Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umet­no­sti obi­lje­ža­va 175 go­di­na po­sto­ja­nja go­sto­va­njem no­be­lov­ca Or­ha­na Pa­mu­ka. Do­la­zak slav­nog tur­skog pi­sca obez­bi­je­đe­no je uz po­sre­do­va­nje Ge­o­po­e­ti­ke ko­ja je nje­gov iz­da­vač na srp­skom je­zi­ku. Pa­muk je odr­žao pre­da­va­nje otva­ra­ju­ći no­vi ci­klus „Gost SA­NU”. Od­go­va­rao je i na pi­ta­nja de­set no­vi­na­ra, pre­nio je por­tal RTS-a. Re­kao je da Sr­bi i Tur­ci di­je­le ri­je­či, hra­nu, ma­štu, ar­hi­tek­tu­ru i bur­nu pro­šlost. Odr­žao je pre­da­va­nje, go­vo­rio je i be­sje­du ko­jom se obra­tio Šved­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka ka­da mu je uru­če­na No­be­lo­va na­gra­da, a po­tom je raz­go­va­rao sa srp­skim pi­sci­ma kao i sa mi­ni­strom kul­tu­re i in­for­mi­sa­nja Sr­bi­je Vla­da­nom Vu­ko­sa­vlje­vi­ćem. Bi­lo je ri­je­či o ini­ci­ja­ti­vi da se u Be­o­gra­du to­kom 2017. go­di­ne or­ga­ni­zu­je me­đu­na­rod­ni skup ugled­nih pi­sa­ca iz ci­je­log svi­je­ta. Vu­ko­sa­vlje­vić je pre­nio Pa­mu­ku iz­ra­ze za­do­volj­stva zbog nje­go­ve po­sje­te Be­o­gra­du, na­po­mi­nju­ći da je za Sr­bi­ju i Be­o­grad iz­u­zet­na čast ugo­sti­ti ta­ko ve­li­ko ime svjet­ske knji­žev­no­sti, ob­ja­vi­la je Sr­na.
Or­han Pa­muk is­ka­zao je na­čel­nu za­in­te­re­so­va­nost za uče­šće na me­đu­na­rod­nom sku­pu knji­žev­ni­ka u Be­o­gra­du i na­gla­sio da će ko­na­čan stav po ovom pi­ta­nju mo­ći da za­u­zme na­kon do­bi­ja­nja zva­nič­nog po­zi­va i uskla­đi­va­nja sa svo­jim pret­hod­no do­go­vo­re­nim oba­ve­za­ma.
Pred­sjed­nik SA­NU Vla­di­mir Ko­stić uru­čio je Pa­mu­ku Po­ve­lju o odr­ža­nom pre­da­va­nju, u okvi­ru ci­klu­sa „Gost SA­NU”.
Za RTS je re­kao da je ve­li­či­na An­dri­ća, Do­sto­jev­skog, Ta­ni­za­ki­ja u to­me što po­kla­nja­ju pa­žnju tra­di­ci­o­nal­noj, kul­tu­ri Is­to­ka, ali su usred­sre­đe­ni na sa­vre­me­nost, kao što je i on.
– An­dri­ća, na ne­ki na­čin, sma­tram svo­jim pret­hod­ni­kom jer je bio do­volj­no hra­bar, otvo­re­no hu­man da sa­gle­da svu pu­no­ću ži­vo­ta mu­sli­ma­na na ovim pro­sto­ri­ma. Po­kla­njao je pa­žnju de­ta­lji­ma, ta­ko nam je po­ka­zao da smo svi na­pra­vlje­ni od istog ma­te­ri­ja­la – re­kao je Pa­muk.
Ko­li­ko je dje­lo Or­ha­na Pa­mu­ka ci­je­nje­no i po­pu­lar­no ši­rom svi­je­ta svje­do­če pre­vo­di na vi­še od 40 je­zi­ka, a kod nas i ovaj apla­uz i pu­na sa­la Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti na nje­go­vom pre­da­va­nju.
– Osje­ćam oba­ve­zu da odam po­što­va­nje isto­ri­ji, tra­di­ci­ji, knji­žev­no­sti, is­ku­stvu mog di­je­la svi­je­ta, ali mi ima­mo ne­što što di­je­li­mo, a to je slo­bo­da, ma­šta, že­lja da pre­va­zi­đe­mo isto­ri­ju. Isto­ri­ja pod­ra­zu­mi­je­va iden­ti­tet i mi smo za­ro­blje­ni u toj isto­ri­ji, je­zi­ku, a po­ne­kad i po­ve­za­ni i is­pre­ple­ta­ni sa dru­gim kul­tu­ra­ma – re­kao je Pa­muk.
On je pri­mi­je­tio da za­to što smo ljud­ska bi­ća di­je­li­mo sa dru­gi­ma i lju­bo­mo­ru, gni­jev, fru­stra­ci­je, ma­štu, oče­ki­va­nja, što pre­va­zi­la­zi tra­di­ci­ju.
– Tra­di­ci­ja nam po­ma­že da iz­ra­zi­mo ta osje­ća­nja, ali ona su mno­go va­žni­ja od tra­di­ci­je, jer nas vi­še po­ve­zu­ju – sma­tra je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih tur­skih knji­žev­ni­ka, ob­ja­vio je por­tal B92.
Pa­muk je na­gla­sio da vje­ru­je u moć ljud­ske ma­šte da iz­mi­sli no­ve svje­to­ve, no­ve gra­ni­ce ili svje­to­ve bez gra­ni­ca.
– Pi­šu­ći knji­ge ne obra­ćam pa­žnju sa­mo na tra­di­ci­ju i de­ta­lje iz tur­ske i osman­ske kul­tu­re, već i na čo­vje­ka, nje­go­vu ma­štu, že­lju da ide da­lje od to­ga. Pi­sac je ne­ko ko pro­vo­di go­di­ne str­plji­vo po­ku­ša­va­ju­ći da ot­kri­je dru­go bi­će u se­bi i svi­jet ko­ji ga či­ni onim što je­ste – ka­zao je on.
No­be­lo­vac je ob­ja­snio da ka­da po­mi­sli na pi­sa­nje, pr­vo što mu pad­ne na pa­met ni­je ro­man, već oso­ba ko­ja se za­tvo­ri u so­bi, sje­da za sto i okre­će se se­bi i me­đu sjen­ka­ma gra­di no­vi svi­jet, sve­jed­no da li ko­ri­sti kom­pju­ter, pi­sa­ću ma­ši­nu ili kao on pen­ka­lo već sko­ro 40 go­di­na.
Naj­če­šće pi­ta­nje ko­je mu po­sta­vlja­ju i ko­je ga uz­ne­mi­ra­va je­ste: „Za­što pi­še?”. – Pi­šem za­to što mi je to uro­đe­no, za­to što ne mo­gu da ra­dim obi­čan po­sao, za­to što že­lim da či­tam knji­ge ka­kve pi­šem, pi­šem za­to što se lju­tim na sve vas i na sva­kog od vas, pi­šem za­to što vo­lim da sje­dim u so­bi cio dan pi­šu­ći, za­to što ne mo­gu da uče­stvu­jem u svi­je­tu ne mi­je­nja­ju­ći ga, pi­šem za­to što vo­lim mi­ris pa­pi­ra i ma­sti­la, za­to što vi­še od sve­ga vje­ru­jem u umjet­nost ro­ma­na, pi­šem jer je to na­vi­ka i strast, jer se pla­šim da ću bi­ti za­bo­ra­vljen, za­to što vo­lim sla­vu ko­ju to do­no­si, za­to što svi to od me­ne oče­ku­ju, jer je uz­bu­dlji­vo sve lje­po­te svi­je­ta pre­tva­ra­ti u ri­je­či... pi­šem da bih bio sre­ćan – od­go­vo­rio je Pa­muk.
Go­vo­re­ći o knji­zi „Ču­dan ose­ćaj u me­ni”, slav­ni pi­sac je ka­zao da je že­lio da za­bi­lje­ži pro­mje­ne u ži­vo­tu, ne kroz pu­če­ve i ve­li­ke su­da­re, ne­go kroz to „ka­ko je­du jo­gurt”. On je pri­mi­je­tio da je oba­ve­za pi­sca da vi­di svi­jet kroz lju­de ko­ji ni­su kao on.
– Ka­da Tol­stoj pi­še o Ani Ka­ra­nji­noj ne ba­vi se par­tij­skom po­li­ti­kom, ne­go ti­me ka­ko mu­ška­rac vi­di svi­jet kroz oči vo­lje­ne že­ne. Ivo An­drić vi­di svi­jet i iz per­spek­ti­ve mu­sli­ma­na – re­kao je Pa­muk, go­vo­re­ći o to­me za­što se po­sli­je ro­ma­na u ko­ji­ma je pre­no­sio is­ku­stvo svje­tov­ne bur­žo­a­zi­je, od­lu­čio da pi­še o lju­di­ma ko­ji ni­su po­put nje­ga.
Pa­muk je pri­znao da či­ta dje­la no­ve ge­ne­ra­ci­je pi­sa­ca, od ko­jih mo­žda ne­što no­vo na­u­či, da se, dok pi­še, osje­ća kao za­na­tli­ja sa svo­jom ma­štom, ali i kao tvr­do­gla­vi čo­vjek uvje­ren da to mo­že da ura­di. Po­me­nuv­ši strast, žud­nju, slo­bo­du, sa ko­jom su Pi­ka­so i Da­li stva­ra­li, jer su do­la­zi­li sa mar­gi­ne i ni­su ima­li nad so­bom auto­ri­tet, Pa­muk je re­kao da se i sam ta­ko osje­ćao pri­je tri­de­se­tak go­di­na baš za­to što do­la­zi iz Tur­ske, da se ni­kad ni­je pla­šio auto­ri­te­ta i uvi­jek je imao slo­bo­du da pi­še na na­čin na ko­ji je že­lio.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, ma­šta je ute­me­lje­na na sje­ća­nji­ma.
– Sje­ća­nja su ko­ri­je­nje dr­ve­ta, a ma­šta onaj vi­dlji­vi nje­gov dio – ob­ja­snio je tur­ski no­be­lo­vac, uvje­ren da iz­me­đu ma­šte i sje­ća­nja po­sto­ji most slo­bo­de ko­ji vo­di ka kre­a­tiv­no­sti.
– Ne že­lim da znam za­što smi­šljam sve te pri­če. Ne že­lim da idem kod psi­ho­lo­ga da mi ka­že da sam bo­le­stan i da za­to pi­šem. Me­ni je dra­go da sam ta­ko bo­le­stan – re­kao je kroz smi­jeh Pa­muk.
R.K.


No­vi ro­man o ku­gi

No­be­lo­vac je ka­zao da već osam mje­se­ci pi­še ro­man či­ja se rad­nja de­ša­va 1900. go­di­ne, na mo­ru. Te­ma je ku­ga i za tu pri­ču pri­pre­mao se pret­hod­nih 30 go­di­na, ku­pu­ju­ći knji­ge, sa­ku­plja­ju­ći in­for­ma­ci­je.


So­ba je mje­sto gdje po­či­nje knji­žev­nost

– Sje­de­ći za sto­lom da­ni­ma, mje­se­ci­ma, go­di­na­ma, sta­vlja­ju­ći ri­je­či na bi­je­li pa­pir, osje­ćam da kre­i­ram no­vi svi­jet i iz­vla­čim no­vog čo­vje­ka iz se­be. Ka­me­nje ko­je mi pi­sci ko­ri­sti­mo su za­pra­vo ri­je­či i dok ih dr­ži­mo u na­šim ru­ka­ma, gle­da­mo ih ne­kad sa stra­ne, po­ne­kad ih ma­zi­mo svo­jim ru­ka­ma, str­plji­vo i sa pa­žnjom kre­i­ra­mo svi­jet – re­kao je Pa­muk, is­ta­kav­ši da ta so­ba je­ste mje­sto gdje po­či­nje knji­žev­nost.