Do 2009. go­di­ne, ka­da je na Di­zda­ri­ci kod Her­ceg No­vog otvo­ren azil za na­pu­šte­ne pse, ko­jim ga­zdu­je Či­sto­ća DOO, na uli­ca­ma gra­da bi­lo je 900 pa­sa, na či­je pri­su­stvo su se ža­li­li gra­đa­ni. Za­hva­lju­ju­ći ve­li­kom na­po­ru za­po­sle­nih, na če­lu sa Bo­ri­vo­jem Bo­ni­ćem, di­rek­to­rom Či­sto­će, broj zbri­nu­tih pa­sa se na­kon otva­ra­nja azi­la, na go­di­šnjem ni­vou kre­tao oko 100, a tre­nut­no bri­nu o 37 pa­sa.
-La­ni je s her­ceg­nov­skih uli­ca uklo­nje­no 210 pa­sa, od če­ga je dio udo­mljen, a dio na­ža­lost euta­na­zi­ran. Ne­ra­do se od­lu­ču­je­mo za euta­na­zi­ju, i ne­ri­jet­ko pse za­dr­ža­va­mo i pre­ko 120 da­na, van za­kon­skog ro­ka. Ko­li­ko je zna­ča­jan rad azi­la, do­volj­no svje­do­či po­da­tak o bro­ju pa­sa na uli­ca­ma pri­je nje­go­vog otva­ra­nja... Da­nas ima ma­nje od 100 pa­sa, i uglav­nom je to pro­iz­vod ne­ma­ra vla­sni­ka - ka­zao je Bo­nić.
Za­po­sle­ni se do­vi­ja­ju na raz­ne na­či­ne, iako ku­bu­re s fi­nan­sij­skim sred­stvi­ma ko­je im Op­šti­na Her­ceg No­vi iz bu­dže­ta opre­dje­lju­je u iz­no­su od 20.000 eura go­di­šnje, što je da­le­ko od do­volj­nog za hu­man od­nos pre­ma ži­vo­ti­nja­ma. Op­šti­ne Ko­tor i Ti­vat za rad nji­ho­vih azi­la iz bu­dže­ta opre­dje­lju­ju 75.000 eura. Naj­ve­ći na­por ula­žu da pse udo­me, pa se pro­ce­nat udo­mlja­va­nja tre­nut­no kre­će iz­me­đu 16 i 17 od­sto.
Bo­nić je is­ta­kao da se tre­ba po­ve­za­ti s ja­kim NVO, ko­je ima­ju sna­žan pro­dor na ino­stra­no tr­ži­šte ka­da je ri­ječ o udo­mlja­va­nju pa­sa. Ka­ko bi po­ve­ća­li pro­ce­nat udo­mlja­va­nja, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na otvo­ri­li su sajt, na ko­jem svi za­in­te­re­so­va­ni mo­gu po­gle­da­ti fo­to­gra­fi­je pa­sa, nji­ho­ve ka­rak­te­ri­sti­ke, sta­rost, pa­smi­nu. Ta­ko­đe, na saj­tu se mo­gu na­ći i for­mu­la­ri za one ko­ji že­le da fi­nan­sij­ski po­mog­nu rad azi­la.
-Kad je ri­ječ o sred­stvi­ma ko­ja do­bi­ja­mo iz bu­dže­ta, to je za­i­sta ne­do­volj­no. No, taj ma­njak od 50 od­sto, ko­li­ko je neo­p­hod­no da se psi tre­ti­ra­ju na hu­man na­čin, na­dok­na­đu­je­mo za­hva­lju­ju­ći po­mo­ći na­ših pri­vred­ni­ka, od­no­sno pro­iz­vo­đa­ča me­sa, ko­ji ot­pat­ke iz­dva­ja­ju za azil. Naj­ve­ći tro­šak sva­kog azi­la je na­bav­ka hra­ne za pse. Po­red hra­ne, po­treb­ne su i do­na­ci­je u vi­du ve­te­ri­nar­skih po­tre­ba, in­jek­ci­ja i vak­ci­na, zr­na­ste hra­ne… Ko­li­ko je va­žna fi­nan­sij­ska pot­po­ra, svje­do­či po­da­tak da mi­ni­mal­ni go­di­šnji tro­ško­vi azi­la pre­la­ze 44.000 eura. Mi smo je­di­ni azil ko­ji ima za­po­sle­nog ve­te­ri­na­ra i ko­ji di­rekt­no od pr­ve fa­ze pa na­da­lje is­pra­ti sva­kog psa, ob­ja­snio je Bo­nić po­tre­bu za ve­ćim fi­nan­sij­skim uče­šćem Op­šti­ne u rad azi­la.K.M.


Po­treb­na bo­lja sa­rad­nja s NVO

Go­vo­re­ći o sa­rad­nji s NVO sek­to­rom, Bo­nić pri­zna­je sop­stve­nu gre­šku.
-Sva­ka NVO je za­in­te­re­so­va­na da ra­di. Iskre­no, pro­blem ni­je u nji­ma, ne­go u na­ma. Mi tra­ži­mo, i mo­ra­mo tra­ži­ti po­moć ja­kih NVO, pa ne­ka nas i kon­tro­li­šu, ali oni ima­ju pro­dor za udo­mlja­va­nje pa­sa u ino­stran­stvu, što sva­ka­ko tre­ba da is­ko­ri­sti­mo, jer nas taj dio po­seb­no in­te­re­su­je- ka­zao je Bo­nić.


Ne­mar­ni vla­sni­ci naj­ve­ći pro­blem

Po­hva­le na ra­čun ra­da her­ceg­nov­skog azi­la plju­šte od Udru­že­nja za za­šti­tu ži­vo­ti­nja, re­sor­nog mi­ni­star­stva i broj­nih in­spek­ci­ja, ali gra­đa­ni po­ka­zu­ju sve ma­nje bri­ge za lju­bim­ce.
Na uli­ca­ma se sve če­šće vi­de ra­sni psi, ko­ji po­sta­ju lu­ta­li­ce, jer su ih vla­sni­ci osta­vi­li, ili iz­gu­bi­li, ig­no­ri­šu­ći za­kon­su oba­ve­zu da se pas mo­ra še­ta­ti na po­vod­cu.
Iz „Či­sto­će“ su, pre­ko Ko­mu­nal­ne po­li­ci­je, zbog to­ga pod­ni­je­li vi­še pre­kr­šaj­nih pri­ja­va pro­tiv po­zna­tih vla­sni­ka, ko­ji su na­pu­sti­li svo­je kuć­ne lju­bim­ce.
-Ne­do­pu­stiv je ta­kav od­nos vla­sni­ka pa­sa, da ih pu­ste da lu­ta­ju uli­ca­ma. Naj­pri­je smo išli s upo­zo­re­nji­ma, pa po­sli­je i s pri­ja­va­ma pre­ko Ko­mu­nal­ne po­li­ci­je. Ta­ko­đe, još jed­nom mo­lim da gra­đa­ni ko­ji ima­ju krup­ni­je vr­ste pa­sa, ko­je spa­da­ju u ka­te­go­ri­ju opa­snih pa­sa, pri­li­kom šet­nji pse dr­že na uzi­ca­ma s pro­pi­sa­nom za­šti­tom na gla­vi, jer pred­sta­vlja­ju di­rekt­nu opa­snost. Bez ob­zi­ra na to da li je pas dre­si­ran, uvi­jek je mo­gu­će da do­đe do in­ci­den­ta. Uosta­lom i za­kon to pro­pi­su­je- is­ta­kao je Bo­nić.