-Pi­še: Nik Ga­šaj

Da­nas se sma­tra da je po­li­ci­ja naj­bo­lja sli­ka dru­štva. Ako je dru­štvo na­sil­no i ko­rum­pi­ra­no, ta­kva će bi­ti i po­li­ci­ja, a va­ži i obr­nu­to. Ipak, tre­ba pri­mi­je­ti­ti da po­li­ci­ja ni­je sa­mo pa­siv­no ogle­da­lo dru­štva, već da ona zna­čaj­no uti­če na pri­ro­du i kva­li­tet od­no­sa u nje­mu. Pro­ce­si kri­mi­na­li­za­ci­je po­li­ci­je u uzroč­no-po­sle­dič­noj ve­zi su s pro­ce­som kri­mi­na­li­za­ci­je dru­štva.
Po­li­caj­ci se raz­li­ku­ju od dru­gih li­ca upra­vo po to­me što ima­ju ta­kva za­kon­ska ovla­šće­nja ko­ja dru­gi ne­ma­ju i što je nji­ho­va za­kon­ska moć ozna­če­na uni­for­mom, što stva­ra uslo­ve da bez te­ško­ća iz­vr­ša­va­ju raz­li­či­te za­dat­ke i na­lo­ge. No, po­red sve­ga to­ga, po­li­ci­ja će u ostva­ri­va­nju svo­jih funk­ci­ja bi­ti uspje­šna sa­mo ako gra­đa­ni ima­ju do­volj­no po­vje­re­nja u nju. Po­vje­re­nje je, za­pra­vo, je­dan ob­lik ugle­da ko­ji po­li­ci­ja ima u od­re­đe­noj sre­di­ni i u dru­štvu uop­šte.
Pri­li­kom oba­vlja­nja svo­jih du­žno­sti po­li­caj­ci če­sto do­spi­je­va­ju u kon­flikt­ne si­tu­a­ci­je s gra­đa­ni­ma. No, tre­ba re­ći da po­li­caj­ci uglav­nom in­ter­ve­ni­šu zbog to­ga što već po­sto­ji od­re­đe­na kon­flikt­na si­tu­a­ci­ja. Po­li­cij­ska in­ter­ven­ci­ja ko­jom se že­li ri­je­ši­ti od­re­đe­na kon­flikt­na si­tu­a­ci­ja ili ostva­ri­ti po­što­va­nje za­ko­na uglav­nom uzro­ku­je no­ve spor­ne si­tu­a­ci­je, bez ob­zi­ra na to da li je po­stu­pa­nje bi­lo pra­vil­no. Me­đu­tim, si­tu­a­ci­ja po­sta­je mno­go slo­že­ni­ja i kon­flikt se ja­vlja u mno­go oštri­jem vi­du ako po­li­ci­ja zlo­u­po­tre­bi svoj po­lo­žaj i pre­ko­ra­či ovla­šće­nja.
Ne­pra­vi­lan od­nos pre­ma gra­đa­ni­ma naj­če­šće je u onim kon­flikt­nim si­tu­a­ci­ja­ma ka­da je gra­đa­nin kriv ili se osje­ća kri­vim, pa po­li­ca­jac mi­sli da ima odri­je­še­ne ru­ke. Osje­ćaj kri­vi­ce, s jed­ne, i osje­ćaj nad­moć­no­sti, s dru­ge stra­ne, ele­men­ti su ko­ji ne ga­ran­tu­ju za­ko­ni­tost po­stu­pa­ka po­li­ci­je, po­seb­no ako su pri­sut­ni na­sil­nič­ki na­go­ni po­li­ca­ja­ca.
Po­li­ci­ja mo­ra pri­li­kom sva­kog kon­tak­ta s gra­đa­ni­ma po­što­va­ti nji­ho­va pra­va i slo­bo­de, za­jam­če­ne ustav­nim i dru­gim pro­pi­si­ma. Ona mo­ra ima­ti što bo­lji imidž i mo­ra či­ni­ti po­seb­ne na­po­re za iz­grad­nju što bo­ljih od­no­sa s gra­đa­ni­ma. Oni su va­žan ele­ment nji­ho­vog dje­lo­va­nja. To je već, uosta­lom, re­če­no da­le­ke 1829. go­di­ne, pri­li­kom osni­va­nja lon­don­ske po­li­ci­je. Na­i­me, is­tak­nu­to je da će uspjeh po­li­ci­je za­vi­si­ti od odo­bra­va­nja, po­što­va­nja i sa­rad­nje s gra­đa­ni­ma. Ovo i da­nas va­ži. Po­li­ci­ja je sve vi­še svje­sna da joj je po­treb­na po­dr­ška jav­no­sti. Od­nos iz­me­đu po­li­ci­je i jav­no­sti je ak­ti­van pro­ces, ko­ji je od su­štin­ske va­žno­sti za uspje­šan rad po­li­ci­je.
Lju­di po­li­ci­ju do­ži­vlja­va­ju am­bi­va­lent­no. Kao za­štit­ni­ke pri­hva­ta­ju je po­zi­tiv­no. Me­đu­tim, ka­da šti­te dru­ge gra­đa­ne do­ži­vlja­va­ju je kao ne­u­go­dan ogra­ni­ča­va­ju­ći fak­tor. Zbog to­ga ne­pre­kid­no pri­je­ti opa­snost pri vr­še­nju du­žno­sti po­li­caj­ca do­đe do ne­sla­ga­nja s gra­đa­ni­ma. Ne­su­gla­si­ce se mo­gu raz­li­či­to is­ka­za­ti i u ko­nač­nom ob­li­ku de­fi­ni­sa­ti kao ka­žnji­va rad­nja jed­nog, dru­gog ili obo­je, u vi­du kri­vič­nog dje­la, pre­kr­ša­ja, di­sci­plin­ske od­go­vor­no­sti, pri­tu­žbe gra­đa­na na rad po­li­ci­je itd.
Ako jav­nost shva­ti i pri­hva­ti po­li­caj­ca i ako svoj od­nos pre­ma po­li­ci­ji shva­ti kao od­nos pre­ma re­du i za­ko­ni­to­sti, ta­da će je­dan je­di­ni po­li­ca­jac u sa­rad­nji s gra­đa­ni­ma mo­ći da po­stig­ne vi­še ne­go či­tav vod po­li­ca­ja­ca oštrim i gru­bim na­stu­pom. Ako se po­li­ca­jac iden­ti­fi­ku­je s vla­šću, od­no­sno ako je pre­vi­še is­ko­ri­šća­va ma­la je vje­ro­vat­no­ća da će pra­vil­no shva­ti­ti svo­ju funk­ci­ju. U ve­ći­ni slu­ča­je­va nje­gov stav će bi­ti kon­flik­tan, a to do­no­si sla­be od­no­se s gra­đa­ni­ma, što do­vo­di do sma­nje­nja uspje­šno­sti nje­go­vog ra­da, a ne­u­spjeh stva­ra na­za­do­volj­stvo pre­ma po­li­ci­ji. Ta­ko­đe, po­li­ti­zo­va­nje i ide­o­lo­gi­zo­va­nje po­li­ci­je iza­zi­va sum­nju gra­đa­na u po­gle­du efi­ka­sno­sti ra­da, na­ro­či­to na pla­nu pre­ven­ci­je. Ako je po­li­ci­ja pod­re­đe­na prag­ma­tič­nim po­tre­ba­ma dnev­ne po­li­ti­ke, on­da ona ni­je u sta­nju da us­po­sta­vi ko­rek­tan od­nos ni pre­ma gra­đa­ni­ma ni pre­ma dru­gim dr­žav­nim in­sti­tu­ci­ja­ma, ni pre­ma sa­moj se­bi.
U dr­ža­vi u ko­joj pre­o­vla­đu­je auto­ri­ta­tiv­na po­li­tič­ka kul­tu­ra, i po­li­ci­ja, pa i ve­li­ki broj gra­đa­na sma­tra­ju da je osnov­ni za­da­tak po­li­ci­je da šti­ti po­li­tič­ki re­žim. U tom tren­du se iz­no­si i shva­ta­nje da se vla­da­vi­na pra­va, pa i prav­na dr­ža­va, sa­sto­ji u to­me da gra­đa­ni po­slu­šno iz­vr­ša­va­ju na­red­be vla­sti, uklju­ču­ju­ći i na­red­be po­li­ci­je. Svje­sno kr­še­nje usta­va i za­ko­na, u vje­ri da se ta­ko naj­bo­lje do­pri­no­si dr­ža­vi i nje­nim in­te­re­si­ma, kod nas ima du­gu tra­di­ci­ju. Ne shva­ta se da su za­ko­ni či­ni­lac ogra­ni­ča­va­nja vla­sti. Ustav i za­ko­ni ne mo­gu po­sta­ti efek­tiv­ni fak­to­ri ogra­ni­ča­va­nja vla­sti dok shva­ta­nje o to­me ne pro­dre u sve va­žne usta­no­ve i po­re dru­štva. Ide­ja vla­da­vi­ne pra­va i prav­ne dr­ža­ve u svo­joj osno­vi ima pret­po­stav­ku o ogra­ni­če­nju sva­ke vla­sti i us­po­sta­vlja­nju in­sti­tu­ci­o­nal­nih pre­pre­ka i ogra­ni­če­nja ap­so­lut­noj vla­sti, pa i po­li­cij­skoj. Po­tre­ba po­sto­ja­nja sa­vre­me­ne dr­žav­ne vla­sti mo­že se ra­zum­no ob­ja­sni­ti sa­mo po­tre­bom da se njo­me šti­te pra­va čo­vje­ka i gra­đa­ni­na, te da po­dr­šku i po­slu­šnost mo­že oče­ki­va­ti sa­mo ona vlast ko­ja ta pra­va i slo­bo­de šti­ti.
I na kra­ju, po­li­caj­ci mo­ra­ju zna­ti ba­vi­ti se kri­zom i lju­di­ma u njoj. Po­li­ca­jac tre­ba da po­zna­je psi­ho­lo­gi­ju da bi shva­tio mo­ti­ve po­na­ša­nja lju­di. Ako to ne shva­ta, mo­že po­sta­ti agre­si­van, br­zo­plet i kao ta­kav opa­san. Re­če­no ne zna­či da po­li­ci­ja ne smi­je ko­ri­sti­ti si­lu, već da po­li­caj­ce tre­ba pri­pre­mi­ti za pra­vil­nu pro­cje­nu si­tu­a­ci­je, uka­za­ti im na mo­guć­no­sti ko­je ima­ju da shod­no to­me iz­ve­du ak­ci­ju. Da­kle, po­li­ca­jac ima i od­go­vor­nost u pri­mje­ni ovla­šće­nja. On sam tre­ba da pro­ci­je­ni si­tu­a­ci­ju i da od­lu­či ko­je mje­re i sred­stva do­la­ze u ob­zir ra­di oba­vlja­nja slu­žbe­nog po­sla uz nu­žnu oba­zri­vost pre­ma gra­đa­ni­ma. Ta­kav po­sao s uspje­hom mo­že sa­vla­da­ti sa­mo do­bro ob­u­čen ka­dar u sa­rad­nji s gra­đa­ni­ma.
(Autor je po­li­ti­ko­log)