Ja­nu­ar 1993. go­di­ne. Is­toč­na oblast Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne Pod­ri­nje, ko­je se pro­sti­re uz sa­mu ri­je­ku Dri­nu i gra­ni­cu sa Sr­bi­jom. Ar­mi­ja Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne (ili, ka­ko se ta­da zva­nič­no zva­la, Zdru­že­ne sna­ge te­ri­to­ri­jal­ne od­bra­ne su­bre­gi­je Sre­be­re­ni­ca), pod kon­tro­lom je dr­ža­la ve­ću oblast sred­njeg Pod­ri­nja. Do­šli su sko­ro do Zvor­ni­ka, za­u­ze­li su Bje­lo­vac, na Bo­žić 1993. go­di­ne pa­lo je i se­lo Kra­vi­ca. Bra­tu­nac se još ne­ka­ko dr­ži. Osta­li su Ske­la­ni, se­lo ko­je od cen­tra Ba­ji­ne Ba­šte raz­dva­ja sa­mo ri­je­ka Dri­na.
I on­da, u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma 16. ja­nu­a­ra, po­čeo je na­pad na Ske­la­ne i okol­ne za­se­o­ke. Pr­vi mi­no­ba­ca­či su po­če­li da dej­stvu­ju oko 6 uju­tru. Iz prav­ca Sre­bre­ni­ce, broj­ne sna­ge su na­pa­le se­lo. Bo­šnja­ci su još to­kom no­ći pro­bi­li srp­ske stra­že i u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma do­šli do pr­vih ku­ća.
Puc­nja­va je raz­bu­di­la sta­nov­ni­štvo ko­je je ma­sov­no kre­nu­lo da bje­ži. Svi su tr­ča­li sa­mo u jed­nom prav­cu, ka mo­stu pre­ko Dri­ne, ka Sr­bi­ji. I on­da je iz stre­ljač­kog oruž­ja i snaj­pe­ra sa obli­žnjeg br­da po­če­la puc­nja­va. Naj­ve­ći broj ci­vi­la ubi­jen je upra­vo ta­da, is­pred sa­mog mo­sta pre­ko Dri­ne i na nje­mu. Tu je ubi­je­na Gor­da­na Se­ku­lić, maj­ka ko­ja je bje­ža­la sa svo­jom dje­com pre­ko mo­sta. Snaj­pe­rom je po­go­đe­na u vrat i u le­đa. Ta­da, tu is­pred mo­sta, ubi­je­na su i bra­ća Di­mi­tri­je­vić, Ra­do­sav i Alek­san­dar. Ra­šo je imao 12, a Aco 5 go­di­na.
Ka­da je po­če­la puc­nja­va, Alek­san­dar i Ra­do­sav su sa maj­kom, sta­ri­jim bra­tom, kom­ši­ni­com i nje­nom dje­com kre­nu­li da bje­že iz Ske­la­na. Naj­sta­ri­ji sin Di­mi­tri­je­vi­ća, ko­ji je ta­da imao 14 go­di­na, sjeo je u auto­mo­bil, u na­di da će ta­ko do­ći što pri­je do Sr­bi­je. S njim su kre­nu­li i osta­li.
Snaj­pe­ri­ma je iz ku­će na br­du, ko­ju su već za­u­ze­le bo­šnjač­ke sna­ge, pu­ca­no na auto­mo­bil ko­ji se kre­tao ka mo­stu. Ma­log Alek­san­dra je me­tak po­go­dio u gla­vu još dok je na zad­njem sje­di­štu bio u kri­lu kom­ši­ni­ce. Ra­šo je po­go­đen u tre­nut­ku dok je iz­la­zio iz auto­mo­bi­la. Onaj ko­ji je ta­da pu­cao vi­dio je da ga­đa u dje­cu. Alek­san­dar je od­mah pre­mi­nuo, a Ra­do­sav Di­mi­tri­je­vić je hit­no pre­ve­zen na VMA u Be­o­grad, gdje je po­sli­je šest mje­se­ci umro od po­sle­di­ca ra­nja­va­nja. Ni­ko za to ni­je od­go­va­rao.

Tog da­na je 13-go­di­šnji dje­čak Cvet­ko Ri­stić, iz obli­žnjeg za­se­o­ka Ku­ši­ći, ostao bez ci­je­le po­ro­di­ce. Na kuć­nom pra­gu ubi­je­ni su mu otac, maj­ka i se­stra, a 16-go­di­šnji brat Mi­ćo je od­ve­den u Sre­bre­ni­cu. Nje­go­vo ti­je­lo ni da­nas, po­sli­je 24 go­di­ne, ni­je pro­na­đe­no. Ni­ko za ubi­stvo fa­mi­li­je Ri­stić ni­je od­go­va­rao.
Stra­da­li su to­ga da­na i osta­li za­se­o­ci Ske­la­na. U za­se­o­ku Ćo­si­ći je ubi­je­no 15 sta­nov­ni­ka tog se­la. Ili­ja Iva­no­vić je ta­da za­ro­bljen i od­ve­den u lo­gor u Sre­bre­ni­cu. Za mal­tre­ti­ra­nje i zlo­sta­vlja­nje ko­je je ta­da pre­ži­vio, ni sud u Ha­gu ni lo­kal­ni sud Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne ni­kog ni­je op­tu­žio.
Bez pre­su­de su osta­la i svi­re­pa ubi­stva i oči­gled­ni pri­mje­ri po­či­nje­nog rat­nog zlo­či­na ko­ji su pri­pad­ni­ci bo­šnjač­kih sna­ga iz­ve­li i pri­li­kom na­pa­da na se­lo Kra­vi­ca. Na­pad se od­i­grao sa­mo ne­dje­lju da­na pri­je na­pa­da na Ske­la­ne. Ne­ma pre­su­de ni za Za­la­zje, ni za ubi­stvo dje­ča­ka Slo­bo­da­na Sto­ja­no­vi­ća, ni za ubi­stva za­ro­blje­nih srp­skih voj­ni­ka na Glo­đan­skom br­du.
To­kom na­pa­da na Ske­la­ne, bo­šnjač­ke sna­ge su ga­đa­le i Ba­ji­nu Ba­štu. Jed­na gra­na­ta je pa­la u cen­tar to­ga mje­sta. U po­po­dnev­nim sa­ti­ma 16. ja­nu­a­ra, sna­ge Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske su za­po­če­le kon­tra­o­fan­zi­vu. Oslo­bo­đe­ni su Ske­la­ni i u na­red­nim da­ni­ma su osvo­je­ne i Osma­če, se­lo ko­je uvi­jek bi­lo upo­ri­šte bo­šnjač­kog eks­tre­mi­zma i ko­je je i to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta osta­lo od­bra­nje­no (po­sto­ja­la je ne­ka­da iz­re­ka: „Ber­lin je pao, a Osma­če ni­su”).
Pri­pad­ni­ci Ar­mi­je BiH su i po­sli­je „de­mi­li­ta­ri­za­ci­je” Sre­bre­ni­ce na­sta­vi­li da na­pa­da­ju srp­ska se­la i ubi­ja­ju srp­ske ci­vi­le. Ve­ćih na­pa­da, me­đu­tim, vi­še ni­je bi­lo. Ske­la­ni su bi­li po­sled­nji ve­li­ki na­pad bo­šnja­čih sna­ga u ko­jem je stra­dao zna­tan broj srp­skog sta­nov­ni­štva.
U pe­ri­o­du od 1992. do 1995. go­di­ne na te­ri­to­ri­ji sred­njeg Pod­ri­nja (ob­u­hva­ta op­šti­ne Sre­ber­ni­ca, Bra­tu­nac, Zvor­nik, Mi­li­će, Vla­se­ni­cu i Ka­le­si­ju), pre­ma po­da­ci­ma Re­pu­blič­kog cen­tra za is­tra­ži­va­nje ra­ta, rat­nih zlo­či­na i tra­že­nje ne­sta­lih li­ca Re­pu­bli­ke Srp­ske, stra­da­lo je 2.428 oso­ba. Čak 80 po­sto njih ubi­je­no je u pe­ri­o­du od ma­ja 1992. do ja­nu­a­ra 1993. go­di­ne.
Da­nas, 24 go­di­ne od po­či­nje­nih zlo­či­na, ne po­sto­ji ni­jed­na sud­ska pre­su­da za po­či­nje­no ubi­stvo nad Sr­bi­ma sred­njeg Pod­ri­nja. Ne po­sto­ji ni pre­su­da za zlo­sta­vlja­nje i mal­tre­ti­ra­nje ko­je su za­ro­blje­ni srp­ski voj­ni­ci i ci­vi­li tr­pje­li u sre­bre­nič­kim lo­go­ri­ma. A pre­su­de za ubi­stvo Bo­šnja­ka iz istog vre­men­skog pe­ri­o­da (1992. i 1993) do­ni­je­te su ka­ko pred Me­đu­na­rod­nim su­dom prav­de u Ha­gu, ta­ko i pred lo­kal­nim su­do­vi­ma Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.
Prav­da za Sr­be kao da je osta­vlje­na da če­ka ne­ka dru­ga vre­me­na.(RTS)


Kon­tra­o­fan­zi­va VRS

Vo­di­le su se bit­ke i za oslo­bo­đe­nje osta­lih srp­skih se­la ko­je je Ar­mi­ja Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne za­u­ze­la to­kom 1992. go­di­ne. Sre­di­nom mar­ta Voj­ska Re­pu­bli­ke Srp­ske oslo­bo­di­la je Kra­vi­cu, se­lo ko­je je u bo­žić­nom da­nu bi­lo sa­svim spa­lje­no. Ta­da su i po­ko­pa­ni po­smrt­ni osta­ci ubi­je­nih mje­šta­na. Po­čet­kom apri­la VRS je sti­gla do Sre­bre­ni­ce. Pro­cje­nju­je se da je Ar­mi­ja Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne kra­jem 1992. go­di­ne i po­čet­kom 1993. dr­ža­la pod kon­tro­lom te­ri­to­ri­ju od oko 900 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra. Na­kon kon­tra­o­fan­zi­ve VRS, taj pro­stor je sve­den na oko 150 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra, kon­cen­tri­san uglav­nom oko gra­da Sre­bre­ni­ce. Me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca je po­tom sre­di­nom apri­la Sre­bre­ni­cu pro­gla­si­la za­šti­će­nom zo­nom Uje­di­nje­nih na­ci­ja, ali pla­ni­ra­na de­mi­li­ta­ri­za­ci­ja ni­ka­da ni­je spro­ve­de­na.(RTS)