Pi­še: Jan­ko Je­lić

Ge­no­cid i zlo­čin su, uz de­mo­kra­ti­ju, naj­če­šće upo­tri­je­blje­ne ri­je­či u opi­si­va­nju ovih bal­kan­skih pse­u­do-dr­ža­va. Ne­vo­lja je u to­me da me­đu na­ma ne­ma ni „d“ od de­mo­kra­ti­je, a zlo­či­na ko­ji se ši­re do raz­mje­ra ge­no­ci­da, na ža­lost, ima pu­no, i po­na­vlja­ju se. Me­đu­tim, me­ni ni­je na­mje­ra da pi­šem o raz­mje­ra­ma i raz­lo­zi­ma na­šeg me­đu­na­ci­o­nal­nog su­ko­blja­va­nja i bez­raz­lo­žnog is­tre­blji­va­nja. Jer su­lu­do je po­sta­vlja­ti pi­ta­nje za­što se me­đu­sob­no ne pod­no­si­mo, za­što smo se to­li­ko kla­li, ako pri­je to­ga ne po­sta­vi­mo pi­ta­nje raz­lo­ga na­še te­žnje ka sa­mo­u­ni­šte­nju i auto­ge­no­ci­du. Da upro­sti­mo de­fi­ni­ci­ju, auto­ge­no­cid je or­ga­ni­zo­va­no i si­ste­ma­tič­no sa­ti­ra­nje i za­ti­ra­nje sop­stve­nog na­ro­da. E, to se upra­vo de­ša­va u Cr­noj Go­ri po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. U po­čet­ku je to bi­lo ne­pri­mjet­no i spo­ra­dič­no, ali po­to­njih da­na smo svje­do­ci otvo­re­nog i ma­sov­nog po­ku­ša­ja sa­hra­nji­va­nja ci­je­le jed­ne ne­sreć­ne po­pu­la­ci­je, ko­ja je utr­nu­la od op­šte bez­i­dej­no­sti i od naj­pra­zni­jih pri­ča ko­je je iko ikad pri­čao. Sje­ća­mo li se bi­blij­ske pri­če o So­do­mi i Go­mo­ri? Da se pod­sje­ti­mo, njih je Bog uni­štio, da ne ka­žem bom­bar­do­vao, va­tre­nim ku­gla­ma ko­je su pa­da­le sa ne­ba. Či­ni se da je od­lu­čio i nas da sa­tre na je­dan sli­čan, ali opet bit­no dru­ga­či­ji na­čin. Umje­sto pa­kle­nih va­tre­nih ku­gli, na na­še gla­ve pa­da­ju po­li­tič­ke stran­ke. Go­to­vo sva­ko­dnev­no po jed­na bup­ne me­đu nas i eks­plo­di­ra s pri­čom o prav­di, de­mo­kra­ti­ji, eko­nom­skom bo­ljit­ku, smje­ni re­ži­ma, Evrop­skoj uni­ji i slič­nim ave­tlu­ci­ma, ko­ji su ave­tlu­ci sa­mo za­to što su za nas po­sta­li ne­mo­gu­ći. Ka­ko ta pa­kle­na ku­gla, to jest po­li­tič­ka stran­ka tre­sne me­đu nas ta­ko se na ovoj ne­sreć­noj ze­mlji otvo­ri kra­ter, ru­pe­ti­na ko­ja zja­pi glad­na i sprem­na, a pro­gu­ta sva­ko­ga ko se dr­znuo da slo­bod­no i neo­pre­zno pro­še­ta, te da ga ta­ko ži­vo­ga sa­hra­ni. I eto ta­ko se na ču­đe­nje ci­je­lo­ga svi­je­ta da­nas u Cr­noj Go­ri de­ša­va naj­čud­ni­ji ge­no­cid u isto­ri­ji. Na sva­kom ko­ra­ku se otva­ra­ju ma­sov­ne grob­ni­ce u ko­je bi tre­ba­lo da do­bro­volj­no i sa­mo­svje­sno uska­če­mo, da se sa­mo­za­ko­pa­va­mo i da vi­še bi­je­li dan ne vi­di­mo. A ako se ko­ji od nas po­ko­le­ba u sa­mo­sa­hra­nji­va­nju pa od­lu­či da se ne­ka­ko is­ko­be­lja iz grob­ne ta­me i ako se sa sto ja­da is­ko­pr­ca na svje­tlost, ne­ka ne mi­sli da se spa­sio ta­ko la­ko. Dok je bio is­pod po­vr­ši­ne, po­red nje­go­ve sta­re grob­ni­ce se otvo­ri­la glanc no­va i ako ne bu­de na­u­čio da ho­da po tan­koj uzi­ci tla iz­me­đu grob­ni­ca go­to­vo mu je si­gur­no da će iz sta­rog gro­ba skli­znu­ti u no­vi. Cilj je ja­san, ni­ko živ ne smi­je da osta­ne iz­nad mra­ka cr­no­gor­skog po­li­tič­kog Ha­da. Naj­ve­ća grob­ni­ca je, na­rav­no, DPS. Ne­kad je bi­la ši­rom otvo­re­na, pa je u nju uli­je­tao ko je god htio, ali sad je ma­lo vra­ta pri­škri­nu­la. Iz­gle­da da se pre­pu­ni­la. Sad vam tre­ba ve­za da bi­ste se u njoj sa­hra­nji­va­li, jer ta­mo u mi­ru po­či­va na hi­lja­de dr­žav­nih i op­štin­skih slu­žbe­ni­ka ko­ji na iz­mi­šlje­nim rad­nim mje­sti­ma pri­ma­ju pla­te i upo­ko­je­ni sa­nja­ju da su ži­vi. Da­kle, tu se umi­ra­nje pla­ća. Zna­čaj­no ma­nja, ali vr­lo uno­sna za vječ­ni po­či­nak je i grob­ni­ca zva­na SDP. U njoj još uvi­jek ima do­volj­no ko­mo­ci­je i ako že­li­te pla­ćen staž mo­žda je naj­bo­lje da vječ­nu ku­ću po­tra­ži­te na toj adre­si. Ako, pak, tra­ži­te slo­bo­du, de­mo­kra­ti­ju, vla­da­vi­nu pra­va i po­šte­nje, a vi se ras­tr­či­te po cr­no­gor­skom kr­šu pa gla­vač­ke usko­či­te u pr­vu ja­mu na ko­ju na­i­đe­te. Ni­je bit­no da li je ja­ma svje­že is­ko­pa­na ili je na­sta­la ne­kom ra­ni­jom eks­plo­zi­jom po­li­tič­ke ge­ni­jal­no­sti. Ta­mo će­te se upo­zna­ti sa svim onim što ste tra­ži­li, sa­mo sa ne­ke dru­ge stra­ne. I ta­ko do­la­zi­mo do za­ključ­ka da je Cr­na Go­ra po­sta­la pra­vo ma­lo car­stvo za­grob­nog ži­vo­ta u ko­me je kao osnov­ni prin­cip po­sto­ja­nja po­sta­vljen je­dan eg­zi­sten­ci­jal­ni pa­ra­doks ko­ji bi mo­gao da gla­si: da bi­ste osta­li ži­vi, mo­ra­te da se sa­hra­ni­te, od­no­sno osta­će­te mr­tvi ako ni­je­ste u gro­bu.
Na­rav­no, bi­će mno­go onih ko­ji će tvr­di­ti da pre­tje­ru­jem. Mo­žda će bi­ti u pra­vu. Ali, ka­ži­te mi to kad is­pred vas pro­de­fi­lu­je ba­ta­ljon cr­no­gor­skih po­li­ti­ča­ra, ili kva­zi-po­li­ti­ča­ra, i nji­ho­vih ak­ti­vi­sta u ne­koj no­voj iz­bor­noj kam­pa­nji. Ne­ke od tih lju­di će­te pre­po­zna­ti li­kom. Me­đu­tim, pri­mak­ni­te im se ako smi­je­te, maj­či­ni si­no­vi! Čik ih sa­slu­šaj­te, pa re­ci­te je­su li to isti oni lju­di ko­je ste ne­kad upo­zna­li ne­po­sred­no ili pre­ko TV ekra­na. Ako mi ka­že­te da su isti, on­da po­vla­čim sve što sam na­pi­sao. Ali, ako za­klju­či­te da s nji­ma ne­što ni­je u re­du, on­da slo­bod­no po­sum­njaj­te da to ni­je­su ni­ka­kvi po­li­ti­ča­ri, već po­li­tič­ki vam­pi­ri, ko­ji su to­li­ko evo­lu­i­ra­li da im vi­še ne sme­ta sun­če­va svje­tlost, ko­ja pra­vim vam­pi­ri­ma ina­če sme­ta. Po­u­sta­ja­li su iz svo­jih grob­ni­ca, ob­no­vi­li sta­re, otvo­ri­li no­ve i kre­nu­li u lov. Da vam pi­ju mo­zak i ono ma­lo pre­o­sta­le ener­gi­je i da vam, pri­je sve­ga, is­pi­ju sje­ća­nje na se­be i na njih sa­me, na ono što su bi­li, što su ra­di­li i što su go­vo­ri­li, pa da vas ta­kve bez spo­sob­no­sti pam­će­nja po­ve­du za so­bom i ras­po­re­de po sta­rim i no­vim gro­bo­vi­ma.
Ne znam da li će nam po­mo­ći da spre­ma­mo glo­go­vo ko­lje i sre­br­ne met­ke, ali broj po­li­tič­kih vam­pi­ra je to­li­ko na­ra­stao da sam i pre­ko te­le­vi­zij­skog ekra­na oka­čio vi­je­nac bi­je­log lu­ka.