Ve­ći­na ne­kad uspje­šnih pri­vred­nih ko­lek­ti­va na sje­ve­ru Cr­ne Go­re od de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka do da­nas do­ži­vje­la je ste­čaj, a ka­sni­je i pot­pu­no za­tva­ra­nje, či­me je na hi­lja­de rad­ni­ka osta­lo bez po­sla. Ta­kvu sud­bi­nu do­ži­vje­la su i pred­u­ze­ća iz An­dri­je­vi­ce, što je do­pri­ni­je­lo da ta op­šti­na do­ži­vi sve­u­kup­nu raz­voj­nu stag­na­ci­ju. To naj­bo­lje po­tvr­đu­ju fa­brič­ki objek­ti ko­ji su, uglav­nom, pre­pu­šte­ni pro­pa­da­nju.
Ne­sla­van kraj me­đu pr­vi­ma do­ži­vje­la je Fa­bri­ka ven­ti­la­ci­o­ne opre­me „Ter­mo­vent”, ko­ja je po­slo­va­la u sa­sta­vu isto­i­me­ne kom­pa­ni­je iz Be­o­gra­da. Pred­u­ze­će je go­di­na­ma bi­lo ren­ta­bil­no i za­po­šlja­va­lo je oko 160 rad­ni­ka. Me­đu­tim, fe­bru­a­ra 2004. go­di­ne, zbog ne­iz­mi­re­nih oba­ve­za pre­ma po­vje­ri­o­ci­ma, usli­je­di­lo je uvo­đe­nje ste­ča­ja. Fa­bri­ku je 2007. za 310.000 eura ku­pi­la be­o­grad­ska „Mon­ta­ža”, iako je imo­vi­na „Ter­mo­ven­ta” pro­cje­nji­va­na na 1,5 mi­li­o­na. Ka­pi­je ovog, ne­kad uspje­šnog pri­vred­nog ko­lek­ti­va, sa pro­iz­vod­nim ha­la­ma ko­je za­hva­ta­ju po­vr­ši­nu od 5,5 hi­lja­da me­ta­ra kva­drat­nih, go­di­na­ma su bi­le za­tvo­re­ne, da bi se od­ne­dav­no u ne­kim od njih, uz an­ga­žo­va­nje tri­de­se­tak rad­ni­ka, or­ga­ni­zo­va­la pro­iz­vod­nja pe­le­ta.
Biv­ši rad­ni­ci „Ter­mo­ven­ta” tvr­de da i slu­čaj ovog pred­u­ze­ća do­ka­zu­je da su rad­ni­ci sa sje­ve­ra Cr­ne Go­re u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je dis­kri­mi­ni­sa­ni i da su moć­ni po­je­din­ci fa­brič­ku imo­vi­nu krč­mi­li na ne­za­ko­nit na­čin.
– Elek­tro­pri­vre­da je prak­tič­no uni­šti­la „Ter­mo­vent”, jer je ste­čaj u to pred­u­ze­će uve­den na za­htjev EPCG zbog du­ga za utro­še­nu stu­ju, ko­ji je bio ma­nji od 25.000 eura. To je kraj­nje tra­gi­čan po­da­tak kad se zna da su po­je­di­na pred­u­ze­ća, po­put KAP-a, ra­di­la „pu­nom pa­rom”, iako su ima­la mi­li­on­ske du­go­ve po istom osno­vu. U „Ter­mo­ven­tu” je pri­li­kom ste­čaj­nog po­stup­ka gru­bo na­ru­šen za­kon, jer ste­čaj ni­je uve­den či­ta­voj kom­pa­ni­ji, či­je je sje­di­šte u Be­o­gra­du, već sa­mo po­go­nu u An­dri­je­vi­ci. Na­kon to­ga fa­bri­ka u An­dri­je­vi­ci je pro­da­ta. Ta­ko­đe rad­ni­ci su ot­pu­šte­ni bez pri­mje­ne ade­kvat­nog so­ci­jal­nog pro­gra­ma. Uz to, ni­je­su im do­di­je­lje­ne ak­ci­je, što sve za­jed­no go­vo­ri da je fa­brič­ka imo­vi­na otu­đe­na na ne­za­ko­nit na­čin, a rad­ni­ci gur­nu­ti u so­ci­jal­nu bi­je­du – is­ta­kli su biv­ši rad­ni­ci.
I po­go­ni „So­ko Štar­ka” u An­dri­je­vi­ci, po­zna­ti­ji kao „Slat­ka fa­bri­ka”, već de­set go­di­na su pra­zni. U me­đu­vre­me­nu je, u vi­še na­vra­ta, na­ja­vlji­va­no da će od­re­đe­ne kom­pa­ni­je u ha­la­ma gdje su se pro­iz­vo­di­li slat­ki­ši po­kre­nu­ti slič­nu pro­iz­vod­nju. Me­đu­tim, na­ja­ve su osta­le sa­mo mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru, jer ta pro­iz­vod­nja, na­vod­no, ni­je bi­la ren­ta­bil­na. Ta fa­bri­ka je ima­la oko 200 rad­ni­ka, a uspje­šno je ra­di­la oko 30 go­di­na. Biv­ši rad­ni­ci pod­sje­ća­ju da je An­dri­je­vi­ca za­tva­ra­njem te fa­bri­ke iz­gu­bi­la mno­go.
Od 2005. go­di­ne, ka­da je za­tvo­ren taj po­gon, biv­ši rad­ni­ci su vo­di­li sud­ske spo­ro­ve.
– Rad­ni­ci iz An­dri­je­vi­ce su pod pri­si­lom po­slo­vod­stva „So­ko Štar­ka” pot­pi­sa­li so­ci­jal­ni pro­gram ko­jim je sva­kom rad­ni­ku pred­vi­đe­na is­pla­ta ot­prem­ni­na u vi­si­ni od 2.000 eura plus 150 eura po go­di­ni sta­ža. Me­ću­tim, tek kasnije smo sa­zna­li da je ra­ni­je sa­či­njen dru­gi so­ci­jal­ni pro­gram po kom su na­še ko­le­ge u po­go­ni­ma „So­ko Štar­ka” u Be­o­gra­du do­bi­li po 400 eura ot­prem­ni­ne za sva­ku go­di­nu sta­ža. Po­ku­ša­va­li smo da tu ne­prav­du is­pra­vi­mo mir­nim pu­tem, ali smo kod od­go­vor­nih u kom­pa­ni­ji na­i­šli na ne­ra­zu­mi­je­va­nje. Za­to smo mo­ra­li da prav­du po­tra­ži­mo kod pra­vo­sud­nih or­ga­na u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji, ali ni to ni­je da­lo ni­ka­kve re­zul­ta­te. Na kra­ju smo se obra­ti­li Me­đu­na­rod­nom su­du za ljud­ska pra­va u Stra­zu­ru, ko­ji je po­sli­je du­žeg vre­me­na od­ba­cio na­šu žal­bu kao neo­sno­va­nu – is­ti­ču biv­ši rad­ni­ci.
Za vri­je­me tran­zi­ci­o­nih pro­ce­sa u an­dri­je­vič­koj op­šti­ni za­tvo­ren je i po­gon fa­bri­ke ko­že „Po­lim­ka”, u kom je ne­ka­da ra­di­lo bli­zu 200 rad­ni­ka. Kra­jem osam­de­se­tih go­di­na uga­še­no je i pred­u­ze­će „Mer­mer” ko­je je u jed­nom mo­men­tu bro­ja­lo oko 100 za­po­sle­nih. Sa ra­dom je pre­sta­lo i tr­go­vin­sko pred­u­ze­će „1. maj”, kao i an­dri­je­vič­ka i ko­nju­ška po­ljo­pri­vred­na za­dru­ga, dok su pri­li­kom tran­sfor­ma­ci­je Šum­skog pred­u­ze­ća uga­še­ne po­je­di­ne rad­ne je­di­ni­ce. Na taj na­čin je oko hi­lja­du an­dri­je­vič­kih rad­ni­ka iz­gu­bi­lo po­sao, me­đu ko­ji­ma je ma­li broj onih ko­ji su po­no­vo za­sno­va­li rad­ni od­nos.
D.J.


Ka­zni­ti gro­ba­re pri­vre­de

Iz OO SNP-a is­ti­ču da je ne­pri­hva­tlji­vo to što su broj­ne fa­bri­ke osta­vlje­ne na mi­lost i ne­mi­lost zu­bu vre­me­na. Is­ta­kli su da se imo­vi­na fa­bri­ka pro­da­va­la mi­mo za­ko­na, te da su na taj na­čin po­je­din­ci do­šli do ogrom­nog bo­gat­stva.
– Kriv­ce za ka­ta­stro­fal­nu pri­vred­nu si­tu­a­ci­ju u An­dri­je­vi­ci tre­ba tra­ži­ti me­đu oni­ma ko­ji su po­sled­njih de­ce­ni­ja upra­vlja­li Cr­nom Go­rom. Za­to je kraj­nje vri­je­me da se pri­vred­ni gro­ba­ri iz­ve­du pred li­ce prav­de i da se obes­pra­vlje­nom na­ro­du i rad­nič­koj kla­si sa­op­šti isti­na šta se to de­si­lo sa na­šom pri­vre­dom i in­du­stri­jom. U An­dri­je­vi­ci se naj­bo­lje ži­vje­lo kad su ra­di­le fa­bri­ke. Da­nas je sli­ka sa­svim dru­ga­či­ja, jer su ne­ki moć­ni­ci pod za­šti­tom DPS-a uspje­li da za ta­ko krat­ko vri­je­me uni­šte sve ono što su broj­ne ge­ne­ra­ci­je upor­nim ra­dom go­di­na­ma stva­ra­le. Oči­gled­no da je ne­ko po pri­pre­mlje­nom sce­na­ri­ju, ra­di lič­nih in­te­re­sa, na­mjer­no htio da uni­šti na­šu pri­vre­du – ka­zao je pred­sjed­nik OO SNP-a Go­ran Sto­ja­no­vić.