-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Ura­gan „Har­vi” i po­to­nje bi­blij­ske „jed­nom u sto go­di­na” ki­še ko­je su po­to­pi­le Hju­ston, naj­mno­go­ljud­ni­ji ur­ba­ni cen­tar Tek­sa­sa, dru­ge po ve­li­či­ni ame­rič­ke dr­ža­ve, ov­dje su u sje­ća­nje pri­zva­le maj­ske po­pla­ve u Sr­bi­ji 2014. go­di­ne. Kon­kret­no, pri­zo­ri su bi­li slič­ni oni­ma sa da­lje be­o­grad­ske pe­ri­fe­ri­je, u Obre­nov­cu, ka­da je vo­da ko­ja se iz­li­la iz Sa­ve i Ko­lu­ba­re do­šla i do pr­vih spra­to­va, uli­ce i nji­ve po­sta­le plov­ne i ka­da je eva­ku­i­sa­na tre­ći­na sta­nov­ni­štva…
Tu slič­no­sti, na­rav­no, pre­sta­ju: gra­do­na­čel­nik da­le­kog i bo­ga­tog Hju­sto­na, ko­ji ima 2,3 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, sva­ka­ko ne­će zva­ti svog ko­le­gu iz si­ro­ma­šnog Obre­nov­ca ne bi li do­bio ne­ki sa­vjet. Pa ipak, stra­šna ne­po­go­da u tek­sa­škom pri­o­ba­lju slič­na je svim po­pla­va­ma sa dru­gih me­ri­di­ja­na: sa jed­ne stra­ne je ćud pri­ro­de, a sa dru­ge po­no­vo po­sta­vlja pi­ta­nje ko­li­ki je naš do­pri­nos, ne to­li­ko na­sta­ja­nju ne­po­go­da, ne­go to­me što su sve uče­sta­li­je i sve pu­sto­šni­je.
I u ovoj dra­mi, kao, uosta­lom, i u po­me­nu­toj bal­kan­skoj, jed­no je šte­ta ko­ju do­no­si ne­po­go­da, a dru­go ka­ko se u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji lju­di od­no­se jed­ni pre­ma dru­gi­ma. Do iz­ra­ža­ja do­la­zi i ono naj­bo­lje i ono naj­go­re što je u na­ma, što je te­ma za dru­gu pri­ču. Za ovu, do­volj­no je na­po­me­nu­ti da je Hju­ston po­tvr­dio da glo­bal­nu pa­žnju vi­še pri­vla­či plač bo­ga­tih ne­go su­ze si­ro­tinj­skog bez­na­đa: u dje­lo­vi­ma In­di­je, Ban­gla­de­ša i Ne­pa­la ko­ji su u pod­nož­ju Hi­ma­la­ja, mon­su­ni su ovog av­gu­sta po­to­pi­li ili pro­sto od­ni­je­li na sto­ti­ne hi­lja­da ku­ća, sa oko 1.200 žr­ta­va, pre­ma če­tr­de­se­tak u Mek­sič­kom za­li­vu.
Hju­ston ina­če tro­ši oko sto mi­li­o­na do­la­ra go­di­šnje za spre­ča­va­nje po­pla­va, što mu je ma­lo po­mo­glo. Shod­no to­me, šte­ta će se mje­ri­ti mi­li­jar­da­ma, a sa­na­ci­ja tra­ja­ti go­di­na­ma.
U ovo­go­di­šnjoj se­zo­ni trop­skih olu­ja u tom di­je­lu svi­je­ta, „Har­vi” je, čim je kre­nuo, svr­stan u če­tvr­tu ka­te­go­ri­ju (oluj­ni vje­tro­vi ko­ji se kre­ću br­zi­nom od 210 do 250 ki­lo­me­ta­ra na sat). Kao i svi ura­ga­ni pri­li­kom pre­la­ska sa oke­a­na na kop­no, pre­tvo­rio se u za ni­jan­su ma­nje dra­ma­tič­nu trop­sku olu­ju, ali je ipak naj­ve­ća ele­men­tar­na ne­po­go­da u po­sled­njih de­set go­di­na.
Pri­je nje­ga, naj­pu­sto­šni­ja je bi­la „Ka­tri­na” ko­ja je u isto ovo vri­je­me, da­kle kra­jem av­gu­sta, 2005. opu­sto­ši­la Lu­i­zi­ja­nu, a po­seb­no si­ro­tinj­ske dje­lo­ve Nju Or­le­an­sa. „Ka­tri­na” je bi­la ura­gan tre­će ka­te­go­ri­je, da­kle ne­što spo­ri­ji, od ko­jeg se Nju Or­le­ans, grad ko­ji je pri­je te ne­po­go­de imao 455.000 sta­nov­ni­ka, još ni­je sa­svim opo­ra­vio: da­nas ima sa­mo 400.000 ži­te­lja.
„Har­vi” je uda­rio se­dam mje­se­ci od ka­ko je, čim se use­lio u Bi­je­lu ku­ću, no­vi ame­rič­ki pred­sjed­nik Do­nald Tramp ob­ja­vio rat na­u­ci o kli­mat­skim pro­mje­na­ma i po­vu­kao ame­rič­ki pot­pis sa Pa­ri­skog spo­ra­zu­ma o nji­ho­vom ob­u­zda­va­nju.
Na­uč­ni­ci su, me­đu­tim, osta­li pri svo­me: nji­hov kon­sen­zus je da pla­ne­tu za­gri­java­ju pre­ve­li­ke ko­li­či­ne in­du­strij­skih ga­so­va ko­ji se is­pu­šta­ju u at­mos­fe­ru i da će, ako se to ne uma­nji, eks­trem­ne vre­men­ske pri­li­ke, ka­ko ka­ta­stro­fal­ne po­pla­ve, ta­ko i eks­trem­ne su­še, bi­ti sve uče­sta­li­je. To, na­rav­no, pri­hva­ta­ju i ame­rič­ki eks­per­ti – i že­sto­ko ospo­ra­va­ju nji­ho­vi kon­zer­va­tiv­ni po­li­ti­ča­ri, ko­ji­ma je iz­bor­na po­bje­da Tram­pa da­la kri­la.
Ame­ri­ka, du­go naj­ve­ći po­je­di­nač­ni za­ga­đi­vač pla­ne­tar­nog ekosi­ste­ma (s tog „tro­na” 2007. svr­gla ju je Ki­na), ra­čun već pla­ća: pre­ma po­da­ci­ma si­ste­ma Uje­di­nje­nih na­ci­ja za pra­će­nje pri­rod­nih ka­ta­stro­fa, SAD su, uz Ki­nu i In­di­ju, iz­me­đu 2005. i 2015, is­tr­pje­le naj­ve­ći broj ele­men­tar­nih ne­po­go­da, ko­je uklju­ču­ju ze­mljo­tre­se, olu­je, po­pla­ve i to­plot­ne ta­la­se – ne­po­go­da ko­je iza­zi­va­ju naj­ma­nje de­set žr­ta­va i po­vod su za pro­gla­še­nje van­red­nog sta­nja. A broj „hi­dro­lo­ških do­ga­đa­ja”, da­kle pre­o­bil­nih ki­ša i pra­te­ćih po­pla­va je u po­sled­njih po­la vi­je­ka po­ve­ćan čak šest pu­ta, pri če­mu je pro­šla go­di­na bi­la naj­ka­ta­stro­fič­ni­ja.
Glo­bal­no, broj ova­kvih ne­po­go­da je od 1970. uče­tvo­ro­stru­čen i do­sti­gao je broj­ku od oko 400 go­di­šnje. Pa­ra­dok­sal­no je, ali i ohra­bru­ju­će, da je ovo po­ve­ća­nje pra­će­no mal­te­ne dra­stič­no ma­njim bro­jem ljud­skih žr­ta­va, pri­je sve­ga za­hva­lju­ju­ći mje­ra­ma za spre­ča­va­nje po­pla­va i no­vim, oštri­jim gra­đe­vin­skim stan­dar­di­ma.
Ur­ba­ni pla­ne­ri su, me­đu­tim, u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma u ve­li­kim di­le­ma­ma. U Lu­i­zi­ja­ni je na ­pri­mjer, za­klju­če­no da bi se vi­še is­pla­ti­lo da se sta­nov­ni­ci­ma pri­o­bal­skih na­se­lja jed­no­stav­no pla­ti da se oda­tle ise­le ne­go da se ula­že u mje­re pre­ven­ci­je od po­pla­va. U Hju­sto­nu, ko­ji je na oko sat vo­žnje od oba­le oke­a­na (70 ki­lo­me­ta­ra), glav­na za­štit­na bra­na se pre­li­la, a po­top ni­je spri­je­čio ni si­stem od­vod­nih ka­na­la i r­ječ­nih ru­ka­va­ca.
Ako ne vje­ru­je­te na­uč­ni­ci­ma, a pri­tom ne­ma­te po­vje­re­nja ni u po­li­ti­ča­re, po­vje­ruj­te osi­gu­ra­va­ju­ćim ku­ća­ma, ko­je, po­se­žu­ći za ci­fra­ma ko­je po­ka­zu­ju da je ne­po­go­da sve vi­še i da su sve in­ten­ziv­ni­je, za osi­gu­ra­nje od to­ga na­pla­ću­ju sve vi­še. I u Hju­sto­nu i u Obre­nov­cu.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „ Po­li­ti­ke”)