-Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić

Što li si va­zdan na­mr­čen, kad je ži­vot li­jep, moj na­mr­čen­ko? Tre­ba se, znaš li to, ra­do­va­ti ži­vo­tu, moj na­mr­šten­ko. To ti je pr­va i po­to­nja lek­ci­ja sa­vre­me­no­ga dan­gu­blje­nja, moj nam­ćo­ren­ko...
Pa šta ako ti ži­vot tre­nut­no ni­je li­jep, moj na­tmu­ren­ko? Bi­će li­jep ka­sni­je, ako tre­nut­no ni­je, moj za­ka­šnjen­ko. Pa šta ako će ka­sni­je bi­ti ka­sno, moj na­o­bla­čen­ko? Ima nas ko­ji­ma je li­je­po, ima nas ko­ji uži­va­mo, ima nas ko­ji­ma ni­ka­da ne pro­la­zi, moj smr­čen­ko. Raz­ve­dri se zbog nas, ako ne mo­žeš zbog se­be, svi su lju­di bra­ća, moj na­mra­čen­ko...
Bu­di so­li­da­ran, moj su­mra­čen­ko, ne kva­ri na­ma ono što nam je ne­ko dao ili smo sa­mi uze­li kao svi raz­dra­ga­ni op­ti­mi­sti, moj stu­žen­ko. Ži­vi ži­vot pu­nim plu­ći­ma, is­ko­ri­sti dan, zgra­bi za­do­volj­stvo, ne gu­bi vri­je­me, moj po­tu­ljen­ko. Po­sli­je će bi­ti ka­sno, jer kao što do­bro znaš ne­ko­me u ka­ja­nju pro­la­ze ze­malj­ski da­ni, moj ne­po­ka­jan­ko...
Evo, vi­di nas, pa će ti bi­ti lak­še, moj po­mra­čen­ko. Ra­duj se na­šim ra­do­sti­ma, pro­sla­vljaj na­še po­bje­de, uz­no­si se na­šim vi­si­na­ma, gor­di se na­šom gor­do­šću, po­no­si se na­šim po­no­som, opa­me­ti se na­šom pa­me­ću, obo­ga­ti se na­šim bo­gat­stvom i od­mah će ti bi­ti lak­še, moj smu­šen­ko. Ako te­bi ne ide, ima ko­me ide, pa je opet lak­še ne­go što se či­ni, moj smla­ćen­ko...
Svu­da oko nas bu­ja ži­vot, bu­ja buj­nost, bu­ja bu­nji­šte, bu­ja ose­buj­nost, bu­ja na­bu­ja­lost, sve u na­ma sla­vi bu­ja­nje oko nas, moj pre­su­šen­ko. Zar ne vi­diš oči­gled­no, zar ne ču­ješ op­šte­čuj­no, zar ne osje­ćaš svo­jim osje­ti­li­ma i ono što bi sva­ki mr­tvi bez­o­sje­ćaj­nik osje­tio, moj pre­sa­mi­ćen­ko...
Sla­vi i pro­sla­vljaj na­še sla­ve i pro­sla­ve i bi­će ti od­mah sr­cu ve­se­li­je i du­ši lak­še, moj sne­ve­selj­ko. Opu­sti se u na­šoj opu­šten­ci­ji, brč­kaj se u na­šem brč­ka­li­štu, na­mi­ri­ši se na­šim aro­ma­ma, za­grc­kuj se na­šim za­lo­gaj­či­na­ma, sr­ku­ći na­še nek­ta­re i vi­dje­ćeš da ni­je kao što je­ste, moj uga­šen­ko...
Ka­ži nam uju­tro-do­bro vam ju­tro, i su­no­vra­ti se u naš tur­bo-dan, pro­pra­ti na­še tur­bo-ko­ra­ke, pro­đi mi­mo­gre­di­ce po­red na­ših ve­se­li­šta, po­red na­ših po­ji­li­šta, po­red na­ših hra­ni­li­šta, po­red na­ših mre­sti­li­šta, i na­glo će ti lak­nu­ti, moj ozlo­gla­šen­ko...
Ne va­ljaš ta­ko ni­ko­me, ni naj­ro­đe­ni­ji­ma, uvla­čiš im svo­jom bri­gom je­zu u ko­sti, moj na­je­žen­ko, od­vla­čiš im pa­žnju, ome­taš kon­cen­tra­ci­ju, kva­riš stra­te­gi­ju, moj kva­ren­ko. Ho­će lju­di na mi­ru da uži­va­ju u na­ma, moj ne­i­ži­vljen­ko, to im je naj­pre­ča oba­ve­za i naj­ve­će za­do­volj­stvo, moj ne­za­do­vo­ljen­ko. Pa ako ne­ćeš ti, ima ko ho­će, moj ne­ćen­ko...
Za­ne­ma­ri čo­vje­čan­ske bri­ge, moj bri­žen­ko, pa po­sta­ni raz­bri­bri­žen­ko, i sve će ti ići kao po lo­ju, moj osu­šen­ko. Ne be­ri tu­đe bri­ge, za­žmu­ri i za­tr­či se, pa ćeš se ne­gdje i za­u­sta­vi­ti, moj za­u­sta­vljen­ko. Po­gle­daj nas i po­gle­dao si ono što tre­ba da vi­diš, ono na šta tre­ba da li­čiš, ono če­mu tre­ba da te­žiš, ono što tre­ba da bu­deš, moj spo­do­ben­ko...
A ako ne­ćeš, ne­ka ne­ćeš. Ni mi u po­čet­ku ni­je­smo htje­li, pa smo shva­ti­li, moj ne­shva­ćen­ko, gdje je ži­vot i na ko­ja vra­ta se cu­ka, moj ne­i­zu­ven­ko. Is­tra­ja­vaj u svo­joj is­traj­no­sti, moj is­tra­jan­ko, pa ćeš vi­dje­ti gdje ćeš za­vr­ši­ti, moj za­vr­šen­ko. Da si mo­gao, mo­gao si, moj ne­mo­gu­ćen­ko, a sa­da ne mo­žeš sve i kad bi htio, moj po­me­ten­ko...
Ne­ki lju­đi ži­ve da bi ži­vje­li, a ne­ki da bi čo­vje­ko­va­li, moj od­lju­đen­ko. Ni­je te­ško iza­bra­ti kad lju­đi bi­ra­ju, moj ne­u­lju­đen­ko. Ulju­di se i po­sta­ni ljud­sko­vi­na, na­ša kli­ca i naš ra­sad, moj ne­ras­ten­ko. Kad god smo bi­ra­li bi­li smo u pra­vu, jer iz­bo­ra ni­je­smo ni ima­li, a ti si uvi­jek kri­vo bi­rao jer si kri­vo i mi­slio, moj is­kri­vljen­ko...
I u to­me je sva na­u­ka, moj ne­na­u­čen­ko. Da go­vo­riš što ti se ka­že i da ra­diš što ti se na­re­di, da bi jed­nom ra­dio što ti se ra­di, moj ne­zna­ven­ko. Da sti­češ i krč­miš, moj ne­krč­men­ko, pa da ti se svi ra­du­ju, moj neo­bra­do­ven­ko...
Ka­ko si kre­nuo, ta­ko ćeš i za­vr­ši­ti, moj obe­smi­šljen­ko, a mi će­mo za­vr­ši­ti ka­ko bu­de­mo htje­li, ako uop­šte ovo­me ima kra­ja, moj pro­ma­šen­ko...
Kad bi nam pri­znao da smo u pra­vu, moj ne­is­pra­vljen­ko, mi bi­smo ti pri­zna­li da si bio u pra­vu, moj ne­po­pra­vljen­ko...
(Autor je knji­žev­nik)