Pi­še: Sr­ba IG­NjA­TO­VIĆ

Po­e­zi­ja An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća iskri kao mlaz iz skro­vi­tog gor­skog stu­den­ca. Ime­no­van u nje­go­vim sti­ho­vi­ma naj­pri­je kao Vuč­ji, ka­sni­je kao Bi­je­li, taj stu­de­nac spa­ja mit i zbi­lju, drev­no i ovo­vre­me­no, sve­to i svag­da­nje. Ovaj je pje­snik mag po­e­ti­za­ci­je. Na svo­me pu­tu – ob­gr­lju­ju­ći da­le­ke i za­vi­čaj­ne pro­sto­re – Ra­du­lo­vić je ho­do­ča­snik s po­put­ni­nom. U nje­gov lir­ski za­ve­žljaj sta­li su sta­ri Gr­ci i Bu­ke­fal, Ed­gar Alan Po, Vit­men i Džu­ga­švi­li, Le­o­nar­do i „Ikar iz Cr­ne Go­re“, vla­di­ka ko­ji „ni­je lju­bio lan­ce“, Bo­na­par­ta, So­krat, Cr­njan­ski, Kjer­ke­gor, Do­sto­jev­ski, Breht, Po­pa, Bor­hes, mla­di Harms, Ča­plin, Lu­či­jan Bla­ga, Man­delj­štam, Kaf­ka... i još či­tav niz ime­no­va­nih i ne­i­me­no­va­nih me­đa­ša.
Na­u­mi na­šeg pje­sni­ka, me­đu­tim, s onu su stra­nu post­mo­der­nih eru­di­ta – „pre­ra­đi­va­ča“ vas­ko­li­kog knji­žev­nog i umjet­nič­kog na­slje­đa. Kao što iz Ra­du­lo­vi­će­ve pje­snič­ke „ge­o­gra­fi­je“ u ko­joj se pre­pli­ću pro­sto­ri i to­po­si is­ho­di sna­žno uvje­re­nje o je­din­stve­no­sti svi­je­ta – za­pra­vo o pje­sni­ko­vom „do­mu“ ko­ji je ta­mo gdje god on kro­či – ta­ko su i pret­hod­no spo­me­nu­ta i dru­ga ime­na vid im­pli­cit­nih po­sve­ta a, u osno­vi, i ne­sva­ki­da­šnji gra­div­ni „ma­te­ri­jal“ nje­go­vo­ga sti­ha.
Sam taj stih oso­bi­ta je va­ri­jan­ta lir­ske zi­da­ni­ce. Niz pje­sa­ma otva­ra se, na­o­ko na­iv­no i ne­vi­no, po­put dje­či­jih na­bra­ja­li­ca i br­za­li­ca. Ri­je­či se ni­žu kao da ka­plju, jed­na po jed­na, po­stup­no do­bi­ja­ju­ći za­mah, ubr­za­nje. Po­tom se otva­ra­ju su­ge­stiv­ne sli­ke a sve za­jed­no pre­li­va u sklad­nu, efekt­nu cje­li­nu. An­dri­ja Ra­du­lo­vić je, ne­ma zbo­ra, pro­mi­šljen maj­stor lir­skog umi­je­ća što pod­jed­na­ko pod­ra­zu­mi­je­va sa­že­tost, br­zor­je­kost i pri­ta­je­nu, ne­na­me­tlji­vu po­et­sku na­ra­ci­ju.
Ovaj po­stu­pak upe­ča­tlji­vo je de­mon­stri­ran u vi­še na­vra­ta, uči­njen oči­tim, a po­seb­no u pje­smi Igra je po­če­la: „Isje­kao sam tu re­če­ni­cu/ I ba­cio no­vi­ne// Po­tom su ne­sta­le ma­ka­ze/ Ne­sta­la je i re­če­ni­ca// No­vi­ne sam svu­da tra­žio/ Bi­lo je ka­sno“. Ona­ko ka­ko (ne­i­me­no­va­ni) su­bjekt u ovoj pje­smi „isje­ca re­če­ni­cu“ iz ka­kvog ko­lo­kvi­jal­nog no­vin­skog tek­sta i An­dri­ja Ra­du­lo­vić iz pu­ni­ne i iz­o­bi­lja sop­stve­no­ga do­ži­vlja­ja svi­je­ta po­put ma­đi­o­ni­ča­ra, u stva­ri po­et­skog vol­šeb­ni­ka, is­kra­ja je­zič­ku ple­te­ni­cu ko­ja se na­do­ve­zu­je iz pje­sme u pje­smu. Na­iv­ni­ji či­ta­lac po­mi­slio bi da je, sto­ga, sve što Ra­du­lo­vić is­ka­zu­je is­pje­va­no u da­hu. Či­nje­ni­ca je da se ova knji­ga či­ta kao cje­li­na, ni­ska u ko­joj se pje­sme pre­li­va­ju iz jed­ne u dru­gu, na­do­ve­zu­ju i do­pu­nju­ju. To je, na­rav­no, je­dan od bit­nih raz­lo­ga – ni­ka­ko ne i je­di­ni – zbog ko­jeg se ona iz­dva­ja iz tzv. re­dov­ne „pje­snič­ke pro­duk­ci­je“ u nas.
Ni­je, me­đu­tim, sve ta­ko ne­pro­ble­ma­tič­no i la­god­no u či­nu pje­snič­kog stva­ra­nja ka­ko bi se po is­ho­du mo­glo za­klju­či­ti. An­dri­ja Ra­du­lo­vić to zna, i i te ka­ko umi­je da nam što­šta sa­op­šti i o za­tam­nje­noj, dru­goj stra­ni, na­lič­ju vi­dlji­vog i do­se­žnog. Evo ka­ko nas na to upo­zo­ra­va u pje­smi Tri ri­je­či: „Bi­le tri ri­je­či/ Tri obič­ne ri­je­či...“. Po­če­tak je to na­lik na ska­sku. Ali već u na­red­noj stro­fi sli­je­di tam­ni re­či­ta­tiv: „Pr­va je pre­sa­hla/ Dru­goj su pre­sje­kli gr­kljan/ A u tre­ćoj se kri­je on/ Ću­ti i pra­vi se lud/ Dok cr­ni vje­tro­vi/ To­bož tre­su ne­be­sa...“.
Dru­ga­či­je re­če­no, na­po­re­do s lje­po­tom svi­jet je i iz­vo­ri­šte te­go­be i cr­ni­la, opa­ko­sti i tra­gi­zma. Svi smo mi sto­ga upu­će­ni da s ča­šom me­da is­pi­ja­mo i ča­šu žu­či. Taj ep­ski na­uk do­bro je znan na­šem li­ri­ku. No nje­gov stav sve­jed­no osta­je ra­zlo­žno op­ti­mi­sti­čan, ute­me­ljen na uvje­re­nju da sva­ka ne­po­go­da tra­je za vre­me­na, do­đe i pro­đe. Zbog to­ga, uosta­lom, „cr­ni vje­tro­vi“ ime­no­va­ni sim­bo­lič­no u ovoj pje­smi to­bož „tre­su ne­be­sa“. Ne­be­sa, i sve što se pod nji­ma pod­ra­zu­mi­je­va, nad­moć­no sto­je, osta­ju to što je­su i gde je­su.
Uko­li­ko na­ve­de­ni sti­ho­vi pro­iz­vo­de ka­kvu „po­ru­ku“, njen smi­sao bi, u osno­vi, bio sa­gla­san po­nu­đe­nom. U isti mah ne mo­gu odo­lje­ti da tu „po­ru­ku“ ne ime­nu­jem i kao im­pli­cit­ni vred­no­sni sud, „mje­ru“ pje­sni­ko­vog vi­đe­nja i pro­jek­ci­je stva­ri svi­je­ta.
On na­i­me zna da „Da­le­ko je Ita­ka“ (pje­sma Ita­ka). Da­le­ko je raj­sko ostr­vo i ko­nač­no pri­bje­ži­šte. Su­o­čen je sa svi­je­tom u ko­jem „br­zo svi­će/ I još br­že/ Noć hva­ta“. No to je čo­vje­ko­va, pa sto­ga i pje­sni­ko­va sud­bi­na. Pu­to­va­nje sve­jed­no tra­je za sve nas ko­ji je­smo, i dok je­smo go­sti na ze­malj­skoj tr­pe­zi. Ču­da, i to sva­ko­dnev­na, ipak su mo­gu­ća: „Ču­ješ li ve­sla/ Vi­diš li mre­že/ Ri­ba­ra/ I hljeb/ Ko­ji si­la­zi/ S ne­ba“ (pje­sma Tr­pe­za). Fi­ni li­ri­zam se ta­ko, go­to­vo ne­pri­mjet­nim a ra­fi­ni­ra­nim obr­ti­ma, pre­o­bra­ća u me­ta­fi­zič­ki za­sad. Ne­pre­ten­ci­o­zno a rje­či­to, upe­ča­tlji­vo i efekt­no. Ona­ko ka­ko to bi­va sa­mo u vr­snoj pje­smi.
Po­e­zi­ja An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća na­lik je bud­nom snu. To ni­je onaj san iz ko­jeg se bu­di­mo da bi­smo se su­no­vra­ti­li u (ne­li­je­pu) ja­vu već je fi­no „pre­di­vo“ is­tka­no na fo­nu pu­no­znač­ja svi­je­ta.