Pi­še: Če­do­mir An­tić

Ka­da su se u Ma­ke­do­ni­ji, bez ika­ka­vog raz­lo­ga - upr­kos to­me što su uži­va­li pra­va ko­ja u to vri­je­me u Evro­pi ni­je ima­la ni­ti jed­na od na­ci­o­nal­nih ma­nji­na, bez ob­zi­ra na to što su bi­li na vla­sti, 2001. go­di­ne na usta­nak po­di­gli Al­ban­ci, je­dan od nji­ho­vih vo­đa re­kao je hr­vat­skoj no­vi­nar­ki da je sve što se de­ša­va po­sle­di­ca ras­pa­da Ju­go­sa­vi­je. Hr­va­ti­ca je bi­la zbu­nje­na. Za nju je taj po­sao za­vr­šen 1991. go­di­ne. Pri­je je­da­na­est go­di­na jed­na so­ro­šev­ska, sla­vo­fo­na kre­a­tu­ra iz Sko­plja, iz­ja­vi­la je usred Be­o­gra­da da je za ne­sta­bil­nost na Bal­ka­nu bio od­go­vo­ran ta­da­šnji srp­ski pre­mi­jer Vo­ji­slav Ko­štu­ni­ca. Dok su no­vi­na­ru B92 (u to vri­je­me ostra­šće­no kri­tič­nom pre­ma DSS-u i Ko­štu­ni­ci) da­va­li še­ćer i vo­du i po­ma­ga­li mu da usta­ne do sto­li­ce sa ko­je je bio pao, ma­ke­don­stvu­ju­šći mu­drac je obra­zla­gao da Ko­štu­ni­ca (va­lja­da sa­mo on ?!) ne do­zvo­lja­va da Sr­bi­ja pri­zna „Re­pu­bljik Ko­so­va“ što on­da ra­zu­mlji­vo fru­stri­ra sve­u­kup­no al­ban­stvo i po­sle­dič­no ugro­ža­va Ma­ke­do­ni­ju.
Ko­štu­ni­ca je oti­šao sa vla­sti pri­je vi­še od jed­ne de­ce­ni­je. Ma­ke­do­ni­ja se, me­đu­tim, i da­lje na­la­zi na ivi­ci et­nič­kog i vjer­skog ra­ta. I naj­bo­lji na­čin za po­mi­re­nje ta­mo­šnjeg na­ro­da na­vod­no je usva­ja­nje „Ti­ran­ske plat­for­me“. Šo­vi­ni­stič­kog sno­vi­đe­nja ko­je su stran­ke što ne pred­sta­vlja­ju ni 25 od­sto sta­nov­ni­štva Ma­ke­do­ni­je sko­va­le u Ti­ra­ni, po­sre­do­va­njem Edi­ja Ra­me i Ha­ši­ma Ta­či­ja. Pre­ma jed­noj od ta­ča­ka ovog op­skur­nog do­ku­men­ta ko­ji do­sad ni­je bio do­stu­pan jav­no­sti u iz­vor­noj ver­zi­ji, bu­du­ća vla­da ima­la je da ozna­či vla­sti Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, ju­go­slo­ven­ske mo­nar­hi­je i re­pu­bli­ke kao od­go­vor­ne za na­vod­ni ge­no­cid nad ma­ke­don­skim Al­ban­ci­ma. Bio bi to bio pr­vi ge­no­cid u isto­ri­ji po­sle ko­ga je na­rod, ko­ji je na­vod­no bio žr­tva, po­stao znat­no broj­ni­ji ne­go ra­ni­je, pa se još za vri­je­me tog de­ce­nij­skog zlo­či­na is­ko­r­je­nja­va­ni svi­jet do­se­lja­vao na mje­sto zlo­či­na umje­sto da sa nje­ga bje­ži.
Ka­ko to da to­kom dva pr­va mje­se­ca 2017., u vri­je­me ka­da je Vla­da Sr­bi­je li­še­na ozbilj­ne na­ci­o­na­li­stič­ke opo­zi­ci­je i sprem­na na sve ustup­ke, u Sa­ra­je­vu ima­mo pro­tiv­u­stav­nu i ne­za­ko­ni­tu re­vi­zi­ju tu­žbe za ge­no­cid pro­tiv Sr­bi­je, a u Ma­ke­do­ni­ji no­vi po­ku­šaj da du­bo­ka po­li­tič­ka i na­ci­o­nal­na kri­za bu­de za­mi­je­nje­na kon­struk­ci­jom srp­ske ma­nji­ne i Sr­bi­je kao in­te­gri­šu­ćeg fak­to­ra i uni­ver­zal­nog zla ko­je kao da su kre­i­ra­li bo­le­sni umo­vi auto­ri Vje­či­tog Je­vre­ji­na ili Pro­to­ko­la si­on­skih mu­dra­ca? Oda­kle bi­lo ko­me po­vje­re­nje u Đu­ka­no­vi­će­va tra­bu­nja­nja o za­vje­ri sko­va­noj u Sr­bi­ji i Ru­si­ji (jer ni­je ovo Bo­sna ili Ma­ke­od­ni­ja da je ugro­ža­va jed­na dr­ža­vi­ca ti­pa Sr­bi­je), da u Cr­noj Go­ri bu­de obo­ren po­re­dak za­sno­van na Usta­vu na či­jem je ne­po­što­va­nju on iz­gra­dio ka­ri­je­ru?
Ra­zu­mi­je se, svu­da je kri­va Sr­bi­ja. Za­ka­šnje­li na­ci­o­na­li­zmi for­mi­ra­li su se u od­no­su na Sr­bi­ju i Srp­stvo. Do­ži­vje­li su ka­sni i la­žni uspon u vri­je­me ka­da su SAD i EU go­spo­da­ri­li svi­je­tom. Umje­sto ra­ta, ko­ji su pri­želj­ki­va­li sa Ru­si­jom, igra­li su rat­ni fli­per na Bal­ka­nu. Go­di­na­ma već ta po­li­ti­ka je na le­ru, sa­da po­sto­ji ma­la mo­guć­nost da bu­de pro­mi­je­nje­na i ra­zu­mlji­vo kod lo­kal­nih šo­vi­ni­sta pri­sut­na je ner­vo­za.
Sr­bi­ja je to­kom dve­de­se­tih go­di­na bi­la iz­lo­že­na ra­tu i sank­ci­ja­ma. Upr­kos ne­prav­da­ma, ti­ran­skom Mi­lo­še­vi­će­vom re­ži­mu, mi­li­o­nu prog­na­ni­ka, sank­ci­ja­ma ko­je Evro­pa ni­je vi­dje­la u mo­der­no do­ba, na­ci­o­nal­nim po­ra­zi­ma, bom­bar­do­va­nju, iz­da­ji... U Sr­bi­ji je po­li­ti­čar ti­pa Še­še­lja na vla­sti bio sve­ga tri go­di­ne i to kao „mla­đi part­ner“. Ima li na Ko­so­vu al­ban­skog po­li­ti­ča­ra ko­ji ni­je kao Še­šelj? Po­sto­ji li igdje dru­gdje u Evro­pi so­ci­ja­li­sta ili so­ci­jal­de­mo­kra­ta ti­pa Đu­ka­no­vi­ća ili Za­e­va ko­ji vri­je­đa cje­lo­kup­nu jed­nu na­ci­ju? Mi­lo­še­vić je umro u za­tvo­ru, a ni­ka­da ni­je re­kao ni dio ono­ga što ovi go­vo­re de­ce­ni­ja­ma po­sle ra­ta.
Vri­je­me je za pro­mje­ne. Sr­bi­ja tre­ba da uve­de re­ci­pro­ci­tet. Ne­ma do­brih od­no­sa dok ne bu­du is­pu­nje­ne od­red­be usta­va i me­đu­na­rod­ni ugo­vo­ri. Ka­kav Izet­be­go­vić? Ka­kva Ko­lin­da Gra­bar? Ka­kav Za­ev? Iz­vor­ni Dej­ton­ski spo­ra­zum, is­pu­nje­nje Er­dut­skog spo­ra­zu­ma, ob­no­va auto­nom­nih ko­ta­ra, rav­no­pra­vost srp­skog na­ro­da i ide­ni­tet­ski za­ko­ni u Cr­noj Go­ri, po­ni­šte­nje jed­no­stra­no pro­gla­še­ne ko­sov­ske ne­za­vi­sno­sti ili isto­rij­ski spo­ra­zum i po­dje­la po­kra­ji­ne, u Ma­ke­do­ni­ji pu­na pra­va za Sr­be i slo­bo­da vje­ro­i­spo­vi­je­sti... Sve dru­go je akt ne­pri­ja­telj­stva.
Od ka­da je rat­ni zlo­či­nac Ha­šim Ta­či Zmi­ja jav­no po­zvao Al­ban­ce u Ma­ke­do­ni­ji „da uzmu svo­ju sud­bi­nu u svo­je ru­ke“, što isto­rij­ski gle­da­no mo­že zna­či­ti sa­mo po­bu­nu, iz­vje­sno je da mo­gu bi­ti dva is­ho­da. Sr­bi­ja mo­že osta­ti bez Ko­so­va, Me­to­hi­je i Pre­še­va, Ma­ke­don­ci bez Sko­plja, Cr­na Go­ra bez Pod­go­ri­ce i Ul­ci­nja, Grč­ka bez Epi­ra... Dru­gi is­hod mo­guć je sa­mo pod uslo­vom da ure­di­mo na­še od­no­se. Uko­li­ko ta­mo ne do­đe do ma­kar i za­ka­šnje­log pro­ce­sa de­na­ci­fi­ka­ci­je, de­mo­kra­ti­za­ci­je i ko­smo­po­li­ti­za­ci­je i to na ni­vou či­ta­vog Al­ban­stva – pro­blem će mo­ra­ti da bu­de ri­je­šen po uzo­ru na nje­mač­ko pi­ta­nje 1945. go­di­ne. Ne­mam ni­šta pro­tiv de­mo­krat­skog i et­nič­kog rje­še­nja na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja. Vo­lio bih da srp­ske ze­mlje bu­du slo­bod­ne. Ne spo­rim to pra­vo dru­gi­ma. Taj pro­ces me­đu­tim mo­ra bi­ti mi­ran, de­mo­krat­ski i kom­pro­mi­san. Ni­šta od ono­ga što su pro­mo­vi­sa­li Ha­ra­di­naj, Ra­ma, Ta­či, Ah­me­ti, je­dan i dru­gi Mu­sta­fa... Da­kle, ta­mo gde je kri­za i po­če­la, dav­ne 1981., a u Al­ba­ni­ji nje­nim ula­skom u eru to­ta­li­ta­ri­zma 1926. go­di­ne, tre­ba da se i za­vr­ši. „Ti­ran­ski pakt“ od pri­je de­vet de­ce­ni­ja, okon­ča­la bi po­et­ski „Ti­ran­ska plat­for­ma“. Oku­pa­ci­ja ko­ju bi, naj­bo­lje bi bi­lo, za­jed­nič­ki spro­ve­le bal­kan­ske dr­ža­ve, omo­gu­ći­la bi de­mo­kra­ti­za­ci­ju, su­đe­nja rat­nim zlo­čin­ci­ma i me­đu­na­rod­nim kri­mi­nal­ci­ma, a ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja mir­nog i de­mo­krat­skog raz­vo­ja pod oku­pa­ci­o­nom ad­mi­ni­stra­ci­jom do­ni­je­le bi odr­ži­vu ne­za­vi­snost i, uko­li­ko al­ban­ski na­rod to že­li, po­sle sve­ga i na­ci­o­nal­no uje­di­nje­nje.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)