DA­NI­LOV­GRAD- Broj­na sta­rač­ka i sa­mač­ka do­ma­ćin­stva na se­o­skom pod­ruč­ju Da­ni­lov­gra­da već go­di­na­ma su pre­pu­šte­na sa­ma se­bi, ali za­hva­lju­ju­ći Cr­ve­nom kr­stu po­sled­njih mje­se­ci mno­go šta se u nji­ho­vom ži­vo­tu pro­mi­je­ni­lo na­bo­lje. Dvi­je ge­ron­to­do­ma­ći­ce Cr­ve­nog kr­sta Ma­ri­na Po­po­vić i Ol­ga Mar­ko­vić već mje­se­ci­ma re­dov­no obi­la­ze sta­re i ne­moć­ne na se­lu, do­ne­su im po­moć u hra­ni i hi­gi­jen­skim pa­ke­ti­ma, po­spre­me po ku­ći i po­raz­go­va­ra­ju s nji­ma. Sta­ri su naj­sreć­ni­ji ka­da Ma­ri­na i Ol­ga osta­nu ma­lo du­že, jer ima­ju s kim da po­pri­ča­ju i na tre­nu­tak osje­te da i o nji­ma ne­ko bri­ne i da ni­je­su pre­pu­šte­ni sa­mo­ći i za­bo­ra­vu. Ta­ko je bi­lo i ju­če ka­da su Ol­ga i Ma­ri­na do­ni­je­le pa­ke­te hra­ne za Ol­gu Ca­u­še­vić i Bo­silj­ku i Gor­da­nu Bra­jo­vić. Ol­ga Ca­u­še­vić sko­ro tri de­ce­ni­je ži­vi sa­ma u Pot­kra­ju, se­lu uda­lje­nom ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od cen­tra gra­da. Ka­že da joj sa­mo­ća ni­je te­ško pa­da­la ka­da je mo­gla da ra­di, ode do gra­da i sre­di ima­nje. Me­đu­tim, ot­ka­ko se raz­bo­lje­la pri­je pet go­di­na za­vi­si od do­brih lju­di. Iako ima pen­zi­ju, isti­na mi­ni­mal­nu u iz­no­su od 80 eura, mno­go šta joj ne­do­sta­je i da ne­ma Ol­ge i Ma­ri­ne ne zna ka­ko bi pre­ži­vje­la.
-One su mi sve. Obi­đu me če­sto, po­mog­nu da spre­mim po ku­ći, sku­va­ju ru­čak i do­ne­su što mi je po­treb­no. One su mo­je oči i ru­ke i ne­ka da Bog da na­sta­ve da ra­de i obi­la­ze sta­re i ne­moć­ne. Ni­ko ne zna ka­ko je ka­da se osta­ri i šta ta­da zna­či raz­go­vor s ne­kim. To je pra­vi li­jek za sta­rač­ku du­šu - pri­ča Ol­ga.
Ona ka­že da je po­sled­njih go­di­na ve­ći­nom u po­ste­lji, „spo­pao je ne­ki ne­zdra­vi ka­šalj” i ote­ža­no di­še. Če­sto zo­ve lje­ka­re i Hit­nu po­moć, oni joj do­ne­su lje­ko­ve, pre­gle­da­ju i da­ju sa­vje­te, ali br­zo i odu. Ta­da opet u Ol­gi­nom do­mu za­vla­da ti­ši­na, ko­ja je naj­te­ža bo­lest od ko­je ne­ma li­je­ka.
U Ol­gi­nom do­mu ne­ma ku­pa­ti­la, pa mo­ra da ide u dvo­ri­šte da se umi­je. Dok je bi­lo li­je­po vri­je­me, ne­ka­ko se i mo­glo do če­sme, ali ka­ko do­la­ze hlad­ni da­ni sve te­že će se od­lu­či­va­ti da iza­đe iz ku­će. Pri­je ne­ko­li­ko da­na na­ba­vi­la je dr­va za ogrev, pa se na­da da će joj ba­rem bi­ti to­plo.
-U to­pli­ni do­ma oče­ki­va­ću da do­đu Ol­ga i Ma­ri­na - ka­že sta­ri­ca iz Pot­kra­ja.
Ne­što ni­že od Ol­ge, u kom­šij­skom se­lu (Si­ga­ma), već 11 go­di­na sa­me ži­ve Bo­silj­ka i Gor­da­na Bra­jo­vić. Do nji­ho­vog do­ma vo­di do­sta loš put i slu­čaj­ni na­mjer­nik te­ško bi do­šao do nji­ho­ve ku­će. Ipak, to ni­je pre­pre­ka za vri­jed­ne ge­ron­to­ma­ći­ce CK da obi­đu Bo­silj­ku i Gor­da­nu i vi­de šta im tre­ba.
Bo­silj­ka i Gor­da­na su nas ju­če do­če­ka­le is­pred ku­će ri­je­či­ma do­bro­do­šli­ce: „Do­bro­do­šli, va­la smo se na­če­ka­li”. Ni­je­su kri­li ra­dost što je ne­ko do­šao pod nji­hov krov, da ih pi­ta ka­ko su i tre­ba li im šta.
-Već go­di­na­ma nas ma­lo ko obi­la­zi. Da ne­ma do­ma­ći­ca CK, po­mi­sli­la bih da smo sa­me na svi­je­tu. One nam do­ka­žu da ni­je ta­ko i da ima lju­di do­bre vo­lje ko­ji bri­nu o na­ma – ka­za­la je Bo­silj­ka.
Nje­na kćer­ka Gor­da­na je oso­ba s po­seb­nim po­tre­ba­ma i pot­pu­no za­vi­si od maj­ke. Bez nje ne na­pra­vi ni ko­rak van ku­će. Po­đu za­jed­no do ku­će ro­đa­ka u istom se­lu, ali i do Da­ni­lov­gra­da za pen­zi­ju i kad tre­ba po­di­ći Gor­da­ni­ne so­ci­jal­ne na­kna­de. Bo­silj­ka ka­že da Gor­da­na ima 41 go­di­nu i da je dav­no išla u ško­lu „1. jun” u Pod­go­ri­ci, ali da je ni­je za­vr­ši­la.
-Gor­da­na se te­ško sna­la­zi u oko­li­ni, ali je za­to pra­vo zla­to za po­moć u ku­ći. Umi­je­si hljeb, do­ne­se dr­va i bri­ne se o osta­lim sva­ko­dnev­nim po­tre­ba­ma. Ima do­bru du­šu i ra­du­je se sva­kom do­la­sku go­sti­ju. Još od ju­tros je bi­la uz­bu­đe­na, jer je zna­la da će do­ći Ol­ga i Ma­ri­na. Ka­da ode­te, ima­će­mo o če­mu da pri­ča­mo i da če­ka­mo kad će one opet do­ći - ob­ja­šnja­va Bo­silj­ka. I.M.


Na­da­ju se da će pro­je­kat bi­ti na­sta­vljen

Od 17.000 sta­nov­ni­ka Da­ni­lov­gra­da sko­ro dvi­je tre­ći­ne ži­vi na se­lu. Iva­na Sa­ve­ljić, ko­or­di­na­tor CK za bri­gu o sta­ri­ma, ka­že da nji­ho­ve ge­ron­to­do­ma­ći­ce tre­nut­no bri­nu o tri­de­se­tak su­gra­đa­na.
-Naš pro­je­kat bri­ge o sta­ri­ma ko­ji fi­nan­si­ra­ju me­đu­na­rod­ne or­ga­ni­za­ci­je po­ka­zao se kao pra­vi po­go­dak. Te­ško je opi­sa­ti su­sre­te sa sta­ri­ma ko­ji­ma naj­vi­še ne­do­sta­je raz­go­vor i ma­lo bri­ge. Ta­ko je ma­lo po­treb­no da bi oni bi­li sreć­ni, a po­ne­kad ni to ma­lo ne­ma­ju. Ovaj pro­je­kat tra­je do ja­nu­a­ra i na­dam se da će pred­stav­ni­ci me­đu­na­rod­nih or­ga­ni­za­ci­ja pro­du­ži­ti da fi­nan­si­ra­ju ovu na­šu dje­lat­nost- ka­za­la je Sa­ve­lji­će­va i do­da­la da su od Cr­ve­nog kr­sta CG do­bi­li vi­še de­se­ti­na pa­ke­ta hra­ne i hi­gi­je­ne ko­je su po­di­je­li­li naj­sta­ri­jim i naj­u­sa­mlje­ni­jim su­gra­đa­ni­ma.