- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Pre­tje­ru­je mi­tro­po­lit, a da šta? Ne­ka pre­tje­ru­je kad mu se mo­že, i kad vo­li da pre­tje­ru­je. Pre­tje­ri­va­nje mo­že da bu­de po­sle­di­ca pje­snič­kog ka­rak­te­ra, a mi­tro­po­lit od­ne­kud ima pje­snič­ki ka­rak­ter. Za­što, od­ne­kud – sva­ki naš gu­slar ima pje­snič­ki ka­rak­ter. Ne sa­mo gu­slar, ne­go i ra­tar, haj­duk, pa­stir, rad­nik na vi­so­kim pe­ći­ma.
Sa­mo po se­bi pre­tje­ri­va­nje ni­je lo­še, bez pre­tje­ri­va­nja če­sto je ne­mo­gu­će po­kre­nu­ti pa­žnju dru­gih, ali kad se tra­ži pa­žnja od dru­gih za sva­ko pre­tje­ri­va­nje, ni­je baš do­bro. Tu se ra­ču­na na ne­ku in­va­lid­nost dru­gih, gu­bi­tak kri­te­ri­ju­ma, pa i lič­nog do­sto­jan­stva.
No, mi­tro­po­lit je mi­tro­po­lit, on sje­di na sto­li­ci Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog i Nje­go­ša, sam če­sto is­ti­če. Ako će­mo pra­vo, sa­mo po­zi­va­nje na tron ne obez­bje­đu­je ne­po­re­civ auto­ri­tet. (Mo­že ne­ko po­mi­sli­ti da ja ne­što lič­no imam pro­tiv mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog, ali ta oče­ki­va­nja ću, na­dam se, one­mo­gu­ći­ti do kra­ja tek­sta.) Mi­tro­po­lit je ri­jet­ka ha­ri­zma, i dar Cr­noj Go­ri, ali ta ha­ri­zma mo­že da za­sli­je­pi ne sa­mo dru­ge, ne­go i sop­stve­nog no­si­o­ca. I ka­ko je sve slo­že­no i taj­no­vi­to s ha­ri­zmom, uka­zu­je­mo na osnov­no - sa­ma po se­bi je do­bra, ali ka­ko to ona mo­že da ima i lo­še po­sle­di­ce? Upra­vo, ako ha­ri­zma­tik tra­ži od dru­gih da ga ne­kri­tič­ki sli­je­de, da mu tap­šu, i ta­ko utvr­đu­ju i po­tvr­đu­ju nje­go­vu ha­ri­zmu- sa ze­mlje. Ha­ri­zma­ti­čan čo­vjek ni­je li­šen nar­ci­zma i ego­cen­tri­zma, po­seb­no ako je Cr­no­go­rac. A mi­tro­po­lit je kla­si­čan Cr­no­go­rac, ko­ji ne sa­mo vo­li da osvo­ji svo­jim taj­no-pro­ni­ču­ćim umom, to mu je ma­lo – ne­go vo­li, bra­te, i da za­pa­li ma­su. Vje­ro­vat­no, osje­ća­ju­ći, da je na­rod­ni ži­vot pun be­smi­sla, de­pre­si­je, bez­na­đa, pa da pod­že­že, da se ba­vi ne­čim, ne bi li se upa­li­la ka­kva va­tra u njemu. Mi­tro­po­li­tu se to mo­že, mo­žda mi­sli i da mu je to oba­ve­za, ali naj­go­re je ako ho­će tim da ugo­di ira­ci­o­nal­nim oče­ki­va­nji­ma ma­se. Tu na­sta­je pro­blem s ha­ri­zmom - tim pri­je, po­što mi­tro­po­lit ne od­go­va­ra ni­ko­me do Bo­gu. Ljud­ski su­do­vi mi­tro­po­li­ta ne za­ni­ma­ju. Oni od ko­jih tra­ži ljud­sku po­dr­šku ima da mi­sle isto kao on. Pre­cje­nju­je tu, re­klo bi se, svo­je po­moć­ni­ke? Ište od njih ono što oni sa­mi ne mo­gu da pod­ne­su, ili ište od njih da ih ne­ma, da ne mi­sle, da se sa­mo sa­gla­ša­va­ju? Iz­me­đu to­ga dvo­ga, če­sto je te­ško na­ći raz­li­ku. Jer ha­ri­zma na­di­la­zi ar­gu­men­ta­ci­ju, lič­ni fi­lo­sof­ski stav, ili opa­ko kri­tič­ko mi­šlje­nje!
Evo, opet je mi­tro­po­lit za Bo­žić ukre­sao var­ni­cu u naš ko­lek­tiv­no de­pre­siv­ni ži­vot, s ka­me­nom o vra­tu (po­lu)iz­gu­blje­nog Ko­so­va. Ako je ne­što do­bro u tom po­ža­ru ko­ji će po­tra­ja­ti, je­ste to što je taj po­žar za­hva­tio, tu i ta­mo, ova­ko ili ona­ko, sve srp­ske ze­mlje. Naj­vje­ro­vat­ni­je naj­ma­nje Sr­be na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Oni ta­mo ima­ju istin­sku mu­ku. A svi­ma dru­gi­ma je o to­me lak­še pri­ča­ti i pre­go­ni­ti se, a ne ži­vje­ti s tom ra­nom.
Kad mi­tro­po­lit s Ce­ti­nja ka­že „da se bo­ji da će Vu­čić iz­da­ti Ko­so­vo“, pri­je to­ga tre­ba­lo bi da ima u vi­du, da je dr­ža­va Cr­na Go­ra, u ko­joj on ima ve­li­ki auto­ri­tet i ši­ro­ku po­dr­šku za svih ovih dva­de­set i ku­sur go­di­na, lad­no iz­da­la srp­sko Ko­so­vo. Tre­ba­lo bi još da ima na umu, da je u toj iz­da­ji Ko­so­va, glav­nu ulo­gu od­i­grao ta­da­šnji pred­sjed­nik vla­de, Mi­lo Đu­ka­no­vić, ko­ji je za­u­zeo pu­nu vlast u Cr­noj Go­ri, do­brim di­je­lom i po­dr­škom mi­tro­po­li­ta. Đu­ka­no­vi­ću, kad je već sti­snuo ap­so­lut­nu vlast u Cr­noj nam Go­ri, ni­je on­da ni pa­lo na pa­met da pi­ta mi­tro­po­li­ta ho­će li odvo­ji­ti Cr­nu Go­ru od Sr­bi­je, ho­će li pri­zna­ti al­ban­sku re­pu­bli­ku Ko­so­vo, ho­će li kre­nu­ti u sa­ti­ra­nje srp­skog je­zi­ka, ći­ri­li­ce i srp­ske kul­tu­re u Cr­noj Go­ri. Od mi­tro­po­li­ta, na­rav­no, ni­je tre­ba­lo oče­ki­va­ti da bu­de pro­rok, ali nje­go­vom sta­du je bi­lo lak­še i bo­go­u­god­ni­je da mi­sli da je­ste pro­rok, ne­go da mi­sli svo­jom gla­vom.
Mi­tro­po­lit, du­hom du­bo­ki čo­vjek, sko­ro mi­stik, na ža­lost i s ve­li­kom po­pu­li­stič­kom ha­ri­zmom, tre­ba­lo bi da zna, da su sve po­pu­li­stič­ke ha­ri­zme u na­šim ze­mlja­ma, za po­sled­nje tri-če­ti­ri de­ce­ni­je, za­li­ve­ne kr­vlju, a on­da po tim po­li­tič­kim i ide­o­lo­škim gro­blji­ma na­ga­zi­la je grd­na sto­ka i sva­ka dru­ga ži­vi­na. Ali, no­si­lac ha­ri­zma­tič­nog vo­lun­ta­ri­ma, is­klju­ču­je raz­go­vor, kri­ti­ku i ra­zlo­žnu po­le­mi­ku, jer za­što bi se tim mu­čio, ako vo­lun­ta­ri­stič­ka ha­ri­zma rje­ša­va sve jed­nom ri­ječ­ju? Ako ima uvi­jek i na­pre­tek po­klo­ni­ka i po­da­ni­ka, ko­ji­ma je lak­še i udob­ni­je i ča­sni­je da po­dr­ža­va­ju ta­kvu ha­ri­zmu, ne­go i sa­mi da muć­nu gla­vom.
Mo­že se, da­ka­ko po­sma­tra­ti i obr­nu­to- da pro­blem vo­lun­ta­ri­stič­ke ha­ri­zme, ni­je u nje­nom no­si­o­cu, ne­go u nje­go­vim na­dah­nu­tim i, ha­ri­zmom, oša­mu­će­nim po­da­ni­ci­ma. Oni su ti, ko­ji tra­že ta­kvu ha­ri­zma­tič­nu po­pla­vu, jer se on­da i oni u njoj ku­pa­ju, a ras­ko­šni ha­ri­zma­tik, hri­šća­nin, ta­ko naj­bo­lje is­ka­zu­je svo­ju lju­bav pre­ma ma­loj bra­ći, ta­ko, bez dvo­u­mlje­nja slu­ži i Bo­gu i na­ro­du. E, ne mo­že bo­lje!?
(Autor je knji­žev­nik)