-Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek
Ob­ra­du­jem se ka­da u ne­kom dnev­nom li­stu ugle­dam kul­tur­ni do­da­tak. Do­du­še, sve je ma­nje ta­kvih li­sto­va ko­ji ni­su po­pri­mi­li ‘’žu­tu’’ bo­ju, pa je sa­mim tim mo­ja že­lja za kul­tur­nim in­for­ma­ci­ja­ma ve­ća.
Da­kle, kul­tur­ni do­da­tak je osve­že­nje, iako bi tre­ba­lo da bu­de sa­stav­ni i pod­ra­zu­mi­je­va­ni dio ci­vi­li­zo­va­nog dru­štva. Ali, za­to u neo­gra­ni­če­nim ko­li­či­na­ma ras­po­la­že­mo ne­do­stat­kom kul­tu­re. Za­pra­vo, 90 od­sto da­na­šnjeg dru­štve­nog okru­že­nja mo­glo bi se sve­sti pod na­slov ovog tek­sta- ‘’Kul­tur­ni ne­do­sta­tak’’.
Kul­tu­ra ne­do­sta­je baš svu­da. Ne­ma je ni na po­mo­lu. Va­pi za njom pri­sto­jan i skro­man čo­vjek. Pri­zi­va je kao ki­šu po­sle ogrom­ne su­še. Tra­ži je kao zra­čak sun­ca po­sle si­vih i smrk­nu­tih da­na. Že­ljan je do­sto­jan­stven čo­vjek nje­nih ko­ri­snih i to­plih ri­je­či. Že­dan pit­ke i bi­stre vo­de sa nje­nih zdra­vih iz­vo­ra. Gla­dan je vri­je­dan i po­šten čo­vjek kul­tu­re i nje­nog mi­ri­snog za­lo­ga­ja.
Uza­lud, ona odav­no ne sta­nu­je ov­dje. ,,Do­šli di­vlji i is­te­ra­li pi­to­me’’-gla­si iz­re­ka ko­ju da­nas mo­že­te iz­re­ći na sva­kom ćo­šku, i na­ža­lost ne­će­te po­gri­je­ši­ti. Do­šli, ka­ko re­če Bo­ra Đor­đe­vić, ‘’ne­ki mno­go ja­ki mom­ci, mi­sliš džuk­ci ono šar­pla­nin­ci’’. Do­šli, tj.do­ja­ha­li i bo­ga­mi za­ja­ha­li. Za­ja­ha­li za vrat pri­stoj­no­sti, po­šte­nju i vas­pi­ta­nju. Ras­po­ja­sa­li svoj pri­mi­ti­vi­zam i pro­sta­kluk. Raz­ma­ha­li se ne­u­ku­som, ba­ha­to­šću i be­stid­no­šću. ‘’Ras­pi­što­lji­li’’ se, oku­pi­ra­li do­sto­jan­stvo i svo ono što čo­vje­ka či­ni čo­vje­kom. Pre­pla­vi­li ovo na­še ‘’mo­re’’, po­da­vi­li i po­to­pi­li sve što se kul­tu­rom mo­že zva­ti. Kor­mi­la­ri i ka­pe­ta­ni ovog sram­nog bro­da ne svra­ća­ju u ti­he lu­ke skrom­no­sti i pri­stoj­no­sti. Jok! Oni ju­re 200 na sat svo­jim mo­to­rom zva­nim ne­i­ži­vlje­nost.
Kul­tu­ra je, da­kle, na dnu. Ono što je­ste su­šti­na, a če­ga da­nas ap­so­lut­no ne­ma, je­ste nje­na neo­p­hod­na do­mi­na­ci­ja u si­ste­mu vri­jed­no­sti. Kul­tu­ra ni­ka­da ne smi­je bi­ti skraj­nu­ta, ni­ka­ko ne smi­je bi­ti pot­ci­je­nje­na, ili još go­re (ono što da­nas upra­vo je­ste) –uci­je­nje­na. Uci­je­nje­na od stra­ne ka­pi­ta­la i nje­go­vih ‘’mno­go ja­kih mo­ma­ka’’. Uci­je­nje­na ša­kom do­la­ra i pot­ci­je­nje­na su­ro­vo­šću tzv. de­mo­kra­ti­je. Kul­tu­ra mo­ra da bu­de te­melj zdra­vog i pro­spe­ri­tet­nog dru­štva. Mo­ra bi­ti vo­di­lja i eko­no­mi­ji i ukup­nom na­pret­ku svih dru­štve­nih sfe­ra. Ona ni­ka­ko ne mo­že i ne smi­je bi­ti za­čin ili pri­log, već uku­sno i glav­no je­lo.
Na­ža­lost, na na­šem me­ni­ju ži­vo­ta, ili je ne­ma u po­nu­di, ili se slu­ži kao buć­ku­riš. Ga­zde ovih ‘’re­sto­ra­na’’ odav­no su na­ša ‘’eli­ta’’.
Ne­do­sta­tak op­šte kul­tu­re od čo­vje­ka pra­vi neo­b­u­zda­nog i ne­pri­stoj­nog pri­mi­tiv­ca, či­ji je je­di­ni cilj, pa i za­da­tak da ugu­ši sva­ki po­ku­šaj do­sto­jan­stve­ne bor­be i že­lje za plod­ni­jim i kva­li­tet­ni­jim ži­vo­tom. Sva­ki tr­zaj i po­ku­šaj da se kul­tu­ra pro­bi­je i do­đe ta­mo gdje joj je i mje­sto, a to je če­lo ko­lo­ne, osta­je zga­žen ka­lja­vom či­zmom pro­sta­klu­ka. Ne mo­gu da mi vra­te na­du ni­ti da me raz­u­vje­re ni mno­ge ma­ni­fe­sta­ci­je ko­je se kri­ju iza ma­ske ‘’od kul­tur­nog zna­ča­ja’’, jer se to ja­sno i jed­no­stav­no zo­ve - va­šar ne­u­ku­sa. Oni pra­vi, istin­ski kul­tur­ni do­ga­đa­ji pot­pu­no su skraj­nu­ti i o nji­ma se vr­lo ma­lo i pi­še i go­vo­ri.
Kul­tu­ra bi tre­ba­lo da bu­de na­ci­o­nal­no bla­go sva­kog dru­štva. Na­ža­lost, ovog na­šeg ni­je. Na­pro­tiv, pot­pu­no je de­val­vi­ra­la.
Za­to, dra­gi mo­ji, tru­di­te se da vra­ti­te osmi­jeh i do­sto­jan­stvo ono­me što ži­vot či­ni bo­ljim i vred­ni­jim. Ono­me što no­si li­je­po i tra­di­ci­o­nal­no ime i zo­ve se - kul­tu­ra. Ja sam i ovog pu­ta uz vas. I ja i moj bič, jer ne­do­sta­tak kul­tu­re je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)