Do­sad ne­pri­mi­je­će­na vr­sta ra­di­o­ak­tiv­no­sti mo­gla bi da ob­ja­sni ka­ko je na­stao ma­te­ri­jal­ni svi­jet, uklju­ču­ju­ći i lju­de, a tim fi­zi­ča­ra po­kre­nuo je eks­pe­ri­ment ko­jim bi tre­ba­lo da bu­de ob­ja­šnjen ovaj no­vo­ot­kri­ve­ni fe­no­men. Pre­ma po­sto­je­ćim te­o­ri­ja­ma, pri­je oko 13,7 mi­li­jar­di go­di­na, ka­da je sve­mir na­stao, pro­iz­vo­di­le su se jed­na­ke ko­li­či­ne ma­te­ri­je i an­ti­ma­te­ri­je, ko­ji bi me­đu­sob­no tre­ba­lo da se po­ni­šta­va­ju. Me­đu­tim, pro­ra­ču­ni po­ka­zu­ju da ma­te­ri­je ipak ima ne­što vi­še ne­go an­ti­ma­te­ri­je, ali ne zna­mo za­što je to ta­ko.
U nor­mal­nim okol­no­sti­ma, ne­sta­bil­na je­zgra ne­kih ra­di­o­ak­tiv­nih ato­ma gu­be ne­u­tron kroz pro­ces be­ta ras­pa­da - ne­u­tr­on se tran­sfor­mi­še u pro­ton, ot­pu­šta­ju­ći elek­tron i si­ću­šnu če­sti­cu po­zna­tu kao elek­tron­ski an­ti­ne­u­tri­no. Još jed­na op­ci­ja je kon­fi­gu­ra­ci­ja ko­ja pod­sje­ća na sli­ku u ogle­da­lu u od­no­su na ori­gi­nal­nu i u tom slu­ča­ju, pro­ton se pre­tva­ra u ne­u­tron, ot­pu­šta po­zi­tron i elek­tron­ski ne­u­tri­no - pan­dan an­ti­ne­u­tri­nu u nor­mal­noj ma­te­ri­ji. Do dvo­stru­kog be­ta ras­pa­da do­la­zi ka­da se ot­pu­šta­ju dva elek­tro­na i dva an­ti­ne­u­tri­na (pan­dan ne­u­tri­ni­ma u an­ti­ma­te­ri­ji), pa se ta­ko be­ta ras­pad do­ga­đa dva pu­ta.
Na­uč­ni­ci su du­go te­o­re­ti­sa­li o mo­gu­ćem po­sto­ja­nju bez­ne­u­trin­ske ver­zi­je ovog pro­ce­sa, one u ko­joj bi se dva ne­u­tri­na me­đu­sob­no po­ni­šti­la, po­što na­pu­ste atom. U su­šti­ni, ne­u­tri­no se po­na­ša kao sop­stve­ni an­ti­ma­te­rij­ski pan­dan.
Če­sti­ce ma­te­ri­je ko­je su sa­mi se­bi an­ti­če­sti­ce, na­zi­va­ju se Ma­jo­ra­no­vim fer­mi­o­ni­ma, po fi­zi­ča­ru Eto­reu Ma­jo­ra­ni, ko­ji je pred­vi­dio nji­ho­vo po­sto­ja­nje 1937. Ako se ne­u­tri­ni i an­ti­ne­u­tri­ni po­na­ša­ju raz­li­či­to, to bi mo­glo da ob­ja­sni za­što se sva ma­te­ri­ja ni­je po­ni­šti­la an­ti­ma­te­ri­jom, čim je sve­mir ne­stao. Me­đu­tim, ni­je la­ko de­tek­to­va­ti bez­ne­u­trin­ski dvo­stru­ki be­ta ras­pad, a kri­vac je ko­smič­ko zra­če­nje, ka­že Ber­nhard Švin­gen­ho­jer, pred­stav­nik GER­ma­ni­um De­tec­tor Ar­ray (GER­DA) pro­jek­ta.
Ta­ko su se fi­zi­ča­ri okre­nu­li GER­DA la­bo­ra­to­ri­ji u Ita­li­ji u ko­joj je na­pra­vljen ba­zen sa teč­nim ar­go­nom obo­ga­će­nim izo­to­pom ge­ma­ni­ju­ma-76, ko­ji je bla­go ra­di­o­ak­ti­van. Nje­go­vo vri­je­me po­lu­ra­spa­da od 1,78 x 10^21 (od­no­sno 1,78 mi­li­jar­di bi­li­o­na go­di­na), zna­či da je to­li­ko vre­me­na po­treb­no da se po­lo­vi­na nje­go­vih ato­ma pre­tvo­ri u se­le­ni­jum, što zna­či da je to vri­je­me mno­go du­že od sta­ro­sti sve­mi­ra.
I po­sli­je 7 mje­se­ci is­tra­ži­va­nja pri­ku­plja­ni po­da­ci - od de­cem­bra 2015. do ju­na 2016. i na­ža­lost, ni­su de­tek­to­va­li po­lu­ra­spad, ali su za­to mo­gli da spu­ste gra­ni­cu to­ga ko­li­ko če­sto se po­lu­ra­spad do­ga­đa. Po­ka­za­lo se da ra­di­o­akt­niv­ni ras­pad ni­je si­me­tri­čan. Ako ni­je si­me­tri­čan, to zna­či da se ne­u­tri­ni i an­ti­ne­u­tri­ni po­na­ša­ju dru­ga­či­je u od­no­su na sve dru­ge če­sti­ce ko­je su ika­da pro­na­đe­ne.
Ovaj fe­no­men mo­gao bi da u pot­pu­no­sti pro­mi­je­ni stan­dard­ni mo­del, ko­ji je do­sad bio uspje­šan u opi­si­va­nju fi­zi­ke če­sti­ca, ali ko­ji oči­gled­no ima svo­je ne­do­stat­ke.