-Autor: Džo­na­tan Fri­dlend
Ovo je tre­nu­tak kog su se pla­ši­li mno­gi Ame­ri­kan­ci, za­jed­no sa ostat­kom svi­je­ta. Zbog ovo­ga, pri­je sve­ga zbog ovo­ga stra­ho­va­li smo od mo­guć­no­sti da Do­nald Tramp po­sta­ne pred­sjed­nik Sje­di­nje­nih Dr­ža­va. Ne zbog to­ga što će za­po­sli­ti ne­ko­ri­sne lju­de, ili što će po cio dan tvi­to­va­ti, ili što će ko­ri­sti­ti svoj vi­so­ki po­lo­žaj za lič­no bo­ga­će­nje, ili što će bi­ti okru­tan – ma­da smo se sve­ga to­ga pla­ši­li. Ne, naj­ve­ći strah je iza­zi­va­la po­mi­sao da bi do­la­zak Tram­pa u Bi­je­lu ku­ću zna­čio da će­mo na kor­mi­lu ze­mlje ima­ti čo­vje­ka ko­ji je do­volj­no la­ko­mi­slen, im­pul­si­van i glup da do­ve­de svi­jet na ivi­cu nu­kle­ar­nog ra­ta.
Na­rav­no, usko­ro će mo­žda pre­vag­nu­ti hlad­ni­je gla­ve. Ki­na će mo­žda na­ći ne­zva­nič­ni di­plo­mat­ski na­čin da ubi­je­di Sje­ver­nu Ko­re­ju da se po­vu­če iz naj­no­vi­je sva­đe s Va­šing­to­nom. Upr­kos svo­joj naj­no­vi­joj pri­jet­nji da će na­pa­sti ame­rič­ku va­zdu­šnu ba­zu na pa­ci­fič­kom ostr­vu Gu­am, re­žim u Pjon­gjan­gu mo­gao bi i sam za­klju­či­ti da naj­no­vi­ja eska­la­ci­ja ugro­ža­va nje­gov op­sta­nak. Ili bi ge­ne­ra­li ko­ji ga sa­da po­dr­ža­va­ju – Džon Ke­li kao šef ka­bi­ne­ta, Džim Ma­tis kao se­kre­tar od­bra­ne – mo­gli na­go­vo­ri­ti Tram­pa da se po­vu­če sa ivi­ce.
Ali, ne­moj­mo se za­va­ra­va­ti. Ri­je­či ko­je je Tramp iz­go­vo­rio u uto­rak gur­nu­le su Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve ka po­no­ru nu­kle­ar­nog su­ko­ba sa Sje­ver­nom Ko­re­jom. Na­daj­mo se da će obje stra­ne ustuk­nu­ti, ali ne­moj­mo se za­va­ra­va­ti. Sto­ji­mo na ivi­ci i Tramp nas je tu do­veo.
Za to su kri­ve ri­je­či ko­je je pred­sjed­nik upo­tri­je­bio. Pri­je­ti­ti King Džong Unu „og­njem i gnje­vom“ do­volj­no je ra­to­bor­no. Ali do­da­va­njem ri­je­či – „ka­kve svi­jet do­sad još ni­je vi­dio“, po­sta­je sa­svim iz­vje­sno da se go­vo­ri o nu­kle­ar­nom na­pa­du na Ko­re­ju.
Raz­mo­tri­mo oči­gled­ne po­sle­di­ce ta­kvog na­pa­da. Na Ko­rej­skom po­lu­o­str­vu ži­vi se­dam­de­set pet mi­li­o­na lju­di. Ta­mo je sta­ci­o­ni­ra­no i 30.000 ame­rič­kih voj­ni­ka oba po­la. Ko­li­ko njih će umri­je­ti ako Tramp ostva­ri svo­ju pri­jet­nju? Da i ne po­mi­nje­mo po­to­nju od­ma­zdu i eska­la­ci­ju, mo­guć­nost da Ru­si­ja i Ki­na upo­tri­je­be sop­stve­no nu­kle­ar­no oruž­je. Za­to su svi pret­hod­ni ame­rič­ki pred­sjed­ni­ci ko­ri­sti­li naj­tre­zve­ni­ji je­zik kad su go­vo­ri­li o Sje­ver­noj Ko­re­ji. Na­sto­ja­li su da sma­nje na­pe­tost, a ne da je po­ve­ća­ju.
Sad je si­tu­a­ci­ja dru­ga­či­ja. Tram­po­va fra­za „oganj i gnjev“ kao da je do­šla iz usta sa­mog Ki­ma, ko­ji je ra­ni­je za­pri­je­tio da će pre­tvo­ri­ti Va­šing­ton u „mo­re va­tre“. Kad je ame­rič­ki po­li­tič­ki ko­men­ta­tor Ha­u­ard Fi­ne­man na Tvi­te­ru upi­tao – „Mo­že li tvi­ter­ski rat ne­zre­log dik­ta­to­ra-lu­da­ka do­ve­sti do nu­kle­ar­nog ho­lo­ka­u­sta?“ – ni­je bi­lo sa­svim ja­sno na ko­ga se te ri­je­či od­no­se. Obje stra­ne u ovom su­ko­bu sa­da pred­vo­de – ka­ko bi­smo to re­kli – ne­pred­vi­dlji­vi lju­di.
Svi Tram­po­vi pret­hod­ni­ci su ra­zu­mje­li pri­stup ko­ji je sa­že­to i upe­ča­tlji­vo opi­sao Te­o­dor Ru­zvelt: „Go­vo­ri ti­ho i no­si ve­li­ku ba­ti­nu“. Da­kle, ako no­siš ve­li­ku ba­ti­nu, ne mo­raš da vi­češ. Tre­ba da go­vo­riš ti­ho ka­ko ni­kad ne bi mo­rao da za­mah­neš tom ba­ti­nom. Tramp je stvo­rio sle­de­ći ri­zik: mo­gu­će je da će on sad osje­ti­ti oba­ve­zu da ostva­ri svo­ju pri­jet­nju ka­ko ne bi iz­gu­bio kre­di­bi­li­tet. Nje­go­ve ri­je­či „oganj i gnjev“ ni­su iz­vr­ši­le pri­ti­sak sa­mo na Ki­ma, već i na nje­ga sa­mog. Sa­tje­rao je sa­mog se­be u ćo­šak.
U tra­ga­nju za ra­ni­jim slič­nim pri­mje­rom ne­ki su se sje­ti­li Ha­ri­ja S. Tru­ma­na. Ču­ve­na je nje­go­va po­ru­ka Ja­pan­ci­ma iz 1945. go­di­ne: ako se ne pre­da­ju „mo­gu oče­ki­va­ti pro­past iz va­zdu­ha ka­kva ni­kad ni­je vi­đe­na na Ze­mlji“. Raz­li­ke su, me­đu­tim, oči­gled­ne. Tru­man je to re­kao po­što je ba­če­na atom­ska bom­ba, ne pri­je to­ga. Ak­ci­ji ni­je pret­ho­di­la re­to­rič­ka dre­ka već ću­ta­nje. Što je još va­žni­je, Ja­pan ni­je pred­sta­vljao nu­kle­ar­nu pri­jet­nju za Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve jer, za raz­li­ku od Sje­ver­ne Ko­re­je, ni­je imao ni za­me­tak nu­kle­ar­nog ar­se­na­la.
Čak i sa­mo po­mi­nja­nje Tram­pa i Tru­ma­na u istom da­hu ot­kri­va stra­šni be­smi­sao si­tu­a­ci­je u ko­joj su se na­šli Ame­ri­ka i cio svi­jet. Ko­li­ka je vje­ro­vat­no­ća da se Tramp osla­njao na stra­te­ški pro­ra­čun? Iz­vje­sno je da se on, kao i do­sad, po­neo im­pul­siv­no, pod­le­gao svo­joj sklo­no­sti ka ma­čo go­vo­ru i su­ko­blja­va­nju. Je­dan ko­men­ta­tor je su­ge­ri­sao da su ri­je­či – „ka­kve svi­jet ni­kad ni­je vi­dio“, is­ko­či­le iz Tram­po­vih usta za­to što ih je ma­lo pri­je to­ga upo­tri­je­bio u kon­tek­stu ame­rič­ke opi­o­id­ne kri­ze. To ob­ja­šnje­nje je sa­svim ubje­dlji­vo.
Od osvi­ta atom­skog do­ba svjet­ski li­de­ri su ra­zu­mje­li da tim oruž­jem tre­ba naj­o­pre­zni­je ru­ko­va­ti. Bi­lo je slu­ča­je­va nu­kle­ar­nog klin­ča, ali sva­ka stra­na je do­bro zna­la gdje je gra­ni­ca i tru­di­la se da je ne pre­ko­ra­či. Sva­ka stra­na se, da­kle, tru­di­la da ne ka­že ni­šta što bi dru­ga stra­na mo­gla po­gre­šno pro­tu­ma­či­ti kao oki­dač za rat.
I Va­šing­ton i Mo­skva su to zna­li to­kom ci­je­log Hlad­nog ra­ta; svi­je­sti o to­me du­gu­je­mo to što se ku­ban­ska ra­ket­na kri­za ni­je pre­tvo­ri­la u Ar­ma­ge­don. Ve­ći­na ana­li­ti­ča­ra sma­tra da i re­žim u Pjon­gjan­gu, upr­kos svo­joj bru­tal­no­sti, to do­bro ra­zu­mi­je, da­kle da ni­je sa­mo­u­bi­lač­ki. Ali nad svije­tom da­nas leb­di pi­ta­nje ko­je ni­kad ra­ni­je ni­je mo­ra­lo da bu­de po­sta­vlje­no: da li ame­rič­ki pred­sjed­nik shva­ta tu su­štin­sku stvar, jed­nu od onih od ko­jih za­vi­si sud­bi­na svi­je­ta?
Pre­ve­la: Sla­vi­ca Mi­le­tić
Pe­šča­nik.net