Specijalno tužilaštvo juče se nije oglasilo povodom tvrdnje Svetozara Marovića da je priznao krivicu za djela za koja je optužen jer se plašio za svoju porodicu. Iz tužilaštva nijesu odgovorili na pitanje „Dana“, da li će oni reagovati na ove tvrdnje, odnosno, hoće li sporazum biti poništen. Za razliku od tužilaštva, oglasila se NVO Građanska alijansa a ko­or­di­na­tor pro­gra­ma vla­da­vi­ne pra­va Zo­ran Vu­ji­čić oci­je­nio je da bi sud mo­rao do­ni­je­ti rje­še­nje ko­jim se od­bi­ja spo­ra­zum o pri­zna­nju kri­vi­ce ko­ji je tu­ži­la­štvo sklo­pi­lo sa Sve­to­za­rom Ma­ro­vi­ćem. On is­ti­če da Ma­ro­vić svo­jom po­sled­njom iz­ja­vom po­tvr­đu­je da ni­je kriv i da kri­vi­cu pri­zna­je zbog stra­ha za po­ro­di­cu i dje­cu.
– Uko­li­ko je tač­na in­for­ma­ci­ja da je Ma­ro­vić u in­ter­vjuu iz­ja­vio da pri­zna­je kri­vič­na dje­la ko­ja mu se sta­vlja­ju na te­ret, ali da, u stva­ri, ni­je kriv i da ti­me že­li da ski­ne bre­me sa svo­je po­ro­di­ce, Vi­ši sud to mo­ra uze­ti u ob­zir u ko­nač­nom raz­ma­tra­nju jer pri­hva­ta­nje spo­ra­zu­ma o pri­zna­nju kri­vi­ce na ovaj na­čin ni­je u skla­du sa osnov­nim zna­če­njem spo­ra­zu­ma. Na­i­me, sud pri­li­kom raz­ma­tra­nja spo­ra­zu­ma mo­ra da vo­di ra­ču­na o vi­še stva­ri, a to, iz­me­đu osta­log, zna­či i da je okri­vlje­ni svje­sno i do­bro­volj­no pri­znao kri­vič­no dje­lo, od­no­sno kri­vič­na dje­la, ko­je je pred­met op­tu­žbe, da je pri­zna­nje u skla­du sa do­ka­zi­ma sa­dr­ža­nim u spi­si­ma pred­me­ta i da je is­klju­če­na mo­guć­nost pri­zna­nja okri­vlje­nog u za­blu­di. Da­lje, spo­ra­zum mo­ra bi­ti u skla­du sa in­te­re­si­ma pra­vič­no­sti, a sank­ci­ja tre­ba da od­go­va­ra svr­si iz­ri­ca­nja kri­vič­nih sank­ci­ja. Ka­ko ni­je is­pu­njen uslov, ili vi­še uslo­va, iz sta­va 8 čla­na 302 ZKP-a, sud bi mo­rao do­ni­je­ti rje­še­nje ko­jim se spo­ra­zum o pri­zna­nju kri­vi­ce od­bi­ja – sa­op­štio je Vu­ji­čić.
Pi­smo ko­je je Sve­to­zar Ma­ro­vić ne­dav­no upu­tio jav­no­sti do­ve­lo je u pi­ta­nje nje­gov do­go­vor sa Spe­ci­jal­nim dr­žav­nim tu­ži­la­štvom o spo­ra­zum­nom pri­zna­nju kri­vi­ce. Na­i­me, on u di­je­lu pi­sma na­vo­di da je kri­vi­cu pri­znao iz stra­ha za svo­ju dje­cu, a spo­ra­zum je ni­šta­van uko­li­ko je pot­pi­san pod pri­ti­skom. Ma­ro­vić je u pi­smu na­veo i da je nje­go­va po­ro­di­ca ta­lac nje­go­vog ime­na i da za­to stra­da i pa­ti, da su ga dru­gi okri­vi­li za ono što su sa­mi ura­di­li, da on ni­je imao ni­ka­kve ko­ri­sti i da je pri­hva­tio da vra­ća za dru­ge imo­vin­sku ko­rist iz na­sle­đa imo­vi­ne svo­je po­ro­di­ce.
– Pri­zna­nje ko­je sam uči­nio zbog osje­ća­nja kri­vi­ce za sve što se ne­že­lje­no i štet­no de­si­lo uči­nio sam i iz stra­ha, ne od onih ko­ji su po za­ko­nu po­stu­pa­li, već iz stra­ha za mo­ju dje­cu, za mo­je po kr­vi naj­bli­že, za mo­ju po­ro­di­cu – tvr­di ne­ka­da­šnji pot­pred­sjed­nik DPS-a u pi­smu.
On je da­lje na­veo da je pri­znao svo­ju kri­vi­cu i gri­jeh kao pr­vi me­đu osta­li­ma, a, ka­ko je na­pi­sao, to je ura­dio jer ni­je znao ono što je tre­ba­lo da zna.
– Ni­je­sam vi­dio ono što su svi vi­dje­li, ni­je­sam spri­je­čio ono što ni­je­sam znao da je bi­lo i vje­ro­vao sam oni­ma ko­ji­ma bih opet vje­ro­vao – na­pi­sao je Ma­ro­vić.
Ka­ko je na­gla­sio, kri­vi­cu je pri­znao i zbog to­ga što je po­vri­je­dio one ko­ji su mu vje­ro­va­li.
– Mo­lim ih da mi opro­ste, me­ni ko­ji sam da­nas ma­nji od naj­ni­žeg i ko­jeg sva­ko mo­že uči­ni­ti kri­vim za sve.
Pri­zna­nje ko­je sam uči­nio zbog osje­ća­nja kri­vi­ce za sve što se ne­že­lje­no i štet­no de­si­lo uči­nio sam i iz stra­ha, ne od onih ko­ji su po za­ko­nu po­stu­pa­li, već iz stra­ha za mo­ju dje­cu, za mo­je po kr­vi naj­bli­že, za mo­ju po­ro­di­cu, od onih ko­ji su skri­ve­no zna­li da ba­ce ka­men te­re­ta na nas, iz za­vi­sti, am­bi­ci­je, po­li­tič­kog ne­sla­ga­nja, i ko­ji­ma u nji­ho­voj taj­noj mo­ći mo­žda ne­će bi­ti do­volj­no ovo mo­je ka­žnja­va­nje i stra­da­nje Ma­ro­vi­ća. I za­to me je ljud­ski strah jer je la­ko kre­nu­ti na po­sr­nu­log, pri­do­da­ti obi­lje­že­nom i po­ka­za­ti se na pa­lom. Kriv sam ja i ni­ko dru­gi. Ni­je kri­va mo­ja po­ro­di­ca ko­ja kao ta­lac mo­ga ime­na stra­da i pa­ti, ni­je kri­va ni par­ti­ja ko­ju sam stva­rao i osje­ćao kao svo­je di­je­te, iako je ona uvi­jek ima­la i ima bo­ljih i va­žni­jih od me­ne. Ni­ko ni­je kriv, ni oni ko­ji su me kao svje­do­ci So­lo­mo­no­vih pri­ča kri­vi­li za ono što su sa­mi ra­di­li. Ni­ko, osim me­ne, jer iako u svim ovim prav­nim slu­ča­je­vi­ma ni­je­sam za se­be imao ni­ka­kve ko­ri­sti, ni cen­ta, pri­hva­tio sam da vra­ćam za dru­ge iz na­sle­đa imo­vi­ne mo­je po­ro­di­ce. Kriv sam jer su dru­gi pri­zna­li da su ima­li ko­ri­sti i da to ne bi mo­gli po­sti­ći bez me­ne i mog auto­ri­te­ta. Ja im vje­ru­jem da je ta­ko, za­to sam i kriv, jer sam slu­žio kao ka­put da ga obu­ku ka­da im je hlad­no i da ga ski­nu ka­da im je vru­će – is­ta­kao je Ma­ro­vić.D.Ž.


Od­bra­na tvr­di da ni­je bi­lo pri­ti­sa­ka

Ma­ro­vi­ćev avo­kat Zdrav­ko Be­go­vić ka­že da na nje­go­vog kli­jen­ta ni­ko ni­je vr­šio pri­ti­sak. On oče­ku­je da će spo­ra­zum bi­ti ve­ri­fi­ko­van pred su­dom.
– On se u pi­smu jav­no­sti iz­ra­ža­vao u fi­gu­ra­tiv­nom smi­slu. Su­štin­ski, što se ti­če spo­ra­zu­ma, sve je u skla­du sa za­ko­nom. Je­dan dio pi­sma je is­trg­nut iz kon­tek­sta i ne­ma ve­ze sa bi­lo ka­kvim pri­ti­skom. Sta­vio je na pa­pir ono što osje­ća. Pri­hva­tio je kri­vi­cu i kod su­da je re­kao da ni­je bi­lo pri­ti­ska. To pi­smo je in­tim­no iz­no­še­nje nje­go­vog sta­nja i psi­hič­kog od­no­sa pre­ma onom što mu se de­si­lo. Ap­so­lut­no sam ubi­je­đen da spo­ra­zum o pri­zna­nju kri­vi­ce sa­dr­ži sve ono šo pred­vi­đa za­kon i ne­mam di­le­mu da će bi­ti usvo­jen. Spe­ku­la­ci­je da je spo­ra­zum sklo­pljen pod priti­skom ne od­go­va­ra­ju či­nje­nič­nom sta­nju – tvr­di Be­go­vić.