Ako se ne mo­že go­vo­ri­ti o di­plo­mat­skim od­no­si­ma me­đu dr­ža­va­ma, on­da se sa po­što­va­njem i po­no­som mo­že go­vo­ri­ti sa od­no­som kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca (Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je) pre­ma ve­li­koj se­o­bi di­je­la ru­skog na­ro­da ko­ji je u vi­ho­ru Gra­đan­skog ra­ta mo­rao oti­ći iz otadž­bi­ne. Ta­da je u Ru­si­ji do­šlo do ve­li­ke po­dje­le na dva ta­bo­ra ,,bi­je­le“ i ,,cr­ve­ne“. Po­kret bi­je­lih su pred­sta­vlja­le po­li­tič­ke stran­ke, or­ga­ni­za­ci­je i voj­ne je­di­ni­ce, ko­je su se su­prot­sta­vlja­le Cr­ve­ni­ma (bolj­še­vi­ci­ma) za vri­je­me Gra­đan­skog ra­ta u Ru­si­ji. Bi­je­la bo­ja, je po tra­di­ci­ji sim­bo­li­zo­va­la le­gi­tim­nu vla­da­vi­nu pra­va. Već od lje­ta 1920. go­di­ne, bi­lo je iz­vje­sno da je Bi­je­la ar­mi­ja iz­gu­bi­la gra­đan­ski rat i ko­man­dant oru­ža­nih sna­ga ju­ga Ru­si­je, ge­ne­ral Vran­gel, iz­da­je na­re­đe­nje da se u slu­ča­ju ne­u­spje­ha pri­pre­mi plan eva­ku­a­ci­je sa Kri­ma. Po­čet­kom je­se­ni broj lju­di ko­ji je tre­ba­lo pre­ve­sti do­sti­gao je ci­fru oko 100.000, i to sa­mo voj­ni­ka. Iz Ru­si­je je ta­da oti­šao, po­red voj­ni­ka ve­li­ki broj lju­di, pre­te­žno in­te­le­gen­ci­ja, oni ko­ji su ru­ko­vo­di­li nje­nim raz­vo­jem. Ka­ko je o ovom eg­zo­du­su pi­sao I. Šme­ljev, od svih ze­ma­lja Evro­pe ko­je su pri­mi­le ru­ske iz­bje­gli­ce iz­dvo­ji­le se,, jed­na ze­mlja, ko­ja ni­je spa­da­la u ve­li­ke dr­ža­ve, jed­na hri­šćan­ska ze­mlja, ma­la Sr­bi­ja“, ko­ja je pri­mi­la ru­ske iz­gna­ni­ke kao pra­vo­slav­nu bra­ću, Slo­ve­ne i ,, da­la ve­li­ki pri­mjer ča­sti, brat­stva, sa­vje­sti, ve­li­ko­du­šno­sti, isto­rij­skog pam­će­nja i do­la­ze­ćeg pro­vi­đe­nja…“. U no­vem­bru 1920.go­di­ne vla­da Kra­lje­vi­ne SHS je odo­bri­la op­šti plan pri­je­ma i na­se­lje­na ,,krim­skih“ iz­bje­gli­ca i do­ni­je­la od­lu­ku o pri­ma­nju 20.000 lju­di. Or­ga­ni­zo­va­nim mor­skim tran­spor­tom pri­sti­glo je za mje­sec da­na vi­še od dva­de­set hi­lja­da ru­skih gra­đa­na ( 21.343), od to­ga vi­še od po­lo­vi­ne( 12.473) na cr­no­gor­sku oba­lu u Bo­ku Ko­tor­sku na če­lu sa 33 vi­ša ofi­ci­ra iz šta­ba glav­nog ko­man­dan­ta ru­ske ar­mi­je ge­ne­ra­la-lajt­nan­ta ba­ro­na Pe­tra Ni­ko­la­je­vi­ča Vran­ge­la, vo­đe an­ti­bolj­še­vič­kog po­kre­ta u Ru­skom gra­đan­skom ra­tu po­sle Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je 1917. go­di­ne (upo­ko­jio se 25. apri­la 1928. go­di­ne u Bri­se­lu a u skla­du sa svo­jim po­sled­njim že­lja­ma 6. ok­to­bra 1929. pre­ni­jet u Sr­bi­ju i po­no­vo sa­hra­njen u Be­o­gra­du, u ru­skoj cr­kvi Sve­te Tro­ji­ce na Ta­šmaj­da­nu, po­red cr­kve sve­tog Mar­ka)
Po­bje­da ko­mu­ni­sta-le­nji­ni­sta u Ru­si­ji 1917. god. i ve­li­ka ide­o­lo­ška ob­ma­na, na­šla je i na te­ri­to­ri­ji ne­ka­da­šnje kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re u kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji po­god­no tle, ne zbog ide­o­lo­ške iz­gra­đe­no­sti pri­sta­li­ca ko­mu­ni­zma ne­go zbog ide­a­li­zo­va­ne lju­ba­vi pre­ma Ru­si­ji, ko­ju su po­is­to­vje­ći­va­li sa SSSR. Da su ko­mu­ni­sti u Cr­noj Go­ri bio ide­o­lo­ški obra­zo­va­ni, vje­ro­vat­no bi zna­li da su Marks i En­gels u svom ra­nom pe­ri­o­du za­go­va­ra­li te­zu po ko­joj bi naj­ple­me­ni­ti­ja isto­rij­ska ulo­ga Nje­ma­ca bi­la – ka­da bi var­var­ske bal­kan­ske Slo­ve­ne za­tr­li kao na­ro­de. Da su im bi­le po­zna­te ove zva­nič­no pu­bli­ko­va­ne ide­je tvo­ra­ca „na­uč­nog so­ci­ja­li­zma“, vje­ro­vat­no ne bi sli­je­di­li ono što je bi­lo upe­re­no u ko­rist svo­je šte­te. Na­ža­lost, na­šim neo­bra­zo­va­nim i ne­in­for­mi­sa­nim ko­mu­ni­sti­ma-mark­si­sti­ma po­sta­li su uzor oni ko­ji su bi­li pro­tiv na­šeg dr­žav­nog i na­rod­nog op­stan­ka. Bor­ba za slo­bo­du, so­ci­jal­nu prav­du i uop­šte eman­ci­pa­ci­ju čo­vje­ka, što su bi­li ide­a­li čo­vje­čan­stva vje­ko­vi­ma, od po­čet­ka hri­šćan­stva do da­nas, tu­ma­če­ni su kao iz­u­mi mark­si­zma-le­nji­ni­zma. Po pra­vi­lu zlo do­la­zi od zlo­u­po­tre­ba.
Po­red ve­li­kog stra­da­nja to­kom II svjet­skog ra­ta, jed­no od naj­ve­ćih stra­da­nja Cr­no­go­ra­ca de­si­lo se po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta 1948/49. god. po­sli­je raz­la­za ko­mu­ni­stič­ke Ju­go­sla­vi­je i SSSR. Cr­no­gor­ci su ma­nje zbog ide­o­lo­gi­je, a vi­še zbog vje­kov­ne lju­ba­vi pre­ma Ru­si­ji pre­va­spi­ta­va­ni na Ti­to­vim „Go­lim oto­ci­ma brat­ske lju­ba­vi“. Go­li oto­ci ni­je­su iz­mi­šlje­ni za svo­je rat­ne ne­pri­ja­te­lje ne­go za svo­je rat­ne dru­go­ve. Po pri­zna­nju ta­da­šnjeg mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va Ju­go­sla­vi­je, pre­ko 50% je bi­lo pot­pu­no ne­vi­nih mu­ška­ra­ca i že­na. Pre­te­žno su to bi­li bor­ci – po­bjed­ni­ci Dru­gog svjet­skog ra­ta, a pro­cen­tu­al­no naj­vi­še iz Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. To­bo­žnji ide­o­lo­ški raz­laz in­for­mbi­rov­ci su ot­po­če­li na Go­lim oto­ci­ma be­smi­sle­nim tu­ca­njem ka­me­nja da bi to pre­ra­slo u mu­če­nja ko­ja su bi­la rav­na sred­njo­vje­kov­nim – in­kvi­zi­tor­skim. Bez su­đe­nja de­por­to­va­ni u la­bo­ra­to­ri­je za ga­že­nje ljud­skog do­sto­jan­stva i ubi­ja­nja čo­vje­ka u čo­vje­ku, mno­gi ne­pre­va­spi­ta­ni osta­vi­li su ko­sti na ovim go­lim ostr­vi­ma gdje je i grob­ni­ca pred­sta­vlja­la pri­vi­le­gi­ju. Po­ka­ja­nje se pla­ća­lo obez­li­če­njem se­be i ubi­ja­njem du­še, što je bi­la naj­stra­šni­ja ka­zna sa ko­jom se mo­ra­lo ži­vje­ti. Vje­ro­vat­no će isto­ri­ja po­ka­za­ti da je i kr­va­vi ras­pad SFR Ju­go­sla­vi­je pri­pre­mljen u vre­me­nu vo­đe ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta Jo­si­pa Bro­za Ti­ta.
Bez ob­zi­ra na sve uspo­ne i pa­do­ve kroz ko­je su pro­la­zi­li po­li­tič­ki od­no­si Cr­ne Go­re i Ru­si­je u svom spolj­no-po­li­tič­kom dje­lo­va­nju, ne­sum­nji­vo su naj­bo­lji re­zul­ta­ti po­sti­za­la on­da ka­da su se in­te­re­si Cr­ne Go­re i nje­ne di­na­sti­je po­kla­pa­li sa in­te­re­si­ma Ru­si­je i ru­skog dvo­ra. Dvo­vje­kov­no tra­ja­nje tih od­no­sa je pred­sta­vlja­lo sud­bo­no­snu kom­po­nen­tu isto­rij­skog bi­ća Cr­ne Go­re, nje­nog dr­žav­nog kon­sti­tu­i­sa­nja i isto­rij­skog tra­ja­nja. Pri to­me Ru­si­ja je, a ti­me i nje­na sve­to­rod­na lo­za Ro­ma­no­vih, naj­vi­še uti­ca­la na sud­bi­nu Cr­ne Go­re i sve­to­rod­ne lo­ze Pe­tro­vić Nje­goš u dru­goj po­lo­vi­ni 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka.
Za raz­li­ku od po­li­tič­kih mo­glo bi se za­klju­či­ti da vjer­ski od­no­si Mi­tro­po­li­je ce­tinj­ske i Ru­ske Cr­kve od­no­si to­kom pro­te­klih vje­ko­va mo­gu slu­ži­ti za pri­mjer. Upra­vo oslo­nac na pra­vo­sla­vlje je stvo­rio du­hov­no je­din­stvo ova dva slo­ven­ska na­ro­da, i ono je te­melj na ko­me se stvo­ri­lo i sto­lje­ći­ma ču­va­lo slo­ven­sko brat­stvo. Ako se po­je­di­ni po­li­ti­ča­ri u ra­znim vre­me­ni­ma i okol­no­sti­ma ni­je­su po­na­ša­li u skla­du sa za­vje­šta­njem Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog cr­kve­na li­ca su do da­nas taj za­vjet is­pu­ni­la. Svje­do­ci smo da su i u na­še vri­je­me ti od­no­si ve­o­ma do­bri, a mo­glo bi se re­ći i iz­u­zet­ni. Po pr­vi put u isto­ri­ji, Mi­tro­po­li­ju Cr­no­gor­sko-pri­mor­sku po­sje­tio je bla­že­no­po­čiv­či ru­ski pa­tri­jarh Alek­sej II 1993.g, za­jed­no sa sa­da­šnjim pa­tri­jar­hom Ki­ri­lom, a po­tom i broj­ni mi­tro­po­li­ti i epi­sko­pi Ru­ske cr­kve. Od Ru­ske cr­kve Ar­hi­e­pi­sko­pu ce­tinj­skom i Mi­tro­po­li­tu cr­no­gor­sko-pri­mor­skom dr Am­fi­lo­hi­ju Ra­do­vi­ću uka­za­na je po­seb­na čast iz­bo­rom za po­ča­snog dok­to­ra na­u­ka na Du­hov­noj aka­de­mi­ji kao i is­ka­za­ne po­ča­sti pri­li­kom hi­ro­to­ni­je ru­skog pa­tri­jar­ha Ki­ri­la. Ci­je­ne­ći do­pri­nos Mi­tro­po­li­ta Cr­no­gor­sko-pri­mor­skog brat­stvu pra­vo­slav­nih na­ro­da i dr­ža­va Ru­ska fe­de­ra­ci­ja od­li­ko­va­la je ar­hi­e­pi­sko­pa ce­tinj­skog Am­fi­lo­hi­ja or­de­nom Sve­tog Alek­san­dra Nev­skog pr­vog ste­pe­na, ko­ji je do sa­da od mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­skih i pri­mor­skih do­bio sa­mo Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski od ru­skog ca­ra Pa­vla I Ro­ma­no­va 1798. go­di­ne.
Na­rod u Cr­noj Go­ri je vje­ko­vi­ma bio ve­zan za Ru­si­ju, ali ne sa­mo kao za slo­ven­ski i pra­vo­slav­ni na­rod. Ru­si­ja je bi­la nje­go­va za­štit­ni­ca a Cr­no­gor­ci su to sa lju­ba­vlju uz­vra­ća­li, mno­gi zbog nje stra­da­li i umi­ra­li sa nje­nim ime­nom na usna­ma.
KRAJ

PI­ŠE: Jo­van B. Mar­kuš