-Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić
Po ko zna ko­ji put, u svom ko zna ko­jem po re­du obra­ća­nju na­ci­ji, pred­sjed­nik dr­ža­ve nam je dr­žao pri­di­ke o na­šem men­ta­li­te­tu. Po­ga­đa­te već, naš men­ta­li­tet je kriv za sve ne­vo­lje i, ako ga pod hit­no ne pro­mi­je­ni­mo, pred­sjed­nik dr­ža­ve ne mo­že da uči­ni ni­šta za spas na­ših du­ša.
Pa, do­bro, ka­ko mo­že da se pro­mi­je­ni taj men­ta­li­tet? Ka­ko se mi­je­nja ne­ki skup na­vi­ka, vje­ro­va­nja, sta­nja ko­ji od­re­đu­je ne­ku oso­bu ili ko­lek­tiv? Ka­ko se po­sti­že da se ve­ći­na sta­nov­ni­ka u istim si­tu­a­ci­ja­ma po­na­ša na sli­čan, oče­ki­van na­čin pa on­da za njih ka­že­mo da im je men­ta­li­tet me­di­te­ran­ski, bal­kan­ski ili skan­di­nav­ski, sve­jed­no?
Za po­če­tak, mi­je­nja se bo­ljom po­nu­dom, na pri­mjer. Pa se ta­ko sre­di­nom de­ve­de­se­tih, s po­ja­vom pr­vih pri­vat­nih auto­bu­sa, „men­ta­li­tet“ be­o­grad­skih put­ni­ka u jav­nom pre­vo­zu pro­mi­je­nio bu­kval­no u jed­nom da­nu. Auto­bu­si su bi­li kao u me­đu­grad­skom pre­vo­zu, či­sti i ured­ni, ima­li „stju­ar­de“ i „stju­ar­de­se“ (ne­ki su čak di­je­li­li i bom­bo­ne) i od­jed­nom se vi­še ni­ko ni­je gu­rao da uđe pre­ko re­da, svi su pla­ća­li kar­te i bi­li lju­ba­zni u op­ho­đe­nju. A da ni­ko ni­je mo­rao da im pret­hod­no odr­ži pri­di­ku o kul­tur­nom i ne­kul­tur­nom po­na­ša­nju.
Ili dru­gi pri­mjer. Ban­ke su u jed­nom tre­nut­ku uve­le jed­no pra­vi­lo i ta­ko­đe mo­men­tal­no iz­mi­je­ni­le naš „men­ta­li­tet­ski“ obi­čaj da se zbi­je­mo oko šal­te­ra. Pro­sta li­ni­ja na po­du nas je za­čas od­u­či­la od to­ga da lju­di­ma du­va­mo u oko­vrat­nik i za­gle­da­mo u nov­ča­nik dok oba­vlja­ju svo­je fi­nan­sij­ske tran­sak­ci­je.
Men­ta­li­tet se ta­ko­đe mi­je­nja do­sled­nom pri­mje­nom do­brih za­ko­na – lju­di su po­če­li da ve­zu­ju po­jas u ko­li­ma ne za­to što su shva­ti­li da su ta­ko bez­bjed­ni­ji, već što su za ne­ve­zi­va­nje po­če­li da pla­ća­ju ka­zne.
A ka­da je u pi­ta­nju od­nos pre­ma ra­du, ko­ji pred­sjed­ni­ka je­di­no i za­ni­ma ka­da go­vo­ri o men­ta­li­te­tu (iz­u­zi­ma­ju­ći nje­go­vu op­se­siv­nu po­tre­bu da se oka­ne­mo dru­štve­nih mre­ža), i on se mi­je­nja pro­mje­nom uslo­va. Da bi lju­di ra­di­li mar­lji­vo (ri­ječ ko­ju pred­sjed­nik po­seb­no vo­li da ko­ri­sti, a ko­ju ne­ma­te pri­li­ke da ču­je­te po­slije osnov­ne ško­le), po­treb­no je da se ta­kav rad vred­nu­je (re­dov­na pla­ta, pa­u­za i na­ro­či­to – pri­stup klo­ze­tu se pod­ra­zu­mi­je­va­ju). Jer, kao što i pred­sjed­nik do­bro zna, taj „naš men­ta­li­tet“ ko­ji on ta­ko rev­no­sno kri­ti­ku­je – ne­sta­je kad se lju­di za­po­sle u ino­stran­stvu.
I za sve te pro­mje­ne ni­su po­treb­ne ni go­di­ne, ni ne­spa­va­nje na ko­jem pred­sjed­nik po­seb­no in­si­sti­ra. A sva­ka­ko ni­su po­treb­ne ne­pre­sta­ne pri­di­ke. Men­ta­li­tet se stva­ra ili mi­je­nja ta­ko što dr­ža­va do­no­si do­bre za­ko­ne i spro­vo­di ih jed­na­ko pre­ma svi­ma. Dru­gim ri­je­či­ma – vla­da­vi­nom pra­va ko­ju je pred­sjed­nik upra­vo na­zvao zad­njom ru­pom na svi­ra­li, tač­ni­je tre­ćom po zna­ča­ju – po­sle Ko­so­va i Ru­si­je.
Da­kle, kad vlast bu­de sprem­na i spo­sob­na i ka­da joj uop­šte bu­de u in­te­re­su da do­no­si do­bre za­ko­ne i spro­vo­di ih bez iz­u­ze­ta­ka, i da svo­jim gra­đa­ni­ma omo­gu­ći uvid u rad dr­ža­ve (umje­sto što dr­ža­vi omo­gu­ća­va ne­kon­tro­li­san uvid u gra­đa­ne), a da svo­jim slu­žbe­ni­ci­ma one­mo­gu­ći ne­ka­žnje­no ko­rum­pi­ra­nje, on­da mo­že da se na­ma obra­ti sa za­htje­vom da mi­je­nja­mo men­ta­li­tet. Do­tle, ne­ka se obra­ti sa­moj se­bi.
Jer i jed­nom za­svag­da – ka­kva je vlast, ta­kva je dr­ža­va. A ka­kva je dr­ža­va, ta­kav je men­ta­li­tet.Pe­šča­nik.net