Biv­ši di­rek­tor Agen­ci­je za za­šti­tu lič­nih po­da­ta­ka i slo­bo­dan pri­stup in­for­ma­ci­ja­ma Bo­jan Obre­no­vić pod­nio je tu­žbu pro­tiv tog ti­je­la ko­jom tra­ži po­ni­šte­nje rje­še­nja o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa. On od Agen­ci­je tra­ži 21.000 eura zbog ma­te­ri­jal­ne šte­te ko­ju tr­pi zbog iz­gu­blje­ne za­ra­de za pe­ri­od od da­na pre­stan­ka rad­nog od­no­sa do vra­ća­nja na rad.
Ka­ko se na­vo­di u obra­zlo­že­nju tu­žbe ko­ja je pod­ni­je­ta Osnov­nom su­du u Pod­go­ri­ci, Obre­no­vić je 2. ok­to­bra 2014. go­di­ne sa Agen­ci­jom za­klju­čio ugo­vor o ra­du za rad­no mje­sto di­rek­to­ra za pe­ri­od od če­ti­ri go­di­ne.
Na­vo­di se da mu je Agen­ci­ja upu­ti­la upo­zo­re­nje o po­sto­ja­nju raz­lo­ga za ot­kaz ugo­vo­ra o ra­du jer, na­vod­no, kao di­rek­tor ni­je po­stu­pio po od­lu­ka­ma, od­no­sno po za­ključ­ci­ma Sa­vje­ta Agen­ci­je. Obre­no­vić je, ka­ko se na­vo­di, dao pi­sa­no iz­ja­šnje­nje na upo­zo­re­nje, u ko­jem se de­talj­no iz­ja­snio, opo­vr­ga­va­ju­ći sve na­vo­de, kao i po­sto­ja­nje za­kon­skih raz­lo­ga za ot­kaz ugo­vo­ra o ra­du, od­no­sno ra­zr­je­še­nje.
Na­kon upo­zo­re­nja, Sa­vjet Agen­ci­je je 8. de­cem­bra 2015. go­di­ne do­nio rje­še­nje o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa u ko­jem je na­ve­de­no da Obre­no­vi­ću kao „za­po­sle­nom kod po­slo­dav­ca ugo­vo­rom o ra­du od 2.10.2014. go­di­ne na mje­sto di­rek­to­ra Agen­ci­je … za­ključ­no sa da­nom 8.12.2015. pre­stao ugo­vor na od­re­đe­no vri­je­me za­klju­čen na pe­ri­od od če­ti­ri go­di­ne, pri­je is­te­ka man­da­ta”.
– Agen­ci­ja se u uvod­nom di­je­lu rje­še­nja o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa po­zva­la na od­red­bu čla­na 143, sta­va 1, tač­ke 2 i 3 Za­ko­na o ra­du. Rje­še­nje o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa je ne­za­ko­ni­to i tu­že­ni se po­zi­va na na­ve­de­nu od­red­bu Za­ko­na o ra­du sa­mo for­mal­no, a da pri tom ne da­je ni­ka­kve raz­lo­ge u prav­cu ka­ko to pred­vi­đa član 143 stav 1 tač­ka 2 i 3 Za­ko­na o ra­du, ma­da se na­ve­de­na od­red­ba u ovoj prav­noj stva­ri ni­je mo­gla pri­mi­je­ni­ti već od­red­be za­ko­na ko­je re­gu­li­šu ra­zr­je­še­nje di­rek­to­ra. Sve i da se pri­hva­ti da je bi­lo mo­gu­će u ovom slu­ča­ju pri­mi­je­ni­ti član 143, stav 1, tač­ka 2 i 3 Za­ko­na o ra­du, a ni­je, ista od­red­ba pre­dvi­đa, da „po­slo­da­vac mo­že ot­ka­za­ti ugo­vor o ra­du za­po­sle­nom ako za to po­sto­ji oprav­da­ni raz­log i to zbog ne­po­što­va­nja oba­ve­za ko­je su pred­vi­đe­ne za­ko­nom, ko­lek­tiv­nim ugo­vo­rom i ugo­vo­rom o ra­du“ (tač­ka 2) i „ako je nje­go­vo po­na­ša­nje ta­ko da ne mo­že na­sta­vi­ti rad kod po­slo­dav­ca u slu­ča­je­vi­ma pro­pi­sa­nim za­ko­nom i ko­lek­tiv­nim ugo­vo­rom ili ak­tom po­slo­dav­ca ko­ji mo­ra bi­ti usa­gla­šen sa za­ko­nom i ko­le­tiv­nim ugo­vo­rom” – pi­še u tu­žbi Obre­no­vi­ća.
U tu­žbi je na­ve­de­no da je Agen­ci­ja tre­ba­lo da na­ve­de „oprav­da­ne raz­lo­ge”, za ras­kid ugo­vo­ra, kao i ko­je oba­ve­ze tu­ži­lac ni­je po­što­vao.
– Tu­že­ni ni­je dao raz­lo­ge jer tih raz­lo­ga ni­je bi­lo, kao što ni­je bi­lo ni oba­ve­za ko­je tu­ži­lac ni­je po­što­vao a ko­je su pred­vi­đe­ne za­ko­nom, ko­lek­tiv­nim ugo­vo­rom i ugo­vo­rom o ra­du. Ni­je bi­lo ni po­na­ša­nja tu­ži­o­ca zbog ko­jih ne bi mo­gao da osta­ne na ra­du kod tu­že­nog, a ko­ji su bi­li pro­pi­sa­ni za­ko­nom i ko­lek­tiv­nim ugo­vo­rom ili ak­tom tu­že­nog ko­ji je mo­rao bi­ti usa­gla­šen sa za­ko­nom i ko­lek­tiv­nim ugo­vo­rom – pi­še u tu­žbi.
Obre­no­vić na­vo­di da je zbog ne­do­sta­ta­ka „ar­gu­man­ta­ci­je” Sa­vjet Agen­ci­je, kao or­gan tu­že­nog, sa­mo uop­šte­nom fra­zom u rje­še­nju na­veo da se „oglu­šio o za­kon­sku oba­ve­zu da sa­vje­sno i od­go­vor­no oba­vlja po­slo­ve na ko­je ra­di, da po­štu­je or­ga­ni­za­ci­ju ra­da i po­slo­va­nja Agen­ci­je, kao i uslo­ve i pra­vi­la ne­za­vi­snog ti­je­la na či­jem je če­lu Sa­vjet Agen­ci­je“.
U tu­žbi se na­vo­di da je rje­še­nje o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa tu­že­nog po svo­joj for­mi ne­za­ko­ni­to jer po­slo­da­vac shod­no Za­ko­nu o ra­du mo­že „ot­ka­za­ti ugo­vor o ra­du“, a ne do­ni­je­ti rje­še­nje o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa, ka­ko je to ura­đe­no u ovom slu­ča­ju.
– Agen­ci­ja ni­je mo­gla da tu­ži­o­ca tre­ti­ra kao sva­kog dru­gog „za­po­sle­nog” jer je on, , shod­no čla­nu 51 Za­ko­na o za­šti­ti po­da­ta­ka o lič­no­sti, or­gan Agen­ci­je – na­vo­di se u tu­žbi.
Obre­no­vić uka­zu­je da mu je do­no­še­njem ne­za­ko­ni­tog rje­še­nja o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa Agen­ci­ja pri­či­ni­la ma­te­ri­jal­nu šte­tu ko­ja se ogle­da u iz­gu­blje­noj za­ra­di za pe­ri­od od da­na pre­stan­ka rad­nog od­no­sa, po­čev od 8. de­cem­bra 2015. go­di­ne, pa do vra­ća­nja na rad.
-Što po pro­cje­ni tu­ži­o­ca iz­no­si pre­ko 20.000 eura, ma­da će se ta­čan iz­nos ma­te­ri­jal­ne šte­te utvr­di­ti pre­ko vje­šta­ka fi­nan­sij­ske stru­ke – na­vo­di se u tu­žbi.
U tu­žbi je na­ve­de­no da bi za­da­tak vje­šta­ka bio da utvr­di ta­čan iz­nos ma­te­ri­jal­ne šte­te na ime uz­gu­blje­ne za­ra­de usled ne­za­ko­ni­tog pre­stan­ka rad­nog od­no­sa za pe­ri­od od 8. de­cem­bra do vra­ća­nja na rad, od­no­sno do da­na iz­ra­de na­la­za, uz ob­ra­čun za­kon­ske za­te­zne ka­ma­te za sva­ki po­je­di­nač­ni iz­nos od da­na do­spi­je­ća, pa do da­na iz­ra­de na­la­za.
Obre­no­vić je od su­da za­tra­žio da po­ni­šti rje­še­nje Agen­ci­je i da je oba­ve­že da ga vra­ti na rad i omo­gu­ći mu oba­vlja­nje po­slo­va di­rek­to­ra u ro­ku od osam da­na od da­na pra­vo­sna­žno­sti pre­su­de pod pri­jet­njom pri­nud­nog iz­vr­še­nja.A.T.


Ni­je ispunjen ni­je­dan uslov

Obre­no­vić je na­veo da u ovoj si­tu­a­ci­ji ni­je is­pu­njen ni­je­dan od uslo­va iz Za­ko­na o za­šti­ti po­da­ta­ka o lič­no­sti, te da ni­je mo­gao raz­ri­je­ši­ti du­žno­sti di­rek­to­ra Agen­ci­je, zbog če­ga je rje­še­nje o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa ne­za­ko­ni­to.
Obre­no­vić u tu­žbi na­vo­di da sve i da je bi­lo u kon­kret­nom slu­ča­ju uslo­va za ra­zr­je­še­nje shod­no od­red­ba­ma za­ko­na, Agen­ci­ja ga ni­je raz­ri­je­ši­la funk­ci­je di­rek­to­ra, već mu je sa­mo do­ni­je­la rje­še­nje o pre­stan­ku rad­nog od­no­sa.
– To je ne sa­mo ne­za­ko­ni­to već i ne­lo­gič­no, jer je, ako se stro­go-for­mal­no po­sma­tra, tu­ži­lac i da­lje di­rek­tor Agen­ci­je bu­du­ći da ni­je raz­ri­je­šen – pi­še u tu­žbi.