NIK­ŠIĆ - Ži­te­lji di­je­la Uli­ce Sto­ja­na Ko­va­če­vi­ća, ko­ji ži­ve u če­ti­ri že­lje­za­ri­ne zgra­de, njih oko 500, vi­še od po­la vi­je­ka če­ka­ju da nad­le­žne slu­žbe re­a­gu­ju i ure­de dvo­ri­šte oko zgra­da – iz­gra­de fe­kal­nu i at­mos­fer­sku ka­na­ci­za­ci­ju, as­fal­ti­ra­ju pri­la­ze, mon­ti­ra­ju mo­bi­li­jar i kul­ti­vi­šu pro­stor.
S ob­zi­rom na to da se do­sad sva pri­ča za­vr­ša­va­la na obe­ća­nji­ma oni pu­tem me­di­ja ape­lu­ju na nad­le­žne op­štin­ske struk­tu­re i na gra­do­na­čel­ni­ka Nik­ši­ća Ve­se­li­na Gr­bo­vi­ća, da ih obi­đu, i upo­zna­ju se sa stvar­nim sta­njem, jer je, ka­ko na­vo­de, ži­vot u tom di­je­lu gra­da po­stao ne­pod­no­šljiv.
Ra­co Sta­ni­sa­vić, ko­ji u tom na­se­lju ži­vi vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je, ka­že da je to je­di­ni ne­u­re­đe­ni kvart u op­šti­ni Nik­šić.
-Zgra­de su iz­gra­đe­ne po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka, ali se do da­nas ni­ko ni­je sje­tio da ure­di i pro­stor oko njih, da as­fal­ti­ra pri­la­ze i kul­ti­vi­še oko­li­nu. Zi­mi pli­va­mo u vo­di, a lje­ti se gu­ši­mo u pra­ši­ni. Bez gu­me­nih či­za­ma ne­ma nam iz­la­ska na­po­lje. Sad su nam pro­zo­ri za­tvo­re­ni, pa cr­ka­va­mo od vru­ći­ne, jer ako ih otvo­ri­mo gu­ši­mo se od pra­ši­ne ko­ja se u obla­ci­ma di­že do ne­be­sa. Pred­stav­ni­ci lo­kal­ne vla­sti obi­la­zi­li su nas u vi­še na­vra­ta i u vri­je­me iz­bo­ra uvi­jek obe­ća­va­li ka­ko će pro­blem bi­ti ri­je­šen, ali ni­ka­ko da se to do­go­di. Svi pred­sjed­ni­ci op­šti­ne Nik­šić za pro­te­klih 30 i vi­še go­di­na 101 put su nam obe­ća­li da će as­fal­ti­ra­ti pla­toe oko zgra­da, ali se sve za­vr­ša­va­lo sa­mo na obe­ća­nji­ma, ka­že Sta­ni­sa­vić. Nje­gov kom­ši­ja Ve­sko Mi­la­to­vić ka­že da tu ži­vi od 1969. go­di­ne, a da je sva­kog da­na si­tu­a­ci­ja sve go­ra.
-Pri­je ne­dje­lju da­na, ka­da su bi­le obil­ne pa­da­vi­ne, ni­je­smo mo­gli pri­ći zgra­da­ma. Po­dru­mi su nam bi­li pu­ni vo­de. Uz sve to, ni­je se mo­glo di­sa­ti od smra­da fe­ka­li­ja, ali se ka­sni­je vo­da po­vu­kla, a ne­pri­ja­tan mi­ris ostao da se ši­ri. Zi­mi sa­mo što ča­mac ne ko­ri­sti­mo da do­đe­mo do zgra­da. Vi­še ni sa­mi ne zna­mo ko­li­ko su nam pu­ta obe­ća­li da će pri­la­zi bi­ti as­fal­ti­ra­na- ka­zao je Mi­la­to­vić, do­da­ju­ći da su im ne­dav­no re­kli da će as­falt do­bi­ti tek u na­red­noj go­di­ni.
Ogor­če­nje ne kri­je ni Dra­gan Ro­će­no­vić, ko­ji ka­že da je si­tu­a­ci­ja ka­ta­stro­fal­na.
-Sva­ko­dnev­no do­ži­vlja­va­mo no­ve ne­pri­li­ke. Si­tu­a­ci­ja je kul­mi­ni­ra­la, jer sa­da sa naj­ma­njom ki­šom na­sta­ju ve­li­ki pro­ble­mi, pa se vo­da uli­va u po­dru­me. Mo­žda je ovo pri­li­ka da po­zo­ve­mo pred­sjed­ni­ka op­šti­ne, me­na­dže­ra i osta­le ru­ko­vo­di­o­ce da nas obi­đu, da kon­sta­tu­ju sta­nje i uvje­re se da je si­tu­a­ci­ja ka­ta­stro­fal­na, na­gla­sio je Ro­će­no­vić.
Če­do­mir Ob­ra­do­vić u kvar­tu ži­vi od 1953. go­di­ne i is­ti­če da ima osje­ćaj da je vri­je­me sta­lo kad je taj dio gra­da u pi­ta­nju.
-Zgra­de su u pro­te­kle 63 go­di­ne uto­nu­le za tri­de­set cen­ti­me­ta­ra u ze­mlju, pla­toi su se iz­lo­ka­li od na­si­pa­nja, pa je na po­je­di­nim mje­sti­ma nji­ho­va vi­si­na iz­nad tro­to­a­ra. Po­re­zni­ci na­la­ću­ju na­me­te, a ne­ma ni­jed­nog cen­ta ula­ga­nja, ka­že Ob­ra­do­vić.
L.N.


Bi­će kao sli­je­po cri­je­vo

Ro­će­no­vić ne po­la­že na­du da će nji­hov pro­blem bi­ti ri­je­šen u ovoj go­di­ni, ali ipak is­ti­če da se mo­žda se do­go­di i to ču­do, jer je ovo iz­bor­na go­di­na.
-Me­đu­tim, ne­dav­no sam bio iz­ne­na­đen vi­je­šću da će na po­te­zu od va­tro­ga­snog do­ma ka že­lje­znič­koj sta­ni­ci pri­vat­ni­ci gra­di­ti po­slov­ne i stam­be­ne objek­te. Tek ta­da će­mo bi­ti ugro­že­ni, jer će­mo osta­ti za­tvo­re­ni, kao u sli­je­pom cri­je­vu, ka­že Ro­će­no­vić.
Uz sve to, ka­že da su okru­že­ni i na­pu­šte­nim ku­ća­ma ko­je su eks­pro­pri­i­sa­ne u po­sli­je­rat­nom pe­ri­o­du, ta­ko da su se uru­ši­le, če­ka­ju­ći da bu­du uklo­nje­ne.
-To ni u na­pu­šte­nim se­li­ma ne­će­te na­ći- ka­zao je Ro­će­no­vić.


De­set go­di­na u pla­no­vi­ma

Rat­ko Mi­trić ka­že da sam po­gled na kvart go­vo­ri vi­še od ri­je­či.
-Pri­je dvi­je go­di­ne smo se po­sled­nji put obra­ti­li lo­kal­nim vla­sti­ma, ta­ko da su ta­da is­ko­pa­li at­mos­fer­ske bu­na­re i za­rav­na­li te­ren. Bu­na­ri su funk­ci­o­ni­sa­li go­di­nu da­na, a on­da su se za­pu­ši­li, pa od ta­da opet ne mo­že­mo pri­ći zgra­da­ma.Od fe­ka­li­ja ne mo­že­mo ži­vje­ti, jer usljed ki­še pre­pla­ve i tro­to­a­re, a ka­da se vo­da po­vu­če osta­je smrad. Dok je op­štin­ska vlast ova­kva ka­kva je­ste, ni­če­mu se ne na­da­mo. Mno­go pu­ta su nam obe­ća­li da će as­fal­ti­ra­ti i ure­di­ti ovaj kvart. U pla­no­vi­ma smo još od pri­je de­set go­di­na. Mno­go pu­ta su nas ob­ma­nu­li, ogor­čen je Mi­trić.