Afri­ka­nac po ro­đe­nju, Slo­ve­nac po iz­bo­ru, Evro­plja­nin po uvje­re­nju - Pe­ter Bo­sman je lje­kar po­ri­je­klom iz Ga­ne i već pet go­di­na pr­vi čo­vjek Pi­ra­na i je­di­ni tam­no­pu­ti gra­do­na­čel­nik u ze­mlja­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je.
Pe­ter Bo­sman je u Ju­go­sla­vi­ju sti­gao kra­jem se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, na­kon što je voj­ska pre­u­ze­la vlast u Ga­ni, pi­še Tan­jug. Bo­sman, kao po­li­tič­ki ak­ti­van stu­dent, ni­je bio “po­do­ban” pa je mo­rao da na­pu­sti do­mo­vi­nu. Apli­ci­rao je za stu­dent­sku sti­pen­di­ju u Lon­do­nu, ali, ka­že, ni­je bi­lo vre­me­na da sa­če­ka od­go­vor. Ri­je­šio je da do­đe u Ju­go­sla­vi­ju, jer je ta ze­mlja bi­la je­di­na ko­ja mu je od­mah da­la vi­zu. Kad je sti­gao na aero­drom u Be­o­gra­du, re­kli su mu da se ipak ne­će use­li­ti u stu­de­njak, ka­ko je mi­slio kad je kre­nuo u Evro­pu, već da će se ško­lo­va­ti u Lju­blja­ni. Pri­zna­je da je u tre­nut­ku bio raz­o­ča­ran, jer je, ka­ko je re­kao u raz­go­vo­ru za Tan­jug, oče­ki­vao da će stu­dent­ske da­ne pro­vo­di­ti u Be­o­gra­du, gra­du ko­ji je bio na­ši­ro­ko po­znat u ze­mlja­ma ne­svr­sta­nih, dok je o Lju­blja­ni znao ma­lo, go­to­vo ni­šta.
Me­đu­tim, vr­lo br­zo je za­vo­lio Slo­ve­ni­ju - lju­di su bi­li lju­ba­zni, gra­do­vi či­sti i pu­ni ze­le­ni­la, a fa­kul­tet je is­pu­nio oče­ki­va­nja. Na po­sled­njoj go­di­ni stu­di­ja Bo­sman je upo­znao svo­ju bu­du­ću že­nu, Slo­ven­ku hr­vat­skog po­ri­je­kla. Ri­je­ši­li su da, po za­vr­šet­ku stu­di­ja, krat­ko ra­de ne­gdje na mo­ru pri­je ne­go što se vra­te u Afri­ku.
-Sud­bi­na je, me­đu­tim, htje­la da po­sle pet go­di­na, ka­da je tre­ba­lo da po­đe­mo u Ga­nu, mo­ji pa­ci­jen­ti u Pi­ra­nu na­pi­šu pe­ti­ci­ju ko­jom su in­si­sti­ra­li na to­me da osta­nem. Zva­li su me ‘’cr­ni an­đeo’’, pri­ča Bo­sman.
-Re­kao sam ta­da se­bi - po­čeo si ka­ri­je­ru u Slo­ve­ni­ji, mo­žda je sud­bi­na i da osta­neš ov­dje- do­da­je pr­vi čo­vjek Pi­ra­na.
Iako je po stru­ci lje­kar, še­zde­se­to­go­di­šnji Pe­ter Bo­sman vre­me­nom se okre­nuo po­li­ti­ci. Ka­že, po­li­ti­kom se ba­vio i nje­gov otac ko­ji je bio pri­ja­telj i lič­ni lje­kar pr­vog pred­sjed­ni­ka ne­za­vi­sne Ga­ne.
Na­vo­di da ni­je ve­ro­vao da ima šan­se da bu­de iza­bran za gra­do­na­čel­ni­ka kad mu je 2010. go­di­ne stran­ka pred­lo­ži­la da se kan­di­du­je.
- Iz stran­ke su me uvje­ra­va­li da imam ve­li­ke šan­se i is­po­sta­vi­lo se da su bi­li u pra­vu, po­što sam 2010. go­di­ne iza­bran za gra­do­na­čel­ni­ka Pi­ra­na, a pro­šle go­di­ne re­i­za­bran na još če­ti­ri go­di­ne. Va­žno je da bu­de­te ak­tiv­ni u va­šoj za­jed­ni­ci, jer sa­mo ta­ko mo­že­te do­pri­ni­je­ti pro­mje­na­ma. Ako že­li­te pro­mje­ne, mo­ra­te bi­ti dio to­ga, ne mo­že­te osta­vi­ti dru­gi­ma da ra­de umje­sto vas- na­vo­di gra­do­na­čel­nik Pi­ra­na.
(RTS)