Ka­šnje­nje uvi­jek i svu­da, iz­bje­ga­va­nje da ode­te u te­re­ta­nu iako ste upla­ti­li čla­na­ri­nu i obe­ća­li se­bi da će­te bi­ti fi­zič­ki ak­tiv­ni ba­rem tri pu­ta ne­djelj­no, kon­zu­mi­ra­nje ci­ga­re­ta, gric­ka­nje ne­zdra­vih na­mi­r­ni­ca dok gle­da­te TV pro­gram... Lo­še na­vi­ke su sa­stav­ni dio na­ših ži­vo­ta i, pa­ra­dok­sal­no, jed­na­ko su ja­ke ko­li­ko i že­lja da ih se oslo­bo­di­mo. O oslo­ba­đa­nju od lo­ših na­vi­ka i me­to­da­ma ko­je do­vo­de do uspje­ha za „Dan” go­vo­ri psi­ho­log Zo­ra­na Vu­ko­vić.
Šta nas spri­je­ča­va da iza­đe­mo iz „za­ča­ra­nog kru­ga” i po­sta­ne­mo ja­či od iza­zo­va ko­ji nam nu­di ži­vot­na ru­ti­na?
-Ve­ći­na lju­di če­sto že­li da pro­mi­je­ni ma­kar ne­što u svom ži­vo­tu, i čak ka­da to i po­ku­ša ubr­zo od­u­sta­je jer sma­tra da ulog ni­je vri­je­dan tru­da – ka­že psi­ho­log Vu­ko­vić. – Ko­li­ko pu­ta ste ima­li pri­li­ke da ču­je­te od pu­ša­ča da će osta­vi­ti ci­ga­re­te, od go­ja­zne oso­be da će kre­nu­ti na di­je­tu, od ne­mo­ti­vi­sa­nog stu­den­ta da će po­če­ti da uči...? Svi da­ju se­bi ro­ko­ve i dru­gi­ma sa­op­šta­va­ju da­tu­me od ka­da će „za­ko­ra­či­ti u no­vi ži­vot”, ali je ma­li broj onih ko­ji u tim na­mje­ra­ma za­i­sta i is­tra­ju.
Zbog če­ga lju­di od­u­sta­ju od za­cr­ta­nih ci­lje­va?
– Raz­lo­ga je mno­go, po­čev od onog ini­ci­jal­nog da se nji­hov cilj ne po­kla­pa sa nji­ho­vim su­štin­skim uvje­re­njem, pre­ko to­ga da sma­tra­ju se­be ne­do­volj­no do­brim da bi uži­va­li u be­ne­fi­ti­ma ko­je pro­mje­ne sa so­bom do­no­se, a za­ključ­no sa či­nje­ni­com da ne zna­ju pra­vi na­čin ka­ko da iza­đu iz za­ča­ra­nog kru­ga na­vi­ka. Za ne­ko­ga ko ne­ma pro­blem sa vi­škom ki­lo­gra­ma, uži­va­njem u al­ko­ho­lu ili kon­zu­mi­ra­njem ci­ga­re­ta ni­je ni­ka­kav pro­blem da se od­rek­ne ne­zdra­ve hra­ne, ne za­pa­li ci­ga­re­tu ili do kra­ja ži­vo­ta ne po­pi­je ni kap al­ko­ho­la. Ali za ono­ga ko­me na­ve­de­ni ob­li­ci po­na­ša­nja pred­sta­vlja­ju pro­blem jer su pre­ra­sli u na­vi­ku, to je ka­men spo­ti­ca­nja na pu­tu do istin­ske sre­će i osje­ća­ja slo­bo­de. Me­đu­tim, tre­ba­lo bi zna­ti da na­vi­ke sa­me po se­bi ni­su lo­še. Od ma­lih no­gu mi po auto­ma­ti­zmu pe­re­mo zu­be, umi­va­mo se i če­šlja­mo; i to­kom ži­vo­ta sti­če­mo no­ve na­vi­ke ko­je ta­ko­đe oba­vlja­mo po auto­ma­ti­zmu – ve­zu­je­mo per­tle, pa­ku­je­mo knji­ge za ško­lu, sre­đu­je­mo ku­ću, vo­zi­mo auto­mo­bil... Ali, na isti na­čin do­la­zi i do sti­ca­nja na­vi­ka ko­je ni­su do­bre za nas i ko­jih že­li­mo da se oslo­bo­di­mo - pre­je­da­nja, uži­va­nja u al­ko­ho­lu, kon­zu­mi­ra­nja ci­ga­re­ta, li­je­no­sti...
Za­što nam lo­še na­vi­ke po­sta­ju dio ži­vo­ta?
– Lo­še na­vi­ke su na sa­mom po­čet­ku iza­zva­le osje­ćaj pri­jat­no­sti ili su nam na ne­kom ni­vou do­no­si­le utje­hu. Zbog to­ga nas je mo­zak tje­rao da ih po­na­vlja­mo sve dok ni­su po­sta­le dio na­še sva­ko­dne­vi­ce, od­no­sno dio na­še lič­no­sti. Lju­di se vre­me­nom po­is­to­vje­ću­ju sa svo­jim na­vi­ka­ma, tra­že­ći oprav­da­nje, pa če­sto ima­mo pri­li­ku da ču­je­mo re­če­ni­ce ti­pa: „Ne mo­gu da smr­šam, kad su mi svi u fa­mi­li­ji de­be­lju­ška­sti”, „Ka­ko da osta­vim ci­ga­re­te, kad moj brač­ni drug pu­ši”, „I mo­ji dje­do­vi su pi­li, pa su ži­vje­li po 90 go­di­na, što ne bih i ja”, i slič­no. Onog tre­nut­ka ka­da se na­vi­ke pre­se­le na ni­vo na­šeg iden­ti­te­ta, tač­ni­je ka­da poč­ne­mo da ih po­sma­tra­mo kao dio na­še lič­no­sti, ta­da smo se od­re­kli od­go­vor­no­sti ko­ju ima­mo za sve što nam se do­ga­đa u ži­vo­tu. Ta­da na ne­svje­snom ni­vou šti­ti­mo svo­je lo­še na­vi­ke kao što šti­ti­mo svoj in­te­gri­tet. Ta­da smo ušli u „za­ča­ra­ni krug” i od tog tre­nut­ka vi­še ne zna­mo na ko­ji na­čin mo­že­mo da se oslo­bo­di­mo lo­še na­vi­ke, jer ima­mo uti­sak da će­mo se tim či­nom od­re­ći di­je­la se­be.
Rje­še­nje, ipak, po­sto­ji?
– Na­rav­no. Pr­vi ko­rak je da osvi­je­sti­mo da na­še po­na­ša­nje, od­no­sno na­ša na­vi­ka ni­je dio na­še lič­no­sti, kao i da na na­še po­na­ša­nje uvi­jek mo­že­mo da uti­če­mo. Ovo je naj­va­žni­ji ko­rak, jer po­sli­je nje­ga sli­je­di od­lu­ka da jed­nu na­vi­ku za­mi­je­ni­mo dru­gom. Uko­li­ko bi ne­ko od nas tra­žio da se od­rek­ne­mo ne­ke na­vi­ke, iz­vje­sno je da bi taj po­ku­šaj do­ži­vio krah, jer bi­smo ima­li uti­sak da nam je ne­što us­kra­će­no. Ka­da lo­šu na­vi­ku za­mi­je­ni­mo do­brom ne­ma­mo ta­kav do­ži­vljaj i, sa­mim tim, uspjeh na pu­tu pro­mje­ne je go­to­vo za­ga­ran­to­van. Uko­li­ko, na pri­mjer, ne­ko že­li da osta­vi ci­ga­re­te, mo­žda mu ne­će bi­ti do­volj­no jak mo­tiv po­bolj­ša­nje zdra­vlja i ušte­da nov­ca ko­li­ko či­nje­ni­ca da je ci­ga­re­tu do­ži­vio kao sred­stvo za eli­mi­ni­sa­nje stre­sa. Za­to je naj­va­žni­je da sva­ko osvi­je­sti zbog če­ga je ne­ka lo­ša na­vi­ka po­sta­la dio nje­go­vog po­na­ša­nja i da je za­mi­je­ni ne­kim ko­ri­snim po­na­ša­njem. U kon­kret­nom slu­ča­ju, uko­li­ko je ci­ga­re­ta „an­ti­stres”, mo­že se za­mi­je­ni­ti du­bo­kim di­sa­njem. Uko­li­ko oso­ba ima pro­blem sa pre­je­da­njem, di­je­ta će do­ni­je­ti re­zul­ta­te u vi­du sma­nje­nja ki­lo­gra­ma, ali ne­će op­sta­ti na du­že sta­ze; neo­p­hod­no je za­mi­je­ni­ti unos hra­ne uno­som vo­de sva­ki put ka­da se ja­vi ve­li­ka že­lja za hra­nom upr­kos či­nje­ni­ci da ne osje­ća­te glad.
Ka­ko se iz­bo­ri­ti pro­tiv auto­sa­bo­ta­že ko­ja se če­sto ja­vlja na pu­tu pro­mje­ne?
– Za­mi­šljaj­te svo­ju bu­duć­nost sa no­vim na­vi­ka­ma, jer će­te ta­ko oja­ča­ti mo­ti­va­ci­ju da is­tra­je­te na pu­tu do ci­lja. Ma­šta je iz­u­zet­no moć­no oruž­je ko­je ola­ko od­ba­cu­je­mo, a upra­vo ma­šta nam omo­gu­ća­va da pred­vi­di­mo svoj uspjeh i osje­ti­mo slat­ki ukus po­bje­de ka­da pro­mi­je­ni­mo ono što nam sme­ta u ži­vo­tu. Što de­talj­ni­je za­mi­sli­mo svo­ju bu­duć­nost sa no­vim na­vi­ka­ma, to će­mo ima­ti ja­ču že­lju da op­sta­ne­mo na pu­tu pro­mje­na. Isti­na je da će nam se na tom pu­tu če­sto ja­vlja­ti pro­mje­ne ras­po­lo­že­nja ko­je, opet, ini­ci­ra­ju po­vra­tak u “zo­nu kom­fo­ra”, od­no­sno po­vra­tak na “sta­re sta­ze”. Sva­ki put ka­da re­gi­stru­je­te mi­sao ko­ja vas pred­sta­vlja kao žr­tvu va­še na­vi­ke, “pre­se­li­te se” u bu­duć­nost i re­ci­te se­bi: “...Ali, ova pro­mje­na će mi do­ni­je­ti do­bro­bit.” Na­uč­no je do­ka­za­no da naš mo­zak ima ten­den­ci­ju da bri­še sve in­for­ma­ci­je ko­je pret­ho­de ri­je­či „ali”. Ta­ko će­te po­sta­ti svo­ja naj­ve­ća po­dr­ška, a ne sa­bo­ter sop­stve­nog uspje­ha na pu­tu pro­mje­ne.Sne­ža­na Mol­do­van