Ova knji­ga ni­je knji­ga ne­go ra­na, ra­na nad ra­na­ma Cr­ne Go­re. Ra­na ko­ja je, ka­že pje­snik, „zi­nu­la na vrh Cr­ne Go­re, a dno joj je u Egej­skom mo­ru”. Za­to je go­vo­ri­ti o ovoj knji­zi isto što i ti­ca­ti u tu ra­nu ko­ja je osta­la skri­ve­na i ne­za­ci­je­lje­na osam­de­set go­di­na. Od te ra­ne su na­sta­le sve osta­le ra­ne i od nje po­či­nju sve stran­pu­ti­ce ko­je su nas dov­de do­ve­le, ka­zao je aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić na pro­mo­ci­ji knji­ge „Ko­mu­ni­stič­ki zlo­či­ni u Cr­noj Go­ri i Her­ce­go­vi­ni 1941–42. go­di­ne” auto­ra Mi­lo­ša K. Vo­ji­no­vi­ća i mr Ta­di­je B. Bo­ško­vi­ća, čla­no­va Dru­štva za is­tra­ži­va­nje zlo­či­na nad gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re u Dru­gom svjet­skom ra­tu.
U ovoj knji­zi, ko­ja je na­sta­la kao plod pe­to­go­di­šnjeg is­tra­ži­va­nja, na­la­zi se oko 14.000 ime­na žr­ta­va iz Cr­ne Go­re i 522 Her­ce­gov­ca.
Pred pu­nom do po­sled­njeg mje­sta krip­tom Hra­ma Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja, Beć­ko­vić je is­ta­kao da se pro­te­klih de­ce­ni­ja o toj naj­ve­ćoj ra­ni go­vo­ri­lo mno­go, „ali su­štin­ski ni­je re­če­no go­to­vo ni­šta”.
– Po­bjed­ni­ci su pi­sa­li isto­ri­ju i to ne sa­mo svo­ju ne­go i svo­jih pro­tiv­ni­ka ne sum­nja­ju­ći u svo­ju ver­zi­ju. Ali i na­še vri­je­me po­tvr­di­lo je sta­ru isti­nu – da ni­ko ne mo­že bi­ti su­di­ja u svo­joj sop­stve­noj stva­ri. Laž i mr­žnja su bi­li oba­ve­za u ško­li, u su­du, u štam­pi, do­ma­ćem vas­pi­ta­nju. Naj­gla­sni­ji su se za­po­sli­li kao či­nov­ni­ci mr­žnje i la­ži. Pro­go­ni­li smo jed­ni dru­ge ne bi­smo li bi­li na­pred­ni i pro­gre­siv­ni. Na kra­ju se is­po­sta­vi­lo da smo ra­to­va­li ni sa kim, sem je­dan s dru­gim i to­li­ko se di­je­li­li da ima onih ko­ji još ni­su pri­mi­je­ti­li da nas ne­ma ni kad smo za­jed­no – is­ta­kao je Beć­ko­vić.
Ne­ma ni­jed­ne ku­će u Cr­noj Go­ri či­ji uku­ća­ni ni­su gi­nu­li na obje stra­ne, ni­ti ima iko­ga ko je stri­je­ljan, a da u stre­ljač­kom vo­du ni­je pre­po­znao bra­ta svo­ga, pod­sje­tio je aka­de­mik. Si­no­vi i kće­ri jed­ne maj­ke gi­nu­li su za dvi­je isti­ne i dva po­gle­da na svi­jet, ali, ka­ko je uka­zao Beć­ko­vić, do sa­da kao u sa­da­šnjoj po­di­je­lje­noj Cr­noj Go­ri ni­su „za dvi­je na­ci­je, dva je­zi­ka, dva pi­sma i dva kr­sta”.
– Na­rod, či­ja je iz­re­ka „ni­je ju­nak ko je na bra­ću ju­nak”, kao da ni­je imao ju­na­ka – upo­zo­rio je on.
Is­ti­ču­ći da do 1941. go­di­ne „smrt ni­je zna­la za stran­ke ni­ti je grob imao stra­ne” i da ni­je po­sto­jao gri­jeh zbog ko­ga bi ne­ko bio li­šen gro­ba i pra­va na smrt, Beć­ko­vić je na­gla­sio da je vri­je­me da se za­u­sta­vi­mo na ivi­ci am­bi­sa od ko­ga nas di­je­li tek je­dan ko­rak. Ka­ko je re­kao, „kraj­nji je čas da se pro­bu­di­mo iz mo­ral­nog ma­mur­lu­ka”. Is­ta­kao je da je ra­do­sna vi­jest o po­mi­re­nju po­to­ma­ka čet­ni­ka i ko­mu­ni­sta, jer po­što smo se po­mi­ri­li sa sva­kim, vri­je­me je bi­lo da se po­mi­ri­mo i sa sa­mi­ma so­bom, svo­jom sud­bi­nom i isto­rij­skim ude­som.
– Ni­je­dan hri­šća­nin se ni­je od­re­kao po­mi­re­nja. Ako ne mo­že­mo sve sa­hra­ni­ti u jed­nu grob­ni­cu, mo­že­mo sa­bra­ti u jed­nu knji­gu. A ta jed­na knji­ga ne bi bi­la grob­ni­ca ne­go po­mir­ni­ca, i po­kaj­ni­ca, po­me­nik i pa­mjat­nik vječ­no ži­vih – po­ru­čio je on.
Mi­loš K. Vo­ji­no­vić je na­gla­sio da ni u jed­nom tre­nut­ku on i Bo­ško­vić ra­de­ći na ovoj knji­zi ni­su po­mi­šlja­li da pro­pa­gi­ra­ju čet­ni­štvo, već da ob­ja­sne gdje je i ka­ko je za­vr­ši­lo onih 45 do 50 hi­lja­da lju­di ko­ji ni­su pre­ži­vje­li rat, a ni­su se na­šli u spo­me­ni­ca­ma i spi­sko­vi­ma par­ti­za­na.
– Ova knji­ga ni­je pro­pa­gan­da, ne­go knji­ga u ko­joj su sa­bra­na ime­na gra­đa­na, že­na, dje­ce, onih ko­ji su umo­re­ni ka­ko do ta­da ni­ko ni­je ra­dio na ovim pro­sto­ri­ma. U Cr­noj Go­ri se do `41. zna­lo ka­ko se gi­ne, a pr­vi put ta­da se de­si­lo da brat ubi­ja bra­ta s le­đa – ka­zao je on i po­ru­čio da je knji­ga na­pi­sa­na jer nam je po­treb­na isti­na, a ne pre­ćut­ki­va­nje ime­na de­se­ti­na hi­lja­da mr­tvih i po­sli­je osam de­ce­ni­ja.
Bo­ško­vić je is­ta­kao da je mo­tiv za pe­to­go­di­šnje is­tra­ži­va­nje ko­je je re­zul­ti­ra­lo ovom knji­gom či­nje­ni­ca da je u Ar­hi­vu Bi­je­log Po­lja sa­mo spi­sak rat­nih žr­ta­va iz 1946. go­di­ne sa­dr­žao ime­na svih žr­ta­va Dru­gog svjet­skog ra­ta iz te op­šti­ne, a da su iz svih ka­sni­jih iz­ba­če­ne hi­lja­de ime­na ci­vil­nih žr­ta­va ra­ta i bo­ra­ca ko­ji su se bo­ri­li za mo­nar­hi­ju i otadž­bi­nu. Ta­ko­đe, pod­sta­kla ga je na rad i Đi­la­so­va tvrd­nja u jed­nom in­ter­vjuu da „je bi­lo za­stra­nji­va­nja ali da ko­mu­ni­sti ni­kad ni­su ubi­ja­li dje­cu i že­ne”.
– Ni­smo sta­vi­li tač­ku na zlo­či­ne ko­ji su se de­si­li u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Mi ni­je­smo su­di­li, ali dru­gi će da su­de – po­ru­čio je Bo­ško­vić.
Na pro­mo­ci­ji je svo­je sti­ho­ve go­vo­rio ugled­ni pje­snik Bla­go­je Ba­ko­vić, a zvu­ci­ma gu­sa­la ople­me­nio Va­so Đon­do­vić.S.ĆET­KO­VIĆ


Ra­ne ni­je­su za­ci­je­lje­ne

Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je pod­sje­tio da se kao dje­čak su­sreo sa stra­ho­ta­ma bra­to­u­bi­lač­kog ra­ta u Cr­noj Go­ri kao oče­vi­dac Bi­strič­kog po­ko­lja i da po­dje­le ko­je su se ta­da na­pra­vi­le ni­su za­vr­še­ne, ni­ti su ra­ne za­ci­je­lje­ne.
– Kr­va­vo bra­to­u­bi­lač­ko ko­lo se joj ni­je za­vr­ši­lo. Sve ono što se do­ga­đa sa­da u Cr­noj Go­ri ne mo­že se ra­zu­mje­ti bez ra­zu­mi­je­va­nja pe­ri­o­da od 1941. do 1945. go­di­ne – ka­zao je mi­tro­po­lit.
U Cr­noj Go­ri, ka­ko je na­gla­sio, ni­ko ni­je bio pro­tiv fa­ši­zma i pod­sje­tio da je Tri­na­e­sto­jul­ski usta­nak po­čeo kao re­volt na­ro­da pro­tiv usta­ške Cr­ne Go­re ko­ju je pred­vo­dio Se­ku­le Dr­lje­vić, ko­ji je oku­pa­to­ra na Ce­ti­nju do­čeo do­bro­do­šli­com.
– Mo­ra bo­go­u­bi­ca da bu­de bra­to­u­bi­ca. On ne­ma osje­ćaj po­ka­ja­nja. Nji­ho­vi po­tom­ci su ovi no­vo­ko­mu­ni­sti, ali su oni od onih ko­mu­ni­sta na­sli­je­di­li ono naj­go­re – oti­ma­nje i bo­go­u­bi­stvo – ka­zao je ar­hi­e­pi­skom ce­tinj­ski i na­gla­sio da u ko­mu­ni­zmu ima hu­ma­nih ide­ja ko­ji­ma će se na­rod ko­ji je po­tla­čen tek vra­ća­ti.
– Ova knji­ga je dra­go­cje­na, ova knji­ga je pam­će­nje na du­bo­ku ra­nu ko­joj tre­ba li­je­ka, a li­je­ka ne­ma bez pam­će­nja na stra­dal­ni­ke – po­ru­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.


Po­zi­ti­van ko­rak

Aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić je po­zdra­vio pot­pi­si­va­nje De­kla­ra­ci­je o po­mi­re­nju po­to­ma­ka čet­ni­ka i par­ti­za­na, ko­ju su 27. ja­nu­a­ra pot­pi­sa­li pred­stav­ni­ci De­mo­krat­skog fron­ta An­dri­ja Man­dić, Ne­boj­ša Me­do­je­vić i Mi­lan Kne­že­vić.
– Mr­tvi su nas pre­sti­gli, ko­sti su se odav­no po­mi­ri­le i po­sta­le rav­no­prav­ne. Ve­li­ki dan je da su se po­tom­ci i jed­nih i dru­gih za­gr­li­li i po­mi­ri­li, jer ne­ma ni­ko­ga ko ni­je bio i na jed­noj i na dru­goj stra­ni. Dru­gi su na­ro­di to dav­no oba­vi­li, a na­ma je tre­ba­lo go­to­vo či­tav vi­jek da okon­ča­mo bit­ku u ko­joj ni­smo uče­stvo­va­li – ka­zao je za „Dan” Ma­tri­ja Beć­ko­vić.
I mi­tro­po­lit Am­fi­lo­fi­je je po­zdra­vio de­kla­ra­ci­ju.
– I čet­ni­ci i par­ti­za­ni bi­li su an­ti­fa­ši­sti, ali su, na­ža­lost, ko­mu­ni­sti po­kre­nu­li bor­bu za vlast ubi­ja­njem bra­će, jer su po­kre­nu­li bra­to­u­bi­lač­ko ko­lo u sklo­pu an­ti­fa­ši­zma – ka­zao je mi­tro­po­lit.