Po­vo­dom zna­čaj­nog ju­bi­le­ja 170 go­di­na „Gor­skog vi­jen­ca”, na dan ro­đe­nja Pe­tra Dru­gog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, 13. no­vem­bra, lju­bi­te­lji pi­sa­ne ri­je­či mo­ći će, uz dnev­ne no­vi­ne „Dan” da ku­pe ovu svo­je­vr­snu cr­no­gor­sku bi­bli­ju po ci­je­ni od 3.99 eura. Iz­da­vač ovog vri­jed­nog i ne­pro­la­znog dje­la je „Obod­sko slo­vo”.
U ese­ju iz 1947. „Več­na pri­sut­nost Nje­go­še­va” - An­drić is­ti­če: „U na­šim pu­to­va­nji­ma po sve­tu i po knji­ga­ma, Nje­goš nas ni­kad ni­je pot­pu­no na­pu­štao. U tre­nu­ci­ma ka­da smo mi­sli­li da smo naj­da­lje od nje­ga, on bi se od­jed­nom po­ja­vio, ne kao pri­vi­đe­nje, ne­go kao ži­va sna­ga, kao glas kr­vi i stvar­no­sti ko­ja po­sto­ji i dej­stvu­je i kad ne­vi­dlji­va ću­ti”.
Bi­lo ko­ji stih „Gor­skog vi­jen­ca” da se iz­dvo­ji i raz­ma­tra re­zul­ti­ra du­a­li­stič­kim od­no­som: ne­pre­sta­na bor­ba du­še i ti­je­la, dne­vi s no­ći­ma, mo­ra i br­je­go­va, zi­me i to­pli­ne, ži­vi­ne s ži­vi­nom, vje­tra s vje­tro­vi­ma, čo­vje­ka sa čo­ve­kom, na­ro­di s na­ro­di­ma, du­si s ne­be­si­ma...
„Zbog če­ga do­la­zi do bor­be ne­pre­sta­ne, do ne­pre­kid­nih su­ko­ba? Zbog vje­či­te ne­rav­no­te­že du­še i ti­je­la: `Koleba se du­ša u ti­je­lu!`. Otu­da je i sav Nje­goš po­stao naj­ve­ća ko­lek­tiv­na svo­ji­na sveg na­ro­da, naj­bli­ži i naj­pri­sni­ji rod, ne­ko ko je kom­plek­snost du­hov­nog na­rod­nog is­ku­stva uob­li­čio i pre­nio u vi­še sfe­re, u po­e­zi­ju”, bi­lje­ži pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj.
Nje­go­va pje­snič­ka mi­sao je i da­nas ži­va, i da­nas u slu­žbi i sled­be­ni­ka ali i onih ko­ji po­ku­ša­va­ju da u njoj pro­na­đu raz­lo­ge ne­gi­ra­nja, fal­si­fi­ka­ta i kri­vo­tvo­re­nja. Njen zna­če­nje uve­zu­je u jed­na ne­ro­a­ski­di­vi vi­je­nac i dav­nu pro­šlost (ko­ju je s ne­ma­lim za­no­som sla­vio, a ku­dio ne­vje­ru i iz­da­ju) i sa­da­šnjost ko­ju je ite­ka­ko mar­ki­rao, ali i vri­je­me ko­je tek do­la­zi, sma­tra ona.
I sam An­drić je is­ti­cao Nje­go­še­vu, do da­na da­na­šnjeg, ne­pre­va­zi­đe­nu du­hov­nu ener­gi­ju: „On je du­hom ge­ni­ja, ka­kav je ne­sum­nji­vo bio, ob­u­hva­tao ne sa­mo `zemaljski sa­jam nesmisleni`, ne­go sve vi­di­mo i ne­vi­di­mo, pro­ni­ču­ći u taj­nu po­stan­ka i smi­sao svi­je­ta i sud­bi­ne svih stvo­re­nja. On je za naj­sit­ni­je stvo­re­nje kao i za naj­u­da­lje­ni­ju pla­ne­tu bio ve­zan čvr­stom ve­zom `svete simpatije`, ko­ja u stva­ri i dr­ži va­si­o­nu i rav­no­te­žu u njoj. On je isto­ri­ju va­si­o­ne vo­lio da za­mi­šlja kao traj­nu bor­bu svje­tlo­sti i mra­ka, u ko­joj Bog, tj, svje­tlost, ne­pre­sta­no po­bje­đu­je i na­pre­du­je, dok jed­nom ne do­đe čas ka­da će mra­ka pot­pu­no ne­sta­ti, kad će sve, sve bez iz­u­zet­ka, bi­ti svje­tlo­sno i sreć­no jed­nom za­u­vi­jek”.
Nje­go­še­vi broj­ni sa­vre­me­ni­ci bi­li su za­di­vlje­ni nje­go­vom na­o­či­tom po­ja­vom, a još vi­še nje­go­vim pje­snič­kim da­rom. U Be­ču, u sta­nu Vu­ka Ka­ra­dži­ća, Nje­goš je su­sre­tao mno­ge zna­me­ni­te lju­de. Je­dan od Vu­ko­vih dra­gih go­sti­ju bio je i mla­di no­vi­nar Ibro Tka­lac, za­di­vljen po­što je vi­dio pr­ve oti­ske „Gor­skog vi­jen­ca”, pri­čao je Vla­di­ci o svom ško­lo­va­nju po evrop­skim gra­do­vi­ma. Nje­goš mu je od­go­vo­rio: „Šta bih ja dao da mi je ta­kva sre­ća mo­gla u dio pa­sti! Jer šta sam ja mo­gao na­u­či­ti u jed­noj Cr­noj Go­ri?”
– Ja bih, Svje­tlo­sti – od­go­vo­rio mu je Tka­lac – pro­mi­je­nio sve na­u­če­no za ta­ko ve­li­ki pje­snič­ki dar kao što je vaš. Uči­ti se mo­že ko­li­ko god nam u gla­vu ide, ali ve­li­či­na i iz­vor­nost du­ha sto­je mno­go vi­še od onog što nam uče­nje mo­že da­ti.A.Ć.


Ne­su­đe­ni pra­znik

Pod­sje­ća­mo, pro­šle go­di­ne je Bo­šnjač­ka stran­ka spri­je­či­la pro­gla­še­nje 13. no­vem­bra za dr­žav­ni pra­znik po­vo­dom ro­đe­nja Pe­tra Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša. Vla­da je iz skup­štin­ske pro­ce­du­re po­vu­kla iz­mje­ne Za­ko­na o dr­žav­nim pra­zni­ci­ma, ko­ji­ma je pred­vi­đe­no da 13. no­vem­bar, dan ro­đe­nja Pe­tra Dru­gog Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, bu­de dr­žav­ni pra­znik.