-Autor: He­ni Er­ceg

Sad vi­še ni­je pi­ta­nje ka­ko ih pri­vu­ći, ne­go ka­ko ih od­bi­ti. To jest tu­ri­ste. Ka­ko jed­nu ne­kon­tro­li­ra­nu, ma­sov­nu po­ja­vu do­ve­sti u nor­mal­ne, pri­hva­tlji­ve okvi­re? Mo­že li Hr­vat­ska ne­što na­u­či­ti od osta­lih evrop­skih dr­ža­va i nji­ho­vih ogra­ni­če­nja ma­sov­nog tu­ri­zma? Ovo, na­i­me, če­mu svje­do­či­mo ovog lje­ta te­ško se mo­že na­zva­ti ci­vi­li­zo­va­nim od­mo­rom, pri­je je ri­ječ o jed­noj ne­pod­no­šlji­voj, var­var­skoj dje­lat­no­sti u ko­joj stra­da, oska­ću­je se sva­ki pre­o­sta­li pe­dalj jav­nog do­bra na oba­li i ostr­vi­ma. U dis­kret­noj in­ter­ak­ci­ji go­sti­ju i iz­najm­lji­va­ča apart­ma­na, ku­ća, ga­ra­ža, po­ja­ta… uz pre­ćut­ni bla­go­slov lo­kal­ne vla­sti, na­o­či­gled se uni­šta­va iona­ko ne­a­de­kvat­na in­fra­struk­tu­ra gra­do­va na oba­li ili ona još jad­ni­ja u ma­lim mje­sti­ma. Ne­bri­ga, če­sto i ko­rup­tiv­nost lo­kal­ne vla­sti, ne­do­sta­tak na­ci­o­nal­ne stra­te­gi­je raz­vo­ja tu­ri­zma, pot­pu­na i na­mjer­na ad­mi­ni­stra­tiv­na iz­mi­je­ša­nost nad­le­žno­sti i od­go­vor­no­sti za oču­va­nje jav­nog do­bra, ozbilj­no pri­je­te ne­po­vrat­nom de­va­sta­ci­jom Dal­ma­ci­je, pro­pa­gi­ra­ne kao „ne­tak­nu­ta, či­sta pri­ro­da“ i ras­ko­šne kul­tur­ne zna­me­ni­to­sti.
Ma­sov­na, ne­kon­tro­li­sa­na apart­ma­ni­za­ci­ja pro­iz­ve­la je bez­ob­zir­ni ne­red u stam­be­nim zgra­da­ma u Spli­tu i uči­ni­la da se vi­še ne mo­že unaj­mi­ti stan na du­že vri­je­me, lo­kal­ni du­ća­ni uga­še­ni su, a smrad fri­ga­ne ri­be do­pi­re iz an­tič­kih pro­sto­ra Di­o­kle­ci­ja­no­ve pa­la­če... Uli­ce i tr­go­vi vi­še ne slu­že za šet­nju i uži­va­nje u kul­tur­noj lje­po­ti tog gra­da, ne­go su do­slov­ce po­plo­ča­ne re­sto­ran­skim sto­lo­vi­ma ko­ji no­ću još vi­še na­bu­ja­ju dok ko­mu­nal­ni re­da­ri spa­va­ju. Pa sli­va li se u grad­sku bla­gaj­nu ade­kva­tan no­vac za či­tav taj smrad, ne­red i de­va­sta­ci­ju jav­nih pro­sto­ra? Na­ža­lost ne, i to je tu­žni dio pri­če o ma­sov­nom tu­ri­zmu ko­ji je na­ro­či­to po­go­dio Split i Du­brov­nik. De­vet hi­lja­da go­sti­ju, ko­li­ko ih se u sa­mo jed­nom da­nu s kru­ze­ra is­kr­ca u Du­brov­nik, si­gur­no to­me gra­du do­no­se ne­ki no­vac, ali i uzro­ku­ju ne­pod­no­šlji­vi ko­mu­nal­ni ha­os, de­va­sta­ci­ju gra­da ko­ji je iona­ko po­stao tek ku­li­sa, već odav­no is­pra­žnjen od svo­jih gra­đa­na. I na­rav­no da će u Du­brov­ni­ku, kao i na ostr­vi­ma, ne­sta­ja­ti stru­je i vo­de, jer je in­fra­struk­tu­ra Hr­vat­ske svo­je zad­nje svi­je­tle da­ne do­ži­vje­la još u Ju­go­sla­vi­ji, pa se sa­da sve sa­mo kr­pi, pa je uobi­ča­je­no da pu­ca­ju ka­na­li­za­ci­je, pred­vi­đe­ne za znat­no ma­nji broj lju­di.
Da­nak ha­o­su ma­sov­nog tu­ri­zma vi­dljiv je u sva­ko­dnev­nim in­ci­den­ti­ma s lo­kal­nim „pred­u­zet­ni­ci­ma“ ko­ji od­re­đu­ju bi­zar­ne ta­ri­fe za par­ki­ra­nje na sun­cu ili u hla­du, po­seb­ne za re­za­nje ko­ma­da pi­ce, za vo­du iz špi­ne ili za pri­stup pla­ži. A bu­du­ći da ma­sov­ni tu­ri­zam od­re­đu­je i pro­fil go­sti­ju, to je pi­ša­nje na sva­kom kan­tu­nu gra­do­va uobi­ča­je­na po­ja­va, baš kao i „al­ko­hol­ne tu­re“ s po­seb­nim vo­di­čem ko­ji go­lo­bra­de tu­ri­ste vo­di po split­skim ba­ro­vi­ma, a re­zul­tat cje­lo­noć­nih pi­jan­če­va­nja vi­dljiv je ju­tri­ma po pr­lja­vim i smr­dlji­vim grad­skim uli­ca­ma. Ovo­go­di­šnja eska­la­ci­ja tu­ri­stič­kog ne­re­da, me­đu­tim, sa­mo je po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da se u Hr­vat­skoj tu­ri­zam ni­je pla­ni­rao, ne­go se na­pro­sto do­go­dio, po­put po­ža­ra, sti­hi­je, pa se sa­da već mo­gu la­ko zbro­ji­ti eko­nom­ske, so­ci­jal­ne i eko­lo­ške šte­te od neo­b­u­zda­ne ko­mer­ci­ja­li­za­ci­je pla­ža, či­ta­vih re­zi­den­ci­jal­nih kvar­to­va, po­mor­skog do­bra, grad­skih tr­go­va i kul­tur­nih cje­li­na. Odr­ži­vi raz­voj? Ah, to je za Hr­va­te gr­o­zna sin­tag­ma, a oni ko­ji je spo­mi­nju, ko­ji bi da jav­no do­bro bu­de iz­nad pri­vat­ne ha­la­plji­vo­sti, pro­gla­ša­va­ju se ne­pri­ja­te­lji­ma sve­ko­li­kog raz­vo­ja, omr­znu­tom ma­nji­nom, sko­ro kao ate­i­sti­ma.
Za raz­li­ku od Hr­vat­ske, pak, u ze­mlja­ma Me­di­te­ra­na ozbilj­no pro­ble­ma­ti­zu­ju štet­nost ma­sov­nog tu­ri­zma. Špa­ni­ja je ta­ko ogo­li­la svu na­ka­rad­nost po­hle­pe i eks­plo­a­ta­ci­je re­sur­sa i us­pr­kos vi­so­kom ste­pe­nu ne­za­po­sle­no­sti, ma­sov­ni tu­ri­zam sma­tra­ju naj­ve­ćim pro­ble­mom ko­ji lju­de pre­tva­ra u ro­bo­ve, ze­mlju u za­bav­ni park, a od ci­je­le pri­če ko­ri­sti ima­ju sa­mo pri­vat­ni­ci. U Ri­mu za­bra­na­ma šti­te spo­me­ni­ke i fon­ta­ne, Ve­ne­ci­ja bro­ja­či­ma lju­di šti­ti svo­je ka­na­le. Isto­vre­me­no UN-ov od­sjek za tu­ri­zam iz­ra­ču­nao je da se rast tu­ri­zma ne re­flek­tu­je ade­kvat­no na eko­nom­ski pro­spe­ri­tet, dok se Hr­vat­ska hva­li ka­ko udio tu­ri­zma u BDP-u či­ni čak 18 od­sto. I za­to u dr­ža­vi pre­tvo­re­noj u na­ci­ju ko­no­ba­ra, spre­ma­či­ca, uslu­žnih rad­ni­ka, ne­ma mje­sta bri­zi za du­go­roč­nu i ne­po­pra­vlji­vu šte­tu upra­vo od ma­sov­nog tu­ri­zma. Ne­će se sto­ga hr­vat­ska vlast za­gle­da­ti u Ber­lin, na­pri­mjer, ko­ji je ogra­ni­čio broj apart­ma­na za iz­najm­lji­va­nje, a isto je uči­nio i Pa­riz.
A Ber­lin su­zbi­ja ma­sov­ni tu­ri­zam upra­vo iz onih raz­lo­ga ko­je sla­bo raz­vi­je­na Hr­vat­ska be­ne­vo­lent­no po­dr­ža­va, da­kle: pri­ti­sak na in­fra­struk­tu­ru, gen­tri­fi­ka­ci­ja, zvuč­no za­ga­đe­nje, gu­bi­tak auten­tič­nih lo­ka­ci­ja, po­rast kri­mi­na­la i pri­go­vor do­ma­ći­na da se u svom gra­du osje­ća­ju kao stran­ci…
Ali da­le­ko je Ber­lin, ov­dje kon­ce tu­ri­stič­kog bi­zni­sa dr­že ma­hom sum­nji­vi pre­da­to­ri, ba­ha­tom zlo­u­po­tre­bom jav­nih do­ba­ra, uz ko­rup­ci­ju na svim ni­vo­i­ma vla­sti. Ho­će li se on­da, zbog još ve­će pro­toč­no­sti tu­ri­sta i br­ze za­ra­de, usko­ro sru­ši­ti i pro­ši­ri­ti an­tič­ka vra­ta Di­o­kle­ci­ja­no­vih po­dru­ma i oni „ne­a­de­kvat­ni“, re­ne­san­sni ula­zi na du­bro­vač­ki Stra­dun? Jer, k vra­gu i zi­do­vi, ako ni­su od be­to­na. Za apart­ma­ne, re­sto­ra­ne… I ako se ne mo­gu br­zo i do­bro unov­či­ti.
Pe­šča­nik.net