-Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

In­klu­zi­ja se u Cr­noj Go­ri po­če­la spro­vo­di­ti sep­tem­bra 1998. go­di­ne kad se kre­nu­lo s pi­lot- pro­jek­tom „In­te­gra­ci­ja dje­ce sa smet­nja­ma u raz­vo­ju u re­dov­ne gru­pe vr­ti­ća“. Za­kon o obra­zo­va­nju dje­ce s po­seb­nim po­tre­ba­ma usvo­jen je 2004. go­di­ne i sli­je­di, uglav­nom, re­form­ske od­lu­ke, pre­po­ru­ke i stan­dar­de evrop­skog za­ko­no­dav­stva u ovoj obla­sti. Pre­laz sa kon­ven­ci­o­nal­nih obra­zov­nih mo­de­la ka in­klu­zi­ji je du­go­tra­jan pro­ces i mo­ra­mo bi­ti svje­sni da taj pro­ces mo­ra bi­ti te­me­ljan i iz da­na u dan una­pre­đi­van. Svi obra­zov­ni re­sur­si za­jed­ni­ce (ka­drov­ski, or­ga­ni­za­ci­o­ni i ma­te­ri­jal­ni) mo­ra­ju bi­ti an­ga­žo­va­ni to­kom re­a­li­za­ci­je in­klu­ziv­nog mo­de­la obra­zo­va­nja. Od 1998. go­di­ne kad je pro­ces i po­čeo da se osmi­šlja­va i re­a­li­zu­je ko­rak po ko­rak, da ste ta­da po­sta­li ro­di­telj, sa­da bi­ste ima­li di­je­te ko­je je za­vr­ši­lo sred­nju ško­lu, ili je na po­la pu­ta do fa­kul­tet­ske di­plo­me. A in­klu­zi­ja ni naj­ma­nje ni­je po­ra­sla i od­ra­sla, bar ne u ovom tre­nut­ku. Ka­ko bi do­sa­dan bio ovaj svi­jet da smo svi isti. Za­mi­sli­te da svi jed­na­ko iz­gle­da­mo, da se svi jed­na­ko obla­či­mo, da svi isto mi­sli­mo, i ta­ko da­lje.
De­se­tak go­di­na (vi­še ili ma­nje) u re­dov­ne ško­le upi­su­ju se i uče­ni­ci sa po­te­ško­ća­ma u raz­vo­ju. Uz taj pro­ces ve­zu­ju se dvi­je ri­je­či: in­klu­zi­ja i in­te­gra­ci­ja i mno­gi ni­su na­či­sto šta ko­ja ri­ječ zna­či, od­no­sno šta se pod ko­jim poj­mom pod­ra­zu­mi­je­va.
In­klu­ziv­na ško­la je mje­sto gdje sva­ko pri­pa­da, sva­ko je pri­hva­ćen, po­dr­ža­van i bu­de po­dr­žan od stra­ne svo­jih vr­šnja­ka i dru­gih čla­no­va škol­ske za­jed­ni­ce ka­ko bi se iza­šlo u su­sret nje­go­vim obra­zov­nim po­tre­ba­ma i da bi ti­me ste­kao uti­sak da je pot­pu­no rav­no­pra­van član dru­štva.
Dok je zna­če­nje in­klu­zi­je “uklju­če­nje, uklju­či­va­nje, ob­u­hva­ća­nje, sa­dr­ža­va­nje u se­bi, ura­ču­na­va­nje, pod­ra­zu­mi­je­va­nje”, in­te­gra­ci­ja je “do­pu­nja­va­nje ne­če­ga onim što mu je bit­no”.
Da li se uči­te­lji re­dov­no edu­ku­ju ka­ko tre­ba da ra­de sa uče­ni­kom ko­ji ima po­te­ško­će u raz­vo­ju? Po ovo­me što zna­mo, do­bro je što im po­ma­žu i struč­ne slu­žbe (lo­go­pe­di, pe­da­go­zi, psi­ho­lo­zi i dru­gi).
Ipak, na­pre­du­je­mo, mo­žda ne na sva­kom po­lju, ali na bit­ni­ji­ma da. Od pri­je ne­ko­li­ko go­di­na dje­ca s te­ško­ća­ma u raz­vo­ju do­bi­la su i asi­sten­te u na­sta­vi. Dru­štvo po­sta­je hu­ma­ni­je pre­ma dje­ci ko­ja su, eto, “dru­ga­či­ja”.
Pri­je tri­de­se­tak - če­tr­de­se­tak go­di­na su dje­ca s ce­re­bral­nom pa­ra­li­zom, Da­un sin­dro­mom, auti­stič­na dje­ca i dje­ca s dru­gim po­te­ško­ća­ma u raz­vo­ju auto­mat­ski upi­si­va­na u ta­ko­zva­ne “spe­ci­jal­ne ško­le”.
Ta­da su se te ško­le ta­ko zva­le, da­nas su to re­surs­ni cen­tri. Da­na­šnje vri­je­me je, sre­ćom, dru­ga­či­je, svi­ma pru­ža­mo jed­na­ku start­nu po­zi­ci­ju. Dru­štvo na­pre­du­je.
Dje­ca raz­li­či­to re­a­gu­ju na svo­je vr­šnja­ke ko­ji ni­su kao oni. Ve­ći­ni ne pred­sta­vlja pro­blem “dru­ga­či­ji” drug u in­va­lid­skim ko­li­ci­ma, ili drug s Da­un sin­dro­mom.
Ali, ne­ki uče­ni­ci, ko­ji ra­ni­je ni­je­su ima­li pri­li­ke da se dru­že s ta­kvom dje­com, po­ma­lo za­zi­ru od njih. Sre­ćom, to za­zi­ra­nje krat­ko tra­je, sa­mo dok ih ne upo­zna­ju.
Ma­lo vi­še se mo­že na­ći pro­ble­ma kod pri­hva­ta­nja uče­ni­ka s auti­zmom, ali to i je­ste glav­na ka­rak­te­ri­sti­ka tog po­re­me­ća­ja - sla­ba ili ni­ka­kva so­ci­jal­na in­ter­ak­ci­ja i ko­mu­ni­ka­ci­ja. Za­to je in­klu­zi­ja ta­kve dje­ce spe­ci­fič­na i i te ka­ko va­žna.
U Cr­noj Go­ri in­klu­ziv­na na­sta­va, u svom za­mi­šlje­nom iz­da­nju, pod­ra­zu­mi­je­va ob­u­čen i ospo­so­bljen na­stav­ni ka­dar, di­dak­tič­ki (ko­ji u ve­ći­ni slu­ča­je­va ško­le ne­ma­ju) i sav osta­li na­stav­ni ma­te­ri­jal pri­la­go­đen po­tre­ba­ma dje­ce s po­te­ško­ća­ma u raz­vo­ju, asi­sten­te u na­sta­vi, i naj­bit­ni­je van sa­mog na­stav­nog pro­ce­sa, ras­te­re­će­ne ro­di­te­lje, struč­ni me­di­cin­ski tim i adap­ti­ra­ne škol­ske pro­sto­ri­je (čak se i na pro­sto­ri­ja­ma mo­ra po­ra­di­ti u što sko­ri­joj bu­duć­no­sti).
Asi­sten­te u na­sta­vi no­mi­nal­no fi­nan­si­ra Za­vod za za­po­šlja­va­nje, ali sva­ke go­di­ne ,,na gu­ra­nje i me­dij­sku haj­ku’’ pred po­če­tak škol­ske go­di­ne, ili se asi­sten­ti­ma du­gu­ju pla­te dok su o rad­nom sta­žu do do­no­še­nja no­vog za­ko­na sa­mo mo­gli da sa­nja­ju. U po­je­di­nim slu­ča­je­vi­ma asi­sten­te su pla­ća­li sa­mi ro­di­te­lji. Ohra­bru­je što je da­nas dru­ga­či­ja sli­ka. Za­kon je do­ne­sen i asi­sten­ti će bi­ti do­stoj­no pla­će­ni za svoj ne­se­bi­čan rad i trud ko­ji pru­ža­ju da bi po­mo­gli ovoj osje­tlji­voj gru­pa­ci­ji, a ro­di­te­lji ko­ji po rje­še­nju ima­ju pra­vo na teh­nič­ku po­dr­šku za svo­je di­je­te ne­će vi­še iz svog dže­pa mo­ra­ti da pla­ća­ju asi­sten­ta u na­sta­vi.
Sva­ko di­je­te za­slu­žu­je jed­na­ke mo­guć­no­sti, jed­na­ku start­nu po­zi­ci­ju. Ulo­ga uči­te­lja u sen­zi­bi­li­za­ci­ji uče­ni­ka da pri­hva­te dru­ga s te­ško­ćom u raz­vo­ju ve­li­ka je i od­go­vor­na.
Ži­vi­mo u dva­de­set pr­vom vi­je­ku, i za­i­sta je vri­je­me da se oslo­bo­di­mo sred­njo­vje­kov­nih pred­ra­su­da.
Raz­li­ke mo­ra­mo pri­hva­ti­ti i sva­ko­me da­ti šan­su da bu­de ko­ri­stan član dru­štva.

(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce’’)