Li­der po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je Ot­por bez­na­đu i osni­vač Po­kre­ta za ne­u­tral­nost Cr­ne Go­re Mar­ko Mi­la­čić ka­žnjen je sa 300 eura zbog pa­lje­nja NA­TO za­sta­ve, 10. apri­la 2017. go­di­ne, is­pred za­tvo­ra u Spu­žu, ka­da je od­la­zio na iz­dr­ža­va­nje za­tvor­ske ka­zne. Pre­ma pre­su­di, tim či­nom je na­vod­no, uz­ne­mi­rio pri­sut­ne slu­žbe­ni­ke ZIKS-a. Na­kon iz­ri­ca­nja pre­su­de, Mi­la­čić je u iz­ja­vi za „Dan” ka­zao da je ri­ječ o kla­sič­nom mon­ti­ra­nom po­li­tič­kom pro­ce­su u ko­me, pri­je sve­ga, ni­je imao pri­li­ku ni da iz­ne­se od­bra­nu, či­me mu je od­u­ze­to to Usta­vom za­ga­ran­to­va­no pra­vo.
– Na­i­me, u is­ka­zu ko­ji sam po­vo­dom ovog do­ga­đa­ja dao in­spek­to­ri­ma, i to dok sam još bio u za­tvo­ru, na pi­ta­nje ko­ja je mo­ja adre­sa na­veo sam tač­nu adre­su na ko­joj sta­nu­jem. Me­đu­tim, pra­vo­sud­ni or­ga­ni, sa­da je ja­sno – pot­pu­no smi­šlje­no, po­ziv na su­đe­nje ne ša­lju na tu adre­su, već na adre­su mo­jih ro­di­te­lja, gdje go­di­na­ma ne do­bi­jam po­štu, i gdje ne ži­vim. Ka­ko sam bio na pu­to­va­nji­ma pr­vo što sam lič­no, na svo­joj adre­si, do­bio je­ste pre­su­da.  Ri­ječ je, da­kle, o in­sti­tu­ci­o­nal­noj pre­va­ri, oči­gled­no s ci­ljem da se po sva­ku ci­je­nu iz­bjeg­ne bla­ma­ža ko­ja se ti­če pa­lje­nja za­sta­ve, a ko­ju re­žim sa­da do­ži­vlja­va kao sve­ti­nju ko­ja se ne smi­je di­ra­ti. Za­to je, oči­to, bi­lo va­žno pre­su­di­ti bez dru­ge stra­ne, bez ak­te­ra pa­lje­nja za­sta­ve, bez svjedoka od­bra­ne, bez ras­pra­ve, bez me­di­ja, da­kle bez isti­ne i ar­gu­me­na­ta. To je ta nji­ho­va NA­TO „de­mo­kra­ti­ja” i „prav­da”, na­veo je Mi­la­čić.
On se osvr­nuo i na obra­zlo­že­nje pre­su­de.
– Što se, pak, ti­če obra­zlo­že­nja ove ne­za­ko­ni­te pre­su­de ko­ju pot­pi­su­je iz­vje­sni su­di­ja Mi­li­sav Ni­ko­lić, da su slu­žbe­ni­ci ZIKS-a bi­li uz­ne­mi­re­ni i upla­še­ni pa­lje­njem NA­TO za­sta­ve, to je u do­me­nu tra­gi­ko­me­di­je, ali i ve­li­ke la­ži. Ni­ko od slu­žbe­ni­ka ko­ji su bi­li pri­sut­ni ni­ti jed­nim slo­vom, ni­ti jed­nim po­gle­dom, ni­ti jed­nim po­kre­tom ni­je sta­vio do zna­nja da su uz­ne­mi­re­ni, ni­ti je to po­ka­zao. Oče­ki­va­ti je od obič­nog gra­đa­ni­na, a ka­mo­li dr­žav­nog slu­žbe­ni­ka ZIKS-a, da uko­li­ko osje­ti uz­ne­mi­re­nost i strah, u naj­ma­nju ru­ku upo­zo­ri ono­ga ili one ko­ji iza­zi­va­ju uz­ne­mi­re­nost i strah. Ili, uko­li­ko ni­je nad­le­žan, da po­zo­ve nad­le­žne, po­li­ci­ju – što se ta­ko­đe ni­je do­go­di­lo – oci­je­nio je Mi­la­čić.
On sma­tra da je ja­sno da ov­dje ne­ma go­vo­ra o uz­ne­mi­re­no­sti i stra­hu slu­žbe­ni­ka za­tvo­ra, ko­ji su, na­ža­lost, po­slu­ži­li kao bes­po­go­vor­ne slu­ge zla, već o uz­ne­mi­re­no­sti i stra­hu nji­ho­vih nad­re­đe­nih, vr­ha re­ži­ma, ko­ji su se upla­ši­li što im ne­ko pa­lje­njem za­sta­ve, sim­bo­lič­ki ru­ši ku­lu od pro­pa­gand­ne atlan­ti­stič­ke la­ži, a ko­ja ka­že da je NA­TO sve­ti­nja ko­ja se ne di­ra. M.V.R.

Ulo­žio žal­bu

– Ova ne­za­ko­ni­ta i mon­ti­ra­na, taj­na pre­su­da – bez jed­ne stra­ne u spo­ru – na ko­ju sam pu­tem advo­ka­ta već ulo­žio žal­bu, ni­šta ne po­sti­že, osim nji­ho­ve bla­ma­že: po­ka­zu­ju da su ne­moć­ni i smi­je­šni, po­put klov­no­va u cir­ku­su, ko­ji su sprem­ni i da se sa­mo­po­ni­ze, da se pri­ka­žu kao ku­ka­vi­ce ko­je se bo­je pa­lje­nja jed­ne kr­pe, sa­mo da bi za­do­vo­lji­li svo­je ga­zde, u Va­šing­to­nu i Bri­se­lu. Duh in­fe­ri­or­no­sti ne­slo­bod­nih lju­di je bes­ko­na­čan – po­ru­čio je Mi­la­čić.