- Piše: Boris Jovanović

Dovršite rabotu, silni jurišnici bez straha i stida... Ostalo je još ponešto da se pospremi i steriliše u dukljanskoj labaratorijici...

Posvršavajte što ste odavno započeli, milogorski udarnici...

Kad ste već uhapsili i okovali i živu Istinu, lasno vam je zasužnjiti i zasindžiriti i šaku jurodivaca koji čepaju ovim kamenjarom...

Kad ste već uhitili svaku česticu duha, neće vam biti teško da razduvate svako zrnce pameti...

Pometite serbsku prašinu iz montenegrinskih kutića i zakutaka, jer dok je nje, čistoće vam nema...

I metite kao što jedino valja, željeznom metlom sa metlištem od žeženog zlata, da ništa ne ostane, da vas ništa ne sjeća i ne opomene, zagrebite do krvi da nestane velikoserbska nečist koja vam je oko natrunila...

Kad već nijeste oburdali Lovćen, makar pritvrdite kavezom onoga što na njemu snom košmarnim spije...da se ne otrgne iz lančina, da vam ne dođe u san kameniti...

Uhapsite sve ono što naliči na vas nekadašnje, da se sami od sebe u ogledalcetu istine ne sablasnite...

Što ne biste uhapsili one na koje ste nalikovali, kad ste već bez velike groze i sebe uhapsili i osudili na nesjećanje i na besramlje...

Lako je oposliti ovo što je ostalo...

Ali ipak, koliko god je mali ostatak, velika vam je muka od tog ostatka, stoga rešetke i na usta i na srce...

Dobro ste se izbirikali, neće vam biti tegobno...

Kad ste naučili da pljucnete vodu u kojoj ste se davno oglednuli, biće vam lasno da joj promijenite tok, da joj popijete vir, da joj osramotite i brzake i obale...

Kad ste već svikli da nazdravljate Đavolu, što bi vam bilo teško da proklinjete Boga...

Kad ste već udarili ludom džadom, neće vam biti teško da smrsite svima puteve i pohapsite putokaze...

Jer samo džada koja nigdje ne vodi jedini je put kojim vam valja putovati...

Uhapsite i morske talase ako se otrgnu kontroli...

I ne zaboravite da svakoga đavoljega dana dođete na obalu sramote i zapovijedite moru: Ne talasaj!

Kad ste već pučinu pretvorili u tanki žuborak, lasno ćete uhapsiti i nebo koje se jednom davno u pučini ogledalo...

Kad ste već uhapsili i dubine i visine, lako ćete izaći na kraj i sa širinama i sa dužinama...

Hapsite sve što je preveliko i prekabasto za vaše skučene umove i sprčene duše...

Jedino što može biti veliko u vašem malom vrtu ste vi, stoga hapsite sve što je veće od vaše niskosti i plemenitije od vašeg nesojluka...

Uhapsite svaku pjesmu ako se u njoj ne ojka i ne reži...

Uhapsite svaki barjak ispod kojeg ste se lažno zaklinjali u onim slavnim vremenima laganja...

Hapsite i svakog orla koji vam zaliči na visinu i na slobodu...

Ako ste već uhapsili slobodu, uhapsite i robove koji o njoj sanjaju...

Ako ste već uhapsili čast i obraz, uhapsite i sve one koji vas podsjećaju na bezobraznost i na beščašće...

Hapsite bez milosti, da biste živjeli bez savjesti...

I oposlite to onako kako vam basta, kao što su onomad opošljavali vaši naopaki prethodnici...

Uhapsite i odjek, kad ste već uhapsili zvono...

Uhapsite časno ime, kad ste već obukli nečasni nadimak...

Uhapsite i ljepotu, kad ste već nagrdili njeno lice...

I uhapsite Georgieva kad već ne zna da pjeva kako mu se svira...

Uhapsite i „Tamo daleko”, kad već kukavno slutite koliko je to tamo daleko bliže od svih vaših bliskosti...

(Autor je književnik)

---