Tra­di­ci­o­nal­ni se­ri­jal „Raz­go­vo­ri” ko­ji za­jed­no or­ga­ni­zu­ju JU Rat­ko­vi­će­ve ve­če­ri po­e­zi­je i Na­rod­na bi­bli­o­te­ka odr­ža­ni su prek­si­noć u Ga­le­ri­ji Cen­tra za kul­tu­ru u Bi­je­lom Po­lju. Na pi­ta­nja mo­de­rat­o­ra Edi­na Sma­i­lo­vi­ća od­go­va­rao je knji­žev­nik Bo­gić Ra­ko­če­vić. Ina­če ovaj pro­gram po­kre­nut je u ja­nu­a­ru ove go­di­ne, sa ci­ljem da ugo­sti naj­zna­čaj­ni­je stva­ra­o­ce iz re­gi­o­na. Bje­lo­polj­skoj pu­bli­ci na sva­ka dva mje­se­ca pred­sta­vi­će se je­dan od zna­čaj­ni­jih umjet­ni­ka.
Knji­žev­nost sa­ma po se­bi ima­la je vje­ko­vi­ma ulo­gu da za­ba­vi, i vre­me­nom ona je tu ulo­gu od­lič­no oba­vlja­la, me­đu­tim sa raz­vo­jem no­vih teh­no­lo­gi­ja, knji­žev­nost gu­bi na zna­ča­ju, i da­nas na­ža­lost do­ži­vje­la je jed­nu ve­li­ku in­ver­zi­ju – ka­zao je u raz­go­vo­ru, is­tak­nu­ti knji­žev­nik, di­rek­tor Na­ci­o­nal­ne bib­kli­o­te­ke „Đur­đe Cr­no­je­vić”, Bo­gić Ra­ko­če­vić, is­ti­ču­ći da je moć knji­žev­no­sti da­nas za­i­sta ma­la i da je nje­go­va ge­ne­ra­ci­ja bi­la oslo­nje­na jed­ni na dru­ge.
Na pi­ta­nje da li će pi­sa­na knji­ga „pre­ži­vje­ti”, Ra­ko­če­vić je bio ja­san da ho­će, jer to je, ka­ko je ka­zao, na­vi­ka či­ta­nja onih lju­di ko­ji knji­gu ni­čim ne mo­gu za­mi­je­ni­ti.
– Knji­žev­nost na­ža­lost sve vi­še gu­bi na zna­ča­ju. Pra­ve knji­žev­ne vri­jed­no­sti ni­je­su na ci­je­ni, kul­tu­ro­lo­ška ma­tri­ca je pot­pu­no po­re­me­će­na. Di­gi­ta­li­za­ci­ja i elek­tron­ska for­ma – da, to je je­dan od na­či­na da sa­ču­va­mo kul­tur­nu ba­šti­nu, a to je ču­va­nje knji­ge u jed­nom dru­ga­či­jem for­ma­tu. Ipak štam­pa­na for­ma ima pred­nost. Bit­no je da se či­ta – na­gla­sio je Ra­ko­če­vić.
Bo­gić Ra­ko­če­vić je pje­snik, pro­zni pi­sac, knji­žev­ni kri­ti­čar i an­to­lo­gi­čar. Ro­đen je u Moj­kov­cu 1962. go­di­ne. Di­plo­mi­rao je srp­sko­hr­vat­ski je­zik i ju­go­slo­ven­sku knji­žev­nost na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Nik­ši­ću gdje je po­ha­đao i post­di­plom­ske stu­di­je na Od­sje­ku za knji­žev­nost. Za svo­je broj­ne knji­žev­ne ra­do­ve na­gra­đi­van je u ze­mlji i ino­stran­stvu.
Ka­da je ri­ječ o knji­žev­no­sti u Cr­noj Go­ri, Ra­ko­če­vić je na­gla­sio da je ve­li­ki op­ti­mi­sta, jer su Cr­no­gor­ci tra­di­ci­o­nal­no ve­za­ni za pi­sa­nu ri­ječ, i od­u­vi­jek su je nje­go­va­li.
–Pi­sa­na ri­ječ u Cr­noj Go­ri ima jed­no ne­vje­ro­vat­no upo­ri­šte, i na­dam se da ona kod nas ni­ka­da ne­će iz­gu­bi­ti na zna­ča­ju, i kva­li­tet. Ina­če mi če­sto ne umi­je­mo da si­ste­ma­ti­zu­je­mo ono što ima­mo. Ne­ma­mo si­ste­ma­ti­zo­va­nu isto­ri­ju knji­žev­no­sti, jed­nu en­ci­klo­pe­di­ju da se sa­ta­vi ono što je vri­jed­no. Ne­ma­mo za to re­le­vant­nu knji­žev­nu isnti­tu­ci­ju – ka­zao je Ra­ko­če­vić.
Sti­ho­ve i od­lom­ke pro­znog Ra­ko­če­vi­će­vog stva­ra­la­štva ka­zi­va­la je Ma­i­da Omer­ho­džić.
M.N.