-Autor: Se­ad Fa­dil­pa­šić
Pri­je 36 go­di­na, 12. av­gu­sta 1981. go­di­ne, IBM je na tr­ži­šte iz­ba­cio pr­vi „mo­der­ni“ kom­pju­ter. IBM Mo­del 5150 je na­pra­vio ve­li­ki bum i još ve­ću re­vo­lu­ci­ju. Da­nas, bez ra­ču­na­ra ne mo­že­mo za­mi­sli­ti ama baš ni­je­dan je­di­ni aspekt na­ših ži­vo­ta.
Cir­kus u ci­je­loj toj pri­či je što su še­fo­vi IBM-a, u to vri­je­me, ide­ju lič­nog kom­pju­te­ra ko­ji mo­že sta­ti u sva­či­ju rad­nu so­bu, sma­tra­li pot­pu­no be­smi­sle­nom.
Ta­da­šnji me­na­džer si­ste­ma IBM-a Vi­ljem Lav pred­lo­žio je ide­ju iz­vr­šnom di­rek­to­ru Fren­ku Ke­ri­ju, a nje­go­va re­ak­ci­ja je bi­la: „Za­što bi, po­bo­gu, iko že­lio kom­pju­ter u ku­ći?“
Mi­slim da je ov­dje vri­jed­no na­po­me­nu­ti da su i pr­vi mo­bil­ni te­le­fo­ni, ko­je je Mo­to­ro­la po­če­la pro­iz­vo­di­ti nekoliko go­di­na ra­ni­je, bi­li su­o­če­ni sa istom, ako ne i ve­ćom do­zom skep­ti­ci­zma.
Ipak, s kom­pju­te­ri­ma je bi­la ma­lo dru­ga­či­ja pri­ča. U to vri­je­me su bi­li ogrom­ni. Je­dva su mo­gli sta­ti u jed­nu so­bu. Tre­bao im je po­se­ban kli­ma ure­đaj, jer ni­su mo­gli ra­di­ti na sva­ka­kvim tem­pe­ra­tu­ra­ma.
I tre­ba­lo im je de­se­ti­ne lju­di da nji­me upra­vlja­ju. Pa čak i da­na­šnje gre­ške u si­ste­mu, ko­je ko­lo­kvi­jal­no na­zi­va­mo „bu­go­vi­ma“, na­sta­le su jer su se bu­kval­no bu­be (eng. bug) za­vla­či­le u te ma­ši­ne i pra­vi­le ha­va­ri­je.
Lav je imao mje­sec da­na da pri­pre­mi pro­to­tip i ubr­zo se ba­cio na po­sao.
Kad je IBM iz­ba­cio 5150, ob­li­kom ko­ji da­nas sma­tra­mo sa­svim nor­mal­nim (cen­tral­na je­di­ni­ca, ta­sta­tu­ra i ma­li mo­ni­tor), to je bio ogro­man ko­rak na­pri­jed.
Pre­zen­to­van je u ho­te­lu ,,Val­dorf Asto­ri­ja’’ u Nju­jor­ku i ko­štao je ta­da­šnjih 1.565 ame­rič­kih do­la­ra. To vam je kao sa­da­šnjih 4.150 do­la­ra i za taj no­vac sa­da mo­že­te ku­pi­ti pet mo­bil­nih te­le­fo­na Sam­sung Ga­laxy S8 plus i da vam još osta­ne ku­su­ra za go­di­nu da­na pret­pla­te i da vam uši pro­kr­va­re od pri­če.
Kom­pju­ter 5150 ni­je imao hard disk. Iz nje­ga se ni­šta ni­je mo­glo spa­si­ti. Imao je ne­ku ru­di­men­tar­nu ver­zi­ju vor­da – EasyWri­ter, te Vi­si­Calc, što bi u da­na­šnje vri­je­me bio Ex­cel. Da­to­te­ke su se spa­sa­va­le na flo­pi di­sko­vima ve­li­či­ne 5,25 in­ča. Od rad­ne me­mo­ri­je imao je ukup­no 16Kb. Da­na­šnji pro­sječ­ni ra­ču­na­ri ima­ju 500.000 pu­ta vi­še me­mo­ri­je.
Jed­na­ko je za­ni­mlji­va pri­ča o nje­go­vom ope­ra­tiv­nom si­ste­mu, jer je IBM bi­la pr­va kom­pa­ni­ja ko­ja ni­je že­lje­la sa­ma raz­vi­ja­ti ope­ra­tiv­ni si­stem za svo­je ma­ši­ne, već se obra­ti­la tre­ćoj fir­mi - Di­gi­tal Re­se­ar­chu.
Oni su ima­li pro­iz­vod ime­na CP/M, ali su ih br­zo od­bi­li. Tek ta­da je IBM za­ku­cao na vra­ta jed­noj ma­loj fir­mi ko­ja je tek pra­vi­la svo­je pr­ve ko­ra­ke u svi­je­tu bi­zni­sa. Ra­di­la je pri­la­god­be za pro­gram­ski je­zik Ba­sic i zva­la se: Maj­kro-soft (da, sa cr­ti­com u sre­di­ni).
Da je ko­jim slu­ča­jem Di­gi­tal Re­se­arch pri­hva­tio IBM-ovu po­nu­du, ve­li­ko je pi­ta­nje da li bi Maj­kro­soft po­sto­jao, da li bi bio to­li­ko ve­li­ka i ja­ka kom­pa­ni­ja kao što je da­nas, a još je ve­će pi­ta­nje ka­ko bi za­pra­vo iz­gle­da­li mo­der­ni ra­ču­na­ri.
Ipak, sud­bi­na je htje­la da Bil Gejts, kli­nac od 26 go­di­na u to vri­je­me, ku­pi autor­ska pra­va za ope­ra­tiv­ni si­stem QDOS. Ur­ba­na le­gen­da ka­že da je QDOS skra­će­ni­ca za Qu­ick and Dirty Ope­ra­ting System, od­no­sno Br­zi i Pr­lja­vi Ope­ra­tiv­ni Si­stem. Dru­ga ur­ba­na le­gen­da ka­že da je QDOS za­pra­vo bio ko­pi­ja CP/Ma.
Maj­kro­soft je ubr­zo QDOS pre­i­me­no­vao u PC-DOS, pa na kra­ju u MS-DOS, či­je ostat­ke i dan-da­nas ima­mo u mo­der­nim kom­pju­ter­skim si­ste­mi­ma.
Upr­kos ini­ci­jal­nom skep­ti­ci­zmu me­nadž­men­ta, ma­ši­na je na­pro­sto „eks­plo­di­ra­la“ na tr­ži­štu. U pr­va če­ti­ri mje­se­ca je pro­da­na u 65.000 pri­mje­ra­ka, što je sen­za­ci­o­na­lan uspjeh za ve­o­ma sku­pu i re­vo­lu­ci­o­nar­nu ma­ši­nu ko­ja još ni­je ima­la to­li­ku upo­treb­nu moć kao da­nas.
Išlo je do te mje­re da je ma­ga­zin ,,Tajm’’ pr­vi (i ko­li­ko je autor upu­ćen, po­sljed­nji) put svo­ju ru­bri­ku ,,Per­son Of The Year’’ (oso­ba go­di­ne), za­mi­je­nio sa ,,Mac­hi­ne Of The Year’’ (ma­ši­na go­di­ne) i na­rav­no, tom ti­tu­lom okru­nio IBM Mo­del 5150.
Stiv Džobs (al­fa i ome­ga IB­Mo­vog kon­ku­ren­ta Ej­pla) za­pla­kao je od mu­ke. Fa­kat.
U tom mo­men­tu je IBM shva­tio da lič­ni kom­pju­ter za­pra­vo že­le svi. U že­lji da ga što bo­lje pred­sta­ve što ve­ćoj pu­bli­ci, u re­kla­mu su uba­ci­li Čar­li­ja Ča­pli­na. Za jed­nu „ozbilj­nu“ fir­mu, za ka­kvu je IBM u to vri­je­me va­žio, ovo je bio hra­bar i pot­pu­no neo­če­ki­van ko­rak.
Sko­ro tri go­di­ne su tre­ba­le IBM-u pri­je ne­go što se nji­hov per­so­nal­ni kom­pju­ter uvu­kao u ve­li­ki broj do­mo­va i po­stao ne­što što za­pra­vo svi ili ima­ju ili že­le ima­ti. Isto to­li­ko vre­me­na je tre­ba­lo i IBM-ovim glav­nim ri­va­li­ma, Del­lu, HP-u, Com­pa­qu i na­rav­no, Ej­plu, da poč­nu pro­iz­vo­di­ti svo­je ma­ši­ne.
Pr­vi Ap­ple Ma­cin­tosh se po­čeo pro­da­va­ti kra­jem ja­nu­a­ra 1984. go­di­ne.
Kom­pju­te­ri su na­sta­vi­li istim pu­tem ko­jim su i kre­nu­li. Sve su ma­nji, moć­ni­ji, br­ži i jef­ti­ni­ji.
Sam­sun­go­va teh­no­lo­gi­ja DeX ili Maj­ro­sof­tov Con­ti­nu­um od mo­bil­nih te­le­fo­na pra­ve pra­ve, pot­pu­no funk­ci­o­nal­ne, kom­pju­te­re što sig­na­li­zi­ra da će bu­duć­nost ma­ši­na za­pra­vo sta­ja­ti u na­šim dže­po­vi­ma.
A gdje je da­nas IBM? Ta kom­pa­ni­ja tre­nut­no raz­vi­ja naj­moć­ni­ji kvant­ni kom­pju­ter na pla­ne­ti ko­ji ra­di na prin­ci­pi­ma pot­pu­no raz­li­či­tim od sve­ga što po­zna­je­mo. Kvant­ni kom­pju­te­ri su ne­u­po­re­di­vo br­ži od čak i naj­br­žih „tra­di­ci­o­nal­nih“ ma­ši­na i ima­ju po­ten­ci­jal za ne­vje­ro­vat­no div­ne stva­ri – mo­gu nam po­mo­ći da pot­pu­no is­ko­ri­je­ni­mo kar­ci­no­me i raz­ne ge­net­ske bo­le­sti.
A po­red to­ga raz­vi­ja­ju i Vat­so­na, vje­štač­ku in­te­li­gen­ci­ju ko­ja već sa­da po­ma­že kli­ni­ka­ma u Nju­jor­ku, Kli­vlen­du i Hju­sto­nu u bor­bi pro­tiv kar­ci­no­ma.
Tri­de­set i šest go­di­na je ve­o­ma ma­lo vre­me­na da jed­na spra­va kre­ne kao pi­sa­ća ma­ši­na, a za­vr­ši kao vje­štač­ka in­te­li­gen­ci­ja ko­ja li­je­či ra­ko­ve i po­ma­že nam u ap­so­lut­no sve­mu osta­lom.
Hva­la Vi­lje­me La­ve, hva­la Frenke Ke­ri, hva­la Bile Gejtse, hva­la Stive Džobsu. Bez njih, pi­ta­nje je na šta bi li­či­la 2017. go­di­na.
(Al Ja­ze­e­ra)