BI­JE­LO PO­LjE - Te­ško obo­lje­li Ve­se­lin Mi­ro­vić, ko­me je sva­ki mi­nut i vi­še ne­go dra­go­cjen s ob­zi­rom na to da mu sr­ce ra­di sa sa­mo pet od­sto ka­pa­ci­te­ta, tra­ži po­moć ne sa­mo gra­da u kom ži­vi, već i či­ta­ve Cr­ne Go­re.
- Mo­ja dje­ca su po­če­la da pri­ku­plja­ju no­vac neo­p­ho­dan da bih oti­šao na tran­splanta­ci­ju sr­ca u Be­ču, išli su od vra­ta do vra­ta, tra­že­ći po­moć za svog bes­po­moć­nog oca, ali im je to po­li­ci­ja za­bra­ni­la. Re­kli su im da dje­ca to ne smi­ju da ra­de. Uki­nu­li su mi i tro­ško­ve za pu­to­va­nje kod lje­ka­ra. Ka­žu da ne­mam pra­ti­o­ca. Isti­na je da to vi­še ni­je mo­ja su­pru­ga, od ko­je sam se raz­veo, a dvo­je dje­ce osta­la su da ži­ve po­red me­ne u pod­sta­nar­skoj so­bi­ci, vi­še glad­ni ne­go si­ti. Imam pra­ti­o­ca, sad me pra­ti mo­ja dva­na­e­sto­go­di­šnja kćer­ka Anja, uče­ni­ca še­stog raz­re­da OŠ ,,Mar­ko Mi­lja­nov’’. Ni­je­sam u sta­nju da do­ka­žem da pu­tu­jem, jer ne­mam pu­no­ljet­nog pra­ti­o­ca. Još u fe­bru­a­ru mi je uki­nu­to ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje, od­no­sno so­ci­jal­na po­moć, a u ma­ju i dječ­ji do­da­tak. Obra­zlo­že­nje je ne­vje­ro­vat­no- da po­sje­du­jem ne­ko­li­ko ari šu­me, od­no­sno bo­lje re­ći pra­šu­me, u se­lu Pa­pe kod To­ma­še­va, ko­ja se vo­di na me­ne. To je isti­na, ali tu šu­mu ni­ko ne upo­tre­blja­va i od nje ne­ma ko­ri­sti – ka­že Mi­ro­vić, je­dva iz­go­va­ra­ju­ći ri­je­či.
On is­ti­če da nje­go­va bo­lest sve vi­še na­pre­du­je i da je ugro­že­na eg­zi­sten­ci­ja nje­go­ve po­ro­di­ce, s ob­zi­rom na to da sa kćer­kom i pet­na­e­sto­go­di­šnjim si­nom Dra­ga­nom ži­vi od sve­ga 50 eura mje­seč­nih pri­ma­nja.
-Pod­sta­na­ri smo i pla­ća­mo ki­ri­ju. Do­bi­li smo ot­kaz, jer ga­zda pret­po­sta­vlja da vi­še ni­je­smo u sta­nju da pla­ća­mo stan. Naj­te­že mi pa­da što su mi uki­nu­li so­ci­jal­nu po­moć, i što je sve na kra­ju ami­no­va­lo Mi­ni­star­stvo ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja. S dvo­je dje­ce i ova­ko te­škom bo­le­šću te­ško je pre­ži­vje­ti od 50 eura na­dok­na­de iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad na ime tu­đe nje­ge i po­mo­ći ko­je mi je odo­bri­la lje­kar­ska ko­mi­si­ja – pri­ča Mi­ro­vić.
On do­da­je da te­ra­pi­ju, bez ko­je ne bi mo­gao da pre­ži­vi, mje­seč­no pla­ća 120 eura.
-Prak­tič­no sam do­ve­den na rub smr­ti. Ne pi­jem ta­ble­te već de­set da­na i je­dva sam živ. Pot­pu­no je nej­ve­ro­vat­no da u ova­kvom sta­nju ne­mam pra­vo na ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje, kao oni ko­ji su va­ra­li da bi tu po­moć do­bi­li. Imo­vin­u ko­ju po­sje­du­jem ni­ti ja mo­gu da ko­ri­stim, ni­ti ne­ko dru­gi že­li da je ko­ri­sti. Ne­u­po­tre­blji­va je i za­to mo­lim da ovaj slu­čaj Op­šti­na i dr­ža­va uzmu u ob­zir, jer bi tre­ba­lo da po­sto­ji ne­ka vr­sta hu­ma­no­sti, da se za­kon sto po­sto ne mo­ra po­što­va­ti kad je u pi­ta­nju ne­ko ko­me smrt ku­ca na vra­ta- ape­lu­je Mi­ro­vić za po­moć.M.N.


Po­ma­že je­di­no Islam­ska za­jed­ni­ca

Mi­ro­vi­ću je neo­p­hod­na do­na­ci­ja za tran­splan­ta­ci­ju sr­ca ko­ja mo­ra da se oba­vi u Be­ču. Ka­že da od op­šti­ne i dr­ža­ve ni­je do­bio ni cent.
-A na to valj­da imam pra­vo, jer sam gra­đa­nin Bi­je­log Po­lja i Cr­ne Go­re i tre­ba mi omo­gu­ći­ti zdrav­stve­nu za­šti­tu. Imao sam do­sad pet ope­ra­ci­ja sr­ca. Či­nje­ni­ca da su mi od­u­ze­li skrom­na pri­ma­nja još vi­še po­gor­ša­va mo­je zdrav­stve­no sta­nje. A ni­ko ne­će da po­mog­ne... Ni dr­žav­ni, ni jav­ni sek­tor, ni ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je, ni po­je­din­ci. Do­bi­jam po­moć je­di­no od Islam­ske za­jed­ni­ce, ko­ji mi do­sta­vlja­ju hra­nu, a sa­ku­plja­ju i no­vac. Je­di­no me oni ni­je­su za­bo­ra­vi­li – sa su­za­ma u oči­ma ka­že Mi­ro­vić.