bi­će. Kao ta­kav, on sam se­bi pro­pi­su­je pra­vi­la po­na­ša­nja. Me­đu tim pra­vi­li­ma su pre­sud­na ona ugra­đe­na u si­stem pra­va i prav­nih nor­mi. Na taj na­čin slo­bo­da po­sta­je i istin­ska prav­na vri­jed­nost. U su­šti­ni za­sno­va­no iz­me­đu osta­log i na slo­bo­di, pra­vo isto­vre­me­no i šti­ti i ogra­ni­ča­va slo­bo­du. Ogra­ni­ča­va je u smi­slu spr­e­ča­va­nja da se ne­kon­tro­li­sa­no raz­li­je i ugro­zi slo­bo­du dru­gog čo­vje­ka. I nje­go­ve ko­lek­tiv­ne za­jed­ni­ce.
Pra­vo je sred­stvo u slu­žbi ne­po­vre­di­vo­sti i afir­ma­ci­ji slo­bo­de. Ipak, ni ono ne­ma moć da slo­bo­di obez­bi­je­di pot­pu­nu za­šti­tu. Za­to slo­bo­da, i po­red za­štit­nič­ke ulo­ge pra­va nad njom, osta­je ide­al ko­jem se stal­no mo­ra te­ži­ti. Da bi u ne­kom tre­nut­ku, mo­žda, taj ide­al bio u cje­lo­sti ostva­ren. U sva­kom slu­ča­ju, pra­vo je ne­za­mjen­lji­va bra­na ne­prav­nom, na­sil­nom ugro­ža­va­nju slo­bo­de. I čo­vje­ko­vog ele­men­tar­nog po­no­sa i do­sto­jan­stva.
Po­vod za ovo pod­sje­ća­nje o slo­bo­di ka­da ona upad­ne u pro­ci­jep iz­me­đu pra­va i ne­pra­va, je­su do­ga­đa­nja u De­mo­krat­skom fron­tu bez­ma­lo evo dvi­je go­di­ne. Po­go­to­vo ono što pre­ži­vlja­va­ju nje­go­vi li­de­ri i po­sla­ni­ci s li­ste tog po­li­tič­kog sa­ve­za. Iz raz­lo­ga po­zna­tih sa­mo ovoj, vla­sto­dr­žač­kim opi­ju­mom raz­dra­že­noj dik­ta­tor­skoj DPS dru­ži­ni, De­mo­krat­ski front je sta­vljen iz­van za­ko­na. Iz­van pra­va i prav­de, iz­van slo­bo­de. Kao da su si­šli sa stra­ni­ca Or­ve­lo­ve „Ži­vo­tinj­ske far­me“, re­žim­ski DPS (pri­vat­ni) re­pre­siv­ni apa­rat (po­li­ci­ja, tu­ži­la­štvo, sud­stvo), za­pje­nu­ša­ni i za­kr­va­vlje­ni od mr­žnje, obez­lju­đe­ni do gra­ni­ca mo­gu­ćeg, ju­ri­ša­ju na sva­kog ko im iole „mi­ri­še“ na De­mo­krat­ski front.
Kroz ka­kvu ne­prav­nu i ne­mo­ral­nu gol­go­tu pro­la­ze Man­dić, Kne­že­vić, Ra­du­no­vić i dru­gi „fron­tov­ci“, i nji­ho­ve pri­sta­li­ce vi­dlji­vo je sva­kom objek­tiv­nom po­sma­tra­ču. Pri­sje­ti­mo se sa­mo na­sil­nog raz­bi­ja­nja pro­te­sta pri­sta­li­ca De­mo­krat­skog fron­ta, u ok­to­bru 2015. go­di­ne. Ma­ski­ra­nim DPS voj­ni­ci­ma kri­mi­nal­nih do­si­jea, na­o­ru­ža­nim pa­li­ca­ma, su­zav­cem i vo­de­nim to­po­vi­ma, ta­da su uspje­li da umak­nu sa­mo sreć­ni­ci. Pri­mjer pre­bi­ja­nja Mi­ja Mar­ti­no­vi­ća ući će u an­to­lo­gi­je beš­ča­šća. U ide­o­lo­ške an­to­lo­gi­je raz­boj­nič­kih re­ži­ma. U zbor­ni­ke ne­ljud­sko­sti. A sve to „za do­bro na­ro­da“, ka­ko sa gor­či­nom i po­dru­glji­vo u svom vre­me­nu iz­re­če Ivan Can­kar. Kao re­zul­tat osta­ju slo­mlje­ne gla­ve, is­pra­ni i re­ci­kli­ra­ni mo­zak i svi­jest čo­vje­ko­va. Zga­že­na slo­bo­da i de­mo­kra­ti­ja.
A šta re­ći o slu­ča­ju Ne­boj­še Me­do­je­vi­ća? O nje­go­vom pro­tiv­prav­nom, osvet­nič­kom iz­go­nu iz slo­bo­de. Šta re­ći o ude­su čo­vje­ka ko­ji je, uz Va­nju Ća­lo­vić, uči­nio mno­go na raz­ob­li­ča­va­nju pri­ro­de ak­tu­el­nog cr­no­gor­skog re­ži­ma. To­li­ko mno­go da taj uči­nak na­di­la­zi onaj ko­ji su ostva­ri­le ta­ko­zva­ne in­sti­tu­ci­je si­ste­ma, ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je, „ne­za­vi­sni in­te­lek­tu­al­ci“ itd. za­jed­no. Da su ža­lo­sna po­li­ci­ja i još ža­lo­sni­je tu­ži­la­štvo i su­do­vi is­ko­ri­sti­li ma­kar dio do­ka­za ko­je su im Me­do i Va­nja do­sta­vi­li, ne bi Mi­li­vo­je Kat­nić, vi­tez smi­je­šnog, ali i tu­žnog li­ka, pra­ved­ni­ke, isti­no­ljup­ce i slo­bo­da­re, pro­go­nio kao Bog đa­vo­la. A kri­mi­nal­ce iz vla­sti dr­žao u sta­nju „ne­pre­kid­nog iz­vi­đa­ja“. I umje­sto da vo­di prav­ne, a ne ne­prav­ne po­stup­ke, i da lju­bi­te­lji­ma vla­sti i kri­mi­na­lom ste­če­nog nov­ca pu­ni be­to­njer­ke i za­tvo­re, cr­no­gor­ski su­do­vi i tu­ži­la­štva vo­de otvo­re­ni, bru­tal­no gru­bi rat sa (ka­ko oni ka­žu za ne­is­to­mi­šlje­ni­ke vla­sti) ne­pri­ja­te­lji­ma Cr­ne Go­re.
U ovoj lu­doj ze­mlji, u ze­mlji gdje je vlast osta­la bez ika­kvih ljud­skih ori­jen­ti­ra, či­jim gra­đa­ni­ma se mi­je­nja i pri­la­go­đa­va svi­jest po go­lo­o­toč­koj ma­tri­ci, ni­šta ni­je ne­mo­gu­će. Baš ni­šta. U ze­mlji gdje tra­je svo­je­vr­sna „is­tra­ga pre­da­ka“ (od­ri­ca­nje od tra­di­ci­o­nal­ne Cr­ne Go­re i nje­nog svi­je­tlog isto­rij­skog ime­na), sva­ki ko­rov i otrov­ni mi­ris na­ći će plod­no tlo. I pro­iz­ve­sti kad -tad ve­o­ma gor­ke plo­do­ve.