- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Pr­vo, ja sam za to da se ime na­šeg pi­sma vra­ti na iz­vor­no – ki­ri­li­ca, ka­ko i pi­šu i iz­go­va­ra­ju dru­gi slo­ven­ski na­ro­di, ko­ji je i vi­še po­štu­ju, i is­traj­ni­je ču­va­ju njen smi­sao. Ri­ječ ći­ri­li­ca je u na­šem ime­no­va­nju na po­čet­ku do­bi­la ne­ko za­tam­nje­nje, jer u osno­vi ove grč­ke ri­je­či (ki­ri­os = go­spo­din, go­spo­dar, bog) sto­ji ta­ko vi­so­ko du­hov­no i kon­sti­tu­tiv­no zna­če­nje. Dr­žim da je i to na­še na­rod­sko za­tam­nje­nje ime­na ki­ri­li­ca do­pri­ni­je­lo, iz­me­đu osta­log, de­gra­da­ci­ji ći­ri­lič­nog pi­sma u na­šoj kul­tur­noj i na­ci­on­lnoj sa­mo­svi­je­sti.
Ko ima šta da na­pi­še, a pri­pa­da na­šoj ki­ri­lič­noj tra­di­ci­ji, on na­rav­no pi­še ki­ri­li­com. Ne za­to što se va­žne te­me ne mo­gu po­kre­ta­ti i is­pi­si­va­ti la­ti­ni­com, ne­go za­to što pi­sac, na­sled­nik ki­ri­li­ce, ima ta­ko va­žan iz­bor te­ma ki­ri­lič­kog ka­rak­te­ra. Onih te­ma ko­ji bi nje­ga kao auto­ra mo­gle naj­du­blje da po­kre­nu. One te­me ko­je su od ma­sov­nog in­te­re­so­va­nja, za­po­sta­vlje­ne, na­pu­šte­ne, kao što su na­pu­šte­ni i za­po­sta­vlje­ni du­bo­ki pro­ble­mi nje­go­vog na­ro­da i kul­tu­re. Jer pra­va te­ma je istin­ski sa­rad­nik. A da bi mo­gla bi­ti pra­va, pr­vo mo­ra da bu­de tvo­ja. U ta­ko oda­bra­noj te­mi sa­kri­ven je i tvoj pro­blem, i tvoj ener­get­ski i stva­ra­lač­ki re­surs - ti sam. To je sva­ko osje­tio ko­ga je put na­nio na svo­ju te­mu, jer ta­da poč­ne sve sa­mo da ra­di. Pr­vo što pi­sac osje­ti je­ste da sje­di na čvr­stoj sto­li­ci, da mu se otvo­rio po­sao ko­me kra­ja ne­ma, da mu do­la­ze naj­bo­lje i naj­mi­li­je mi­sli, pra­će­ne čud­nom mu­zi­kom, da se dan pu­ni no­vom svje­tlo­šću, da mu pr­sti na ta­sta­tu­ri na­la­ze slo­va i pri­je ne­go sa­đe po­gled na njih, da mu tvo­rač­ki mo­tor ra­di no­vom, iz­ne­na­đu­ju­ćom sna­gom, raz­no­se­ći mu utro­bu mi­li­nom i na­dah­nju­ju­ćom mu­zi­kom. On „sje­di i le­ti“, ka­ko sam ka­zao u jed­noj pje­smi. Ri­ječ­ju, on vi­di da je na svom mje­stu, na mje­stu ko­je ga smje­šta u sre­di­šte svo­je te­ma­ti­ke, u sre­di­šte svi­je­ta, u sre­di­šte smi­sla. On je jed­na­ko na ze­mlji i na ne­bu. Jer ga ro­đe­na te­ma, ro­đe­ni iz­vor po­di­že na ne­bo. On vi­di se­be na dje­lu. Vi­di ka­ko ga opet Bog stva­ra, i po­ka­zu­je mu to ču­do ži­vo­ta - da vi­di, i da ne umre. Vi­di ka­ko po­sto­ji i dje­lu­je je­zik pri­je svog ver­bal­nog i pi­sa­nog po­sto­ja­nja. Vi­di ka­ko se je­zik pre­no­si u pi­smo. Vi­di za­što je to pi­smo ta­ko va­žno. Ka­ko ono ču­va nje­gov pr­vo­bit­ni lik.
Kad pi­sac do­bro pi­še, on po­sta­je isti sa slo­vi­ma ko­ja is­pi­su­je. Istog su li­ka, kad se ostva­ri to sa­vr­šen­stvo, zbog ko­ga vri­je­di ži­vje­ti. Je­dan mo­me­nat, ko­ji se ne mje­ri vre­me­nom mo­že da is­ku­pi cio ži­vot.
Kad na­ga­zi pi­sac na pra­vu te­mu, mo­že da sa­gle­da tu ču­do­tvor­nu moć mo­men­ta,... stva­ra­lač­kog ča­sa... da­na... oba­sja­ne no­ći. U jed­nom da­nu mo­že da sa­gle­da sve da­ne. U jed­nom ča­su sve ča­so­ve svog ži­vo­ta. Jer mu na po­moć do­la­zi upra­vo oda­bra­na te­ma, pro­blem, mi­sao, ko­jom je oda­bran. Kroz ta­kvu mi­sao, te­ma­ti­ku, i ra­dost ot­kro­ve­nja, on uvi­đa da je za­mi­šljen od Je­di­nog mi­sli­o­ca, pri­je ne­go što se ro­dio, i sad to ču­do­tvor­stvo gle­da ro­đe­nim oči­ma, u ti­ši­ni i sko­ro - iz­van vre­me­na.
Eto, šta mo­že ži­vo­tvor­na ki­ri­li­ca, ko­ja je dru­ga ri­ječ za du­hov­no go­spod­stvo, vla­da­nje du­hom. Ki­ri­li­ca ni­je sa­mo pi­smo, ne­go auten­tič­na usa­gla­še­nost sa so­bom, unu­tra­šnje pro­gle­da­nje, hva­ta­nje svog kon­ti­nu­i­te­ta, pro­gle­da­nje na onu stra­nu - ot­ku­da je do­šao i je­zik i pi­smo.
Za­što ne pi­sa­ti ja­sno, ele­gant­no, svoj­ski i na­rav­no - ki­ri­li­com? Da či­ta­lac, pro­sto, ne zna gdje je, dok či­ta tekst. Ne da ne zna gdje je, ne­go zna da je sa­mo u tek­stu, ali ne mo­že da vi­di do­kle sve se­že smi­sao tek­sta. U pri­jat­noj je, opi­ja­ju­ćoj vr­to­gla­vi­ci, jer vi­di da ri­je­či po­sje­du­ju i one mo­guć­no­sti ko­je pr­vim či­ta­njem ne hva­ta, a vr­lo su va­žne, i naj­va­žni­je. Od tog pro­sto­ra či­ta­o­ca hva­ta pri­jat­na vr­to­gla­vi­ca.
Za­što ne pi­sa­ti ki­ri­li­com, ako je ona naj­u­gro­že­ni­ja, naj­pro­go­nje­ni­ja, naj­o­mr­znu­ti­ja - kao i sva­ki Bo­ži­ji čo­vjek? Ne, Bo­ži­ji čo­vjek ni­je omr­znut, ali on mo­ra da pro­đe kroz mr­žnju, pro­gon, ka­me­no­va­nje, i zna da se to sve de­ša­va zbog sti­ca­nja va­žnih is­ku­sta­va, sa­zna­nja, bez ko­jih čo­vjek ne mo­že da bu­de čo­vjek.
Eto, to je taj za­gu­lje­ni pro­blem - čo­vje­ku su po­ten­ci­jal­no da­ti osno­vi da po­sta­ne čo­vjek, ali to se u ljud­skom ži­vo­tu ri­jet­ko de­si. Upra­vo, naj­vi­še zbog ovo­ga što ne mo­že da pri­hva­ti ne­vi­dlji­vu pe­da­go­gi­ju, tj. pre­ci­zni­je re­če­no – mi­sta­go­gi­ju. Ne mo­že da pri­hva­ti da tre­ba da bu­de ne­kad, na ne­koj di­o­ni­ci pu­ta, po­plju­van od lju­di, iz­gnan, pre­dat ni­šta­vi­lu i ne­po­sto­ja­nju. Iz­bje­ga­va po ci­je­nu ži­vo­ta da bu­de po­tu­kač bez do­ma i je­zi­ka, bez svog na­ro­da, bez bra­će i pri­ja­te­lja. Pro­sto va­zduh, zrak, ko­ji se mo­ta, svje­tlu­ca, ne­sta­je, tu iz­me­đu nas, a ni­ko ne zna ot­kud do­la­zi, gdje se gu­bi, šta ra­di, i ima li mo­žda ne­ki taj­ni za­da­tak.
(Autor je knji­žev­nik)