Piše: Boris Jovanović


Ka­ko se, za­pra­vo, je­dan obes­pra­vlje­ni, osi­ro­ma­še­ni, bi­jed­ni, ubo­gi, raz­o­ča­ra­ni, bez­nad­ni, de­pre­siv­ni, le­tar­gič­ni, očaj­ni, oja­đe­ni itd, gra­đa­nin N. N. od­lu­ču­je da, de­mo­krat­ski ka­za­no, svo­je po­vje­re­nje iz­no­va i iz­no­va, po­klo­ni upra­vo oni­ma ko­ji su ga, neo­spor­no, ali po­sve opro­sti­vo, do­ve­li do po­me­nu­te obes­pra­vlje­no­sti, si­ro­ma­štva, bi­je­de, ubo­go­sti, raz­o­ča­ra­no­sti, bez­na­đa, de­pre­si­je,le­tar­gi­je, oča­ja i oja­đe­no­sti itd?!
Ne­ka si­la, sa­svim oči­gled­no, vo­di tog po­me­nu­tog N. N. gra­đa­ni­na do bi­rač­kog mje­sta, do sop­stve­ne ka­bi­ni­ce, cr­ne ko­mo­ri­ce, pa do gla­sač­ke ku­ti­ji­ce, stra­šnog su­di­li­šta, pa ka­sni­je i kroz ži­vot ci­je­li, jer ni­je ži­vot isto što i po­lje pre­ći... Si­la je to, ne­po­zna­ta i ne­mjer­lji­va ko­ja po­me­nu­tom N. N. gra­đa­ni­nu do­no­si oči­gled­nu na­sla­du dok na po­me­nu­tom gla­sač­kom mje­stu u po­me­nu­toj gla­sač­koj cr­noj ko­mo­ri, pri­gnut po­me­nu­toj gla­sač­koj ku­ti­ji­ci kao gi­ljo­ti­ni, da­je ve­li­čan­stve­nu pri­li­ku da sam se­bi pot­pi­še stra­šnu i ko­nač­nu pre­su­du...
Vo­li naš ve­ćin­ski N. N. gra­đa­nin da sa­svim svje­sno i ra­ci­o­nal­no, sa­svim od­va­žno i do­sto­jan­stve­no s vre­me­na na vri­je­me, van­red­no i re­dov­no, iz­vo­di se­be pred str­e­ljač­ki stroj i po­tmu­lim gla­som ko­man­du­je is­to­me. Vo­li, va­tre­no vo­li, da raz­dr­lji ju­nač­ke gru­di ka­ko bi pri­mio po­klo­nje­ni kur­šum la­ži na ko­ju je bez­u­slov­no pri­stao, pa po­tom iz­no­va i iz­no­va, van­red­no i re­dov­no, pa­dao kao ne­u­mr­la ko­čo­per­na žr­tva sop­stve­nih, ili tu­đih, la­kr­di­ja sro­če­nih u slo­ga­ne i lo­zin­ke pro­ma­še­nog ži­vo­ta ko­jem je cilj lji­ga­va ser­vil­nost i gnje­ca­vo po­da­ni­štvo...
Si­la ne­sa­znat­na na­dah­nju­je N. N. gra­đa­ni­na da mre i vas­kr­sa­va na sop­stve­nom bi­rač­kom mje­stu i da sa tog de­mo­krat­skog bo­ji­šta pre­pu­nog na­ga­znih de­mo­krat­skih mi­na, i boj­nih le­ga­li­stič­kih tok­si­na, ona­ko iz­ra­nja­vljen i ma­sa­kri­ran, no ipak ne­do­tu­čen, iza­đe još ži­vah­ni­ji i ži­la­vi­ji, još po­sto­ja­ni­ji i sprem­ni­ji če­ka­ju­ći na­red­nu iz­bor­nu pri­li­ku kao sop­stve­no vas­kr­se­nje...
N. N. gra­đa­nin je, uglav­nom, mr­tav od ci­klu­sa do ci­klu­sa, od iz­bo­ra, do iz­bo­ra, da bi oži­vio na sop­stve­nom gla­sač­kom mje­stu, oči­tao je­caj­nim gla­som sop­stve­no i ko­lek­tiv­no opije­lo, i mir­ne du­še i lom­no­ga tije­la, opet pre­šao u ti­nja­ju­će sta­nje, struč­no go­vo­re­ći - u re­dov­no sta­nje pot­pu­ne hi­ber­na­ci­je. Gra­đa­nin N. N. ta ti­nja­ju­ća ži­vulj­ka, ta iz­ne­mo­gla je­din­ka bez oba­ve­ze je da da­je zna­ke ži­vo­ta do pr­vih na­red­nih, re­dov­nih ili van­red­nih iz­bo­ra. Mre, no­si­lac su­ve­re­nog gra­đan­skog pra­va da bi­ra i ni­ka­da da ne bu­de iza­bran, mre, re­ko­smo li, da bi vas­kr­snuo i vas­kr­sa­va, ka­za­smo li, da bi mreo. Ta­ko, na toj za­u­sta­vlje­noj ili na­krat­ko po­kre­nu­toj vr­te­šci gra­đan­ske lo­jal­no­sti, naš iz­mu­če­ni i iz­mo­žde­ni gra­đa­nin pro­vo­di svo­je ze­malj­sko vri­je­me ne na­da­ju­ći se ne­ka­kvom vječ­no­me ži­vo­tu u ko­jem ni­je va­žno ono naj­va­žni­je i ni­je ve­li­ko i moć­no ono naj­ve­će i naj­moć­ni­je...
Za­što bi, uosta­lom, naš N. N. išao kod ne­ka­kvo­ga Sve­tog Pe­tra ili slič­no­ga ad­mi­ni­stra­tiv­ca kad on bo­dro i ra­do­sno, ona­ko na­dah­nut ja­dom i bi­je­dom, kad za to do­đe vri­je­me, ide svo­joj gla­sač­koj ku­ti­ji, iz­van ko­je ne­ma ni­šta, a u ko­joj se na­la­zi sve. Svi­jet iz­van gla­sač­kog mje­sta, ko­smos iz­van gla­sač­ke ka­bi­ne- cr­ne de­mo­krat­ske i ma­đi­o­ni­čar­ske ko­mo­ri­ce, ni­je ni­šta ve­će od ni­šta­vi­la, ni­ti je išta va­žni­je od be­smi­sla. Ta­ko, sa­svim pra­vil­no, sa­svim po uput­stvi­ma za upo­tre­bu i skla­di­šte­nje gla­sač­ke lič­no­sti, re­zo­nu­je naš N. N. dok mno­go pu­ta za svo­ga ze­ma­na pe­ča­ti svi­klo, hra­bro i od­luč­no, pre­su­du u ko­joj pi­še: osu­đen na ži­vot, smrt se, zbog gla­sač­kih za­slu­ga, još jed­nom od­la­že...
Sto­ga se, dra­gi moj ze­mlja­če, ne pi­taj za kim gla­sač­ka ča­ka­li­ca lo­jal­nog DPS- gra­đa­ni­na sva­ki put zvon­ki­je zvo­ni, jer za ča­ka­li­com mno­gi do­ho­de do svo­ga po­ji­li­šta i mr­si­li­šta. Po­ček­nu ma­lo iz­nad ča­rob­ne sve­znaj­ne cr­ne ku­ti­je, po­klo­ne joj se i iza­đu na­po­lje u svi­jet, ko­ji, re­ko­smo li već, ni­ko­me od po­me­nu­tih i ni­je va­žan. Kad oso­ko­lje­ni gra­đa­nin N. N. po­lo­mlje­nih kri­la i slu­pa­nog ži­vo­ta uba­ci pre­sa­vi­je­nu har­ti­šku u pro­rez pro­ždr­lji­ve ku­ti­je, uči­nio je ono što se je­di­no od nje­ga tra­ži: po­tvr­dio je da mu je do­bro, da bo­lje ne mo­že bi­ti i da oni ko­ji su ga vo­di­li do gla­sač­kog i stra­šnog mje­sta ima­ju pra­vo da ga i da­lje vo­de kao sva­kog oka­tog sli­jep­ca i uša­tog glu­va­ća. Od­ri­ču­ći se se­be lo­jal­ni N. N. se od­re­kao sve­ga osim onih ko­ji su od nje­ga na­pra­vi­li ono što je naj­va­žni­je: bez­lič­no bez­u­mlje ko­je se po­ko­ra­va bez­um­noj i obez­li­če­noj si­li...
Ka­da N. N. gla­sa, is­hod je sa­svim si­gu­ran. Uvi­jek, na­rav­ski, po­bje­đu­ju naj­go­ri ko­ri­ste­ći svo­je, jel­te, le­gal­no i, jel­te, le­gi­tim­no ći­ri­bu – ći­ri­ba pra­vo ko­je im je svo­jim drh­ta­vim kru­ži­ćem omo­gu­ćio drh­ta­vi N. N. gra­đa­nin ko­ga su N. N. li­ca na­u­či­la još odav­no da je pri­rod­no pra­vo sva­ke vla­sti da je ne­pri­rod­na, od­no­sno ne­smjen­lji­va i, jel­te, vječ­na...
Ne­ka­da se N. N. gra­đa­nin bo­jao, na pri­mjer, zu­ba­ra. Bo­jao se špri­ce­va i igle. Uža­sa­vao se če­ka­ju­ći u hod­ni­ku stra­ve da ga ne­mi­lo­srd­na mi­lo­sr­da­na se­stri­ca pro­zo­ve. Ula­zio je u sto­ma­to­lo­šku or­di­na­ci­ju opra­šta­ju­ći se od ma­le­nog, a ta­ko dra­gog ži­vo­ta. Ne­što od te ne­la­go­de i ne­do­ka­zi­ve kri­vi­ce zbog ko­je ni kriv ni du­žan is­pa­šta, uvi­jek osje­ća dok se pri­mi­če gla­sač­kom mje­stu. I ču­je glas ne­ko­ga ko ga je ne­ka­da dr­žao za ru­ku: Bo­lje da bo­li pet mi­nu­ta ne­go da bo­li du­go, du­go...
I ni­je mu ja­sno ka­ko mo­že da bo­li još uvi­jek, po­tmu­lo i stal­no, kad su mu obe­ća­li, dav­no, dav­no, da će br­zo pro­ći i da će mu od­mah bi­ti lak­še...
(Autor je knji­žev­nik)