-Autor: Bran­ko Mi­la­no­vić

Ma­lo je lju­di ko­ji ra­zu­mi­ju po­za­di­nu ak­tu­el­ne hi­ste­ri­je zbog „la­žnih vi­je­sti“, a go­to­vo ni­ko ne po­ku­ša­va da stvar is­pi­ta u isto­rij­skom kon­tek­stu i shva­ti za­što se pro­blem ja­vlja baš sa­da.
Ši­re­nje ove hi­ste­ri­je, na­ro­či­to u Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma, pred­sta­vlja do­ne­kle ra­zu­mlji­vu re­ak­ci­ju na gu­bi­tak mo­no­pol­skog po­lo­ža­ja ko­ji su an­glo-ame­rič­ki me­di­ji ima­li u svi­je­tu, na­ro­či­to po­sle 1989, ma­da je mo­no­pol prak­tič­no us­po­sta­vljen još 1945.
Broj­ni su raz­lo­zi za kva­zi-mo­no­pol Za­pa­da u pe­ri­o­du od 1949. do 1989. (na­zo­vi­mo to fa­zom 1): ne­u­po­re­di­vo ve­ća ko­li­či­na in­for­ma­ci­ja ko­ju su pro­iz­vo­di­le ku­će kao što su Bi-Bi-Si i ka­sni­je Si-En-En u od­no­su na na­ci­o­nal­ne me­dij­ske ku­će u mno­gim ze­mlja­ma; ve­ći glo­bal­ni do­ma­šaj me­dij­skih ser­vi­sa na en­gle­skom je­zi­ku ko­ji su po­kri­va­li či­tav svi­jet, dok je ve­ći­na na­ci­o­nal­nih me­di­ja je­dva iz­dr­ža­va­la ne­ko­li­ko do­pi­sni­ka u dvi­je ili tri naj­va­žni­je pre­sto­ni­ce; ši­re­nje en­gle­skog je­zi­ka; i ko­nač­no, ali ne i naj­ma­nje va­žno, vi­sok kva­li­tet emi­to­va­nih vi­je­sti (re­ci­mo, vi­še vjer­no­sti isti­ni) u od­no­su na vi­je­sti na­ci­o­nal­nih me­di­ja.
Pred­no­sti za­pad­nih me­di­ja po­seb­no su bi­le pri­vlač­ne Evro­plja­ni­ma s dru­ge stra­ne Gvo­zde­ne za­vje­se, gdje su dr­ža­ve spro­vo­di­le stro­gu cen­zu­ru, pa je So­vjet­ski Sa­vez mo­rao da ome­ta sig­na­le za­pad­nih ra­dio sta­ni­ca. Ali i u ostat­ku svi­je­ta za­pad­ni me­di­ji su iz go­re na­ve­de­nih raz­lo­ga če­sto bi­li bo­lji od lo­kal­nih me­di­ja.
Pa­žlji­vi­ji či­ta­o­ci su pri­mi­je­ti­li da sam glo­bal­ne an­glo­a­me­rič­ke me­di­je do­sad po­re­dio sa­mo sa na­ci­o­nal­nim i lo­kal­nim me­di­ji­ma. Raz­log je što su je­di­no an­glo­a­me­rič­ki me­di­ji bi­li za­i­sta glo­bal­no do­stup­ni, dok su osta­li (zbog ne­do­stat­ka sred­sta­va ili am­bi­ci­je, dr­žav­ne kon­tro­le ili je­zič­ke ba­ri­je­re) bi­li ogra­ni­če­ni na na­ci­o­nal­ni okvir. Ame­rič­ki i en­gle­ski me­di­ji ni­su ima­li do­stoj­nog kon­ku­ren­ta u ma­lim na­ci­o­nal­nim me­dij­skim ku­ća­ma. Ra­zu­mlji­vo je što su u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji bi­li u sta­nju da kon­tro­li­šu po­li­tič­ke na­ra­ti­ve, u mno­gim slu­ča­je­vi­ma u cje­lo­sti. Ne sa­mo da su za­pad­ni me­di­ji pre­sud­no uti­ca­li na mi­šlje­nje sta­nov­ni­ka Zam­bi­je o Ar­gen­ti­ni i obrat­no (jer sta­nov­ni­ci Zam­bi­je u do­ma­ćim me­di­ji­ma ni­su mo­gli pro­na­ći prak­tič­no ni­šta o Ar­gen­ti­ni, i obrat­no), već su, što je još va­žni­je, za­hva­lju­ju­ći otvo­re­no­sti i kva­li­te­tu iz­vje­šta­va­nja bi­li u pri­li­ci da uti­ču na na­ra­ti­ve i unu­tar Zam­bi­je i unu­tar Ar­gen­ti­ne.
Glo­bal­na kon­ku­ren­ci­ja s ko­jom se Za­pad u tom pe­ri­o­du no­sio ni­je vri­jed­na po­me­na. Ki­ne­ski, so­vjet­ski i al­ban­ski krat­ko­ta­la­sni ra­dio emi­to­vao je pro­gra­me na vi­še je­zi­ka, ali nji­ho­ve pri­če su bi­le to­li­ko mo­no­to­ne, do­sad­ne i ne­re­a­li­stič­ne da su i oni ko­ji su ih po­vre­me­no slu­ša­li to či­ni­li sa­mo da bi se za­ba­vi­li.
Za­pad­ni me­dij­ski mo­no­pol se pro­ši­rio s pa­dom ko­mu­ni­zma (ne­ka to bu­de fa­za 2). Biv­še ko­mu­ni­stič­ke ze­mlje, či­ji su sta­nov­ni­ci kri­šom slu­ša­li Slo­bod­nu Evro­pu, bi­le su sprem­ne da po­vje­ru­ju u isti­ni­tost sve­ga što do­la­zi iz Lon­do­na i Va­šing­to­na. Ne­ki od tih me­di­ja su se do­se­li­li u biv­ši Is­toč­ni blok (Ra­dio Slo­bod­na Evro­pa da­nas ima sje­di­šte u Pra­gu).
Ali, me­de­ni mje­sec glo­bal­nog za­pad­nog mo­no­po­la po­čeo je da se pri­mi­če kra­ju ka­da su dru­gi shva­ti­li da u je­din­stve­nom me­dij­skom pro­sto­ru ko­ji je stvo­ren za­hva­lju­ju­ći glo­ba­li­za­ci­ji i in­ter­ne­tu i sa­mi mo­gu po­ku­ša­ti da dje­lu­ju glo­bal­no. Ši­re­nje in­ter­ne­ta omo­gu­ći­lo je da se emi­si­je i vi­je­sti pro­du­ci­ra­ne na špan­skom ili arap­skom mo­gu pra­ti­ti bi­lo gdje u svi­je­tu. ,,Al Dža­zi­ra’’ je bi­la pr­va me­dij­ska ku­ća ko­ja je na­če­la, a on­da i sru­ši­la za­pad­ni mo­no­pol na ob­li­ko­va­nje bli­sko­i­stoč­nog na­ra­ti­va, i to na Bli­skom is­to­ku. On­da je usli­je­di­la fa­za 3. Tur­ski, ru­ski i ki­ne­ski ka­na­li uči­ni­li su isto. Ono što se do­go­di­lo sa in­for­ma­tiv­nim pro­gra­mi­ma po­no­vi­lo se u još jed­noj obla­sti u ko­joj je an­glo­a­me­rič­ki mo­no­pol bio ne­pri­ko­sno­ven. Glo­bal­ne TV se­ri­je ko­je su se iz­vo­zi­le ši­rom svi­je­ta ne­ka­da su do­la­zi­le is­klju­či­vo iz SAD i En­gle­ske, ali on­da se po­ja­vi­la uspje­šna kon­ku­ren­ci­ja u Ju­žnoj Ame­ri­ci, In­di­ji i Tur­skoj, a u po­sled­nje vri­je­me i u Ru­si­ji. Za­pra­vo, ne­ki od no­vo­pri­do­šli­ca pot­pu­no su iz­gu­ra­li ame­rič­ke i en­gle­ske se­ri­je sa svo­jih „do­ma­ćih“ tr­ži­šta (u slu­ča­ju Tur­ske do­ma­će tr­ži­šte pod­ra­zu­mi­je­va i ve­ći dio Bli­skog is­to­ka i Bal­kan).
Fa­za 4 je na­stu­pi­la ka­da su ne­za­pad­ni me­di­ji shva­ti­li da mo­gu po­ku­ša­ti da kon­ku­ri­šu mo­no­pol­skim in­for­ma­tiv­nim pro­gra­mi­ma za­pad­nih me­di­ja na nji­ho­vom te­re­nu. To či­ne ,,Al Dža­zi­ra’’, ,,Ra­ša Tu­dej’’, CCCT i dru­gi ko­ji ula­ze na glo­bal­no tr­ži­šte sa svo­jim pro­gra­mi­ma na en­gle­skom je­zi­ku (a za­tim i na fran­cu­skom i špan­skom) i pra­ve emi­si­je i vi­je­sti za glo­bal­nu pu­bli­ku, uklju­ču­ju­ći i ame­rič­ku.
To je ve­li­ka pro­mje­na. I za­to sa­da tr­pi­mo hi­ste­rič­ne re­ak­ci­je na „la­žne vi­je­sti“: pr­vi put se do­ga­đa da ne­za­pad­ni me­di­ji kre­i­ra­ju ne sa­mo sop­stve­ne glo­bal­ne na­ra­ti­ve već na­sto­je da gra­de i na­ra­tiv o Ame­ri­ci.
Za lju­de iz ma­lih ze­ma­lja (kao što sam ja) to ni­je ni­šta neo­bič­no: na­vi­kli smo ne sa­mo da nam stran­ci po­sta­vlja­ju mi­ni­stre, ne­go i da bu­du sve­pri­sut­ni u me­dij­skom pro­sto­ru i vr­še sna­žan uti­caj na na­ra­tiv o lo­kal­noj isto­ri­ji i po­li­ti­ci, če­sto za­hva­lju­ju­ći vi­so­kom kva­li­te­tu nji­ho­vih vi­je­sti i zna­nju. Ali za mno­ge sta­nov­ni­ke Ame­ri­ke i En­gle­ske to je šok: ka­ko se stran­ci usu­đu­ju da se mi­je­ša­ju u na­ra­ti­ve nji­ho­vih ze­ma­lja?
Mo­gu­ća su dva is­ho­da. Je­dan je da ame­rič­ka jav­nost shva­ti da sa glo­ba­li­za­ci­jom čak ni naj­ve­će ze­mlje, kao što je SAD, ni­su za­šti­će­ne od uti­ca­ja dru­gih; čak i SAD je, u od­no­su na osta­tak svi­je­ta, „ma­la ze­mlja“. Dru­ga mo­guć­nost je da hi­ste­ri­ja do­ve­de do frag­men­ta­ci­je pro­sto­ra in­ter­ne­ta, što Ki­na, Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja i dru­gi već či­ne. On­da će­mo umje­sto glo­bal­ne plat­for­me otvo­re­ne za raz­li­či­ta mi­šlje­nja do­bi­ti si­tu­a­ci­ju ko­ja je pret­ho­di­la 1945. go­di­ni, svi­jet na­ci­o­nal­nih „ra­dio sta­ni­ca“, lo­kal­nih in­ter­ne­ta, za­bra­na stra­nih je­zi­ka (mo­žda i stra­na­ca) na na­ci­o­nal­nim mre­ža­ma – či­me će se glo­ba­li­za­ci­ja slo­bod­nog mi­šlje­nja okon­ča­ti i za­vr­ši­će­mo u pra­vo­vjer­nom na­ci­o­na­li­zmu.
PS. Ova­kve tek­sto­ve ne­će­te pro­na­ći u svo­jim lo­kal­nim me­di­ji­ma. Za­to nam je po­tre­ban in­ter-net, a ne na­ci­o­nal-net.Pe­šča­nik.net