U Cr­noj Go­ri se iz go­di­ne u go­di­nu po­ve­ća­va broj sa­mo­hra­nih ne­u­da­tih maj­ki, ko­je na­kon iz­la­ska iz po­ro­di­li­šta bi­va­ju od­ba­če­ne od po­ro­di­ce i pre­pu­šte­ne uli­ci. Je­di­na or­ga­ni­za­ci­ja ko­ja je tu za njih je­ste NVO Dom na­de, ko­ja im pru­ža krov nad gla­vom, odje­ću, obu­ću, hra­nu, ali pri­je sve­ga pri­je­ko po­treb­nu bla­gu ri­ječ po­dr­ške i utje­he ka­da sa svih stra­na sti­žu osu­de.
Kroz Dom na­de u po­sled­njih 15 go­di­na pro­šlo je 407 ko­ri­sni­ka – 203 ma­lo­ljet­ne maj­ke, uz­ra­sta od 14 do 18 go­di­na, sa 204 dje­ce. Pre­ma ri­je­či­ma di­rek­to­ri­ce An­ge­li­ne Ra­de­vić, ma­lo­ljet­ne maj­ke u nji­ho­vom sklo­ni­štu osta­ja­le su mje­sec da­na, a ne­ke i pre­ko go­di­nu. Ona is­ti­če da od ukup­nog bro­ja maj­ki o ko­ji­ma su bri­nu­li, ni­jed­na ni­je osta­vi­la svo­je di­je­te u dom, sve su se vra­ti­le u bi­o­lo­ške po­ro­di­ce, na­sta­vi­le pre­ki­nu­ta ško­lo­va­nja, za­vr­ši­le fa­kul­te­te, za­po­sli­le se ili se ka­sni­je uda­le za bi­o­lo­ške oče­ve svo­je dje­ce i na­sta­vi­le sa po­ro­dič­nim i dru­štve­nim an­ga­žo­va­njem.
Rad Do­ma na­de ve­zan je za po­moć ne­u­da­tim maj­ka­ma i dje­ci, i na­rav­no svim dru­gim sa­mo­hra­nim maj­ka­ma ko­je im se obra­te za po­moć.
– Že­lje­li smo da adre­si­ra­mo pro­blem ne­po­sto­ja­nja smje­šta­ja za ne­u­da­te maj­ke „osni­va­ju­ći” dom za ne­u­da­te maj­ke i dje­cu, kao i pru­ža­nje psi­ho­lo­ške i prav­ne po­mo­ći i po­dr­ške ne­u­da­tim maj­ka­ma da za­dr­že svo­je di­je­te. Po­se­ban pro­blem u Cr­noj Go­ri do­ne­dav­no je bi­lo ne­po­sto­ja­nje bi­lo ka­kvog smje­šta­ja obez­bi­je­đe­nog od stra­ne dr­ža­ve i in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma, ko­ji bi ne­u­da­toj mla­doj že­ni bio po­nu­đen da mo­že pri­vre­me­no u nje­mu bo­ra­vi­ti dok se ne pro­na­đe ne­ko dru­go traj­ni­je i ade­kvat­ni­je rje­še­nje za njen du­go­roč­ni smje­štaj – ka­že Ra­de­vić.
Ona is­ti­če da se otva­ra­njem pri­vre­me­nog smje­šta­ja za ne­u­da­te maj­ke s dje­com pr­vi put na ni­vou op­šti­ne i re­pu­bli­ke pru­ži­lo uto­či­šte ne­u­da­tim ma­lo­ljet­ni­ca­ma ko­je su ušle u svi­jet maj­čin­stva.
– Ako su nam na vr­hu li­ste pri­o­ri­te­ta dje­ca, a je­su, on­da ne tre­ba ni raz­mi­šlja­ti ko­li­ko je va­žan ova­kav vid po­mo­ći u tre­nu­ci­ma ka­da su ove mla­de maj­ke od­ba­če­ne od stra­ne part­ne­ra, ro­di­te­lja i rod­bi­ne – is­ti­če Ra­de­vić.
Osim što su od­ba­če­ne, ma­lo­ljet­ne maj­ke su če­sto na uda­ru sre­di­ne ko­ja se­bi da­je za pra­vo da ih osu­đu­je i dr­ži im mo­ral­ne pri­di­ke.
– Ka­ko ra­ste broj dje­ce upi­sa­ne na pre­zi­me maj­ke, ko­ja naj­če­šće za­vr­ša­va­ju u do­mu za ne­zbri­nu­tu dje­cu, na­pu­šte­na, bez maj­či­ne lju­ba­vi ili osta­vlje­na na uli­ci, naš glav­ni cilj bio je otva­ra­nje do­ma za pri­vre­me­ni smje­štaj maj­ki sa dje­com, gdje bi one ohra­bre­ne i osna­že­ne uz ma­te­ri­jal­nu, psi­ho­lo­šku i prav­nu po­moć, za­dr­ža­le svo­je di­je­te uz se­be. U okvi­ru in­sti­tu­ci­ja ne­ma pro­gra­ma za po­moć i po­dr­šku ovim že­na­ma. Cen­tri za so­ci­jal­ni rad, ko­ji bi tre­ba­lo da vo­de bri­gu o pro­ble­mi­ma sa­mo­hra­nih ne­u­da­tih maj­ki, ne­ma­ju evi­den­ci­ju o bro­ju že­na i dje­ce ko­ji­ma je po­moć neo­p­hod­na. O ukup­nom bro­ju sa­mo­hra­nih ne­u­da­tih maj­ki ne po­sto­je po­da­ci jer se zva­nič­na sta­ti­sti­ka ne vo­di. Ne­u­da­te maj­ke mo­gu da ostva­re od­re­đe­nu po­moć kroz si­stem so­ci­jal­ne za­šti­te, ko­ja je mi­ni­mal­na i po­ni­ža­va­ju­ća. Ipak, ova po­moć je po­ve­za­na sa ne­pri­jat­no­sti­ma ko­ji­ma su iz­lo­že­ne maj­ke u cen­tri­ma za so­ci­jal­ni rad, pa naj­če­šće od­u­sta­ju od ove po­mo­ći – pri­ča Ra­de­vić.
Ka­ko is­ti­če, po­se­ban pro­blem je ne­po­sto­ja­nje bi­lo ka­kvog smje­šta­ja ko­ji bi dr­ža­va da­la ma­lo­ljet­noj maj­ci da u nje­mu mo­že pri­vre­me­no da bo­ra­vi dok se ne pro­na­đe ne­ko dru­go traj­ni­je i ade­kvat­ni­je rje­še­nje za njen du­go­roč­ni smje­štaj.
– Te mla­de ne­u­da­te maj­ke su na­kon iz­la­ska iz po­ro­di­li­šta osta­vlje­ne na uli­ci, jer na­kon po­ro­đa­ja ne­ma­ju gdje da po­đu. Ka­ko su u ve­o­ma lo­šoj eko­nom­skoj si­tu­a­ci­ji, a po­treb­na im je po­moć po­put prav­ne i psi­ho­lo­ške, ko­ja ne po­sto­ji kao bes­plat­na u okvi­ru in­sti­tu­ci­ja, ovi pro­ble­mi su za njih mno­go ve­ći ne­go za osta­le ka­te­go­ri­je sta­nov­ni­štva – is­ti­če Ra­de­vić.
Ona na­vo­di da su ne­u­da­te maj­ke su­o­če­ne sa stra­hom, pri­jet­nja­ma, ucje­na­ma i izo­la­ci­jom.
– Ne­u­da­ta maj­ka se te­že za­po­šlja­va, te­že na­la­zi smje­štaj i mje­sto za di­je­te u ja­sli­ca­ma i vr­ti­ću. Do­dat­no ote­ža­va­ju­ća okol­nost je što ne­u­da­te maj­ke vr­lo če­sto ni­je­su upo­zna­te sa pra­vi­ma ko­ja im pri­pa­da­ju – ka­že Ra­de­vi­će­va, do­da­ju­ći da im se ma­lo­ljet­ne maj­ke za po­moć obra­ća­ju pre­ko cen­ta­ra za so­ci­jal­ni rad, po­ro­di­li­šta, po­li­ci­je, dru­ga­ri­ca, rod­bi­ne, ili su sa­me pre­ko me­di­ja ču­le za njih.
S ob­zi­rom na to da su u pi­ta­nju ma­lo­ljet­ni­ce, Dom na­de tek na­kon do­go­vo­ra sa nad­le­žnim cen­tri­ma za so­ci­jal­ni rad pri­hva­ta ma­lo­ljet­nu maj­ku i di­je­te na bri­gu. Ra­de­vić ka­že da se ogro­man trud i uspje­šnost Do­ma na­de pre­po­zna­je ši­rom dr­ža­ve i re­gi­o­na, pa su ta­ko do­bi­li na­gra­du za naj­bo­lji vo­lon­ter­ski ser­vis u Cr­noj Go­ri, a ne­du­go po­tom nji­ho­vi vo­lon­te­ri su do­ni­je­li dru­gu na­gra­du za po­se­ban do­pri­nos raz­vo­ju i pro­mo­ci­ji vo­lon­te­ri­zma u Cr­noj Go­ri.
Dom na­de funk­ci­o­ni­še kao vo­lon­ter­ska or­ga­ni­za­ci­ja i bro­ji pre­ko 70 vo­lon­te­ra. Po­moć ko­ju do­bi­ja­ju od dr­ža­ve je za­ne­mar­lji­va, pa op­sta­ju za­hva­lju­ju­ći do­na­ci­ja­ma. Ka­ko ka­žu, pro­ble­ma i za­htje­va za po­moć je sve vi­še, a nov­ca sve ma­nje.
M.S.

Ne­će da im iz­naj­me ni stan

U pri­hva­ti­li­štu Do­ma na­de, ko­je je pred­vi­đe­no za šest že­na i isto to­li­ko dje­ce, bo­ra­vi­le su i dje­voj­či­ce ko­je po­ti­ču iz bo­ga­tih fa­mi­li­ja i ima­ju no­vac.
– One su bi­le kod nas jer u ma­lim sre­di­na­ma iz ko­jih po­ti­ču ni­ko ni­je že­lio da im iz­da stan na ko­ri­šće­nje zbog „lo­šeg pri­mje­ra” ko­ji da­ju žen­skoj dje­ci u toj sre­di­ni – ka­že Ra­de­vić.
Ona is­ti­če da kon­tak­te ostva­ru­ju is­klju­či­vo sa bi­o­lo­škom po­ro­di­com ma­lo­ljet­ne maj­ke, u ri­jet­kom bro­ju slu­ča­je­va sa bi­o­lo­škim ocem nji­ho­vog dje­te­ta, jer se oni ne po­ja­vlju­ju, osim u di­je­lu ka­da se pu­tem te­le­fo­na obra­te vo­lon­te­ri­ma u pri­hva­ti­li­štu, da im pri­je­te i vri­je­đa­ju ih.
– Na­rav­no da je po­treb­no po­sta­vi­ti pi­ta­nje nji­ho­ve od­go­vor­no­sti, me­đu­tim, to mo­ra ura­di­ti sa­ma dje­voj­ka, uz sa­gla­snost ro­di­te­lja, sta­ra­te­lja ili cen­tra za so­ci­jal­ni rad. Na­ža­lost, ta­kvih pri­mje­ra ne­ma­mo u prak­si – na­vo­di Ra­de­vić.


Po­ku­ša­la da se ubi­je, pa na­šla no­vu porodicu

Ra­de­vić je sa či­ta­o­ci­ma „Da­na” po­di­je­li­la pri­ču o jed­noj ma­lo­ljet­noj dje­voj­ci ko­ja je kao sred­njo­škol­ka po­sta­la maj­ka. Dje­voj­či­ca se pre­se­li­la iz ma­log u ve­li­ki grad, gdje se ško­lo­va­la i ba­vi­la spor­tom, upo­zna­la se sa čo­vje­kom ko­ji je bio od nje sta­ri­ji 21 go­di­nu i osta­la u dru­gom sta­nju. Ka­da mu je sa­op­šti­la da je trud­na, on je po­bi­je­snio i po­ru­čio joj da ga ni­ka­ko ne smi­je ime­no­va­ti kao oca.
Ka­da se sa­zna­lo da je trud­na, klub za ko­ji je tre­ni­ra­la ot­ka­zao joj je stan u ko­jem je ži­vje­la, ro­di­te­lji su joj po­ru­či­li da ih ne in­te­re­su­je jer ih je osra­mo­ti­la. Su­o­če­na sa bez­na­đem, po­ku­ša­la je da se ubi­je. U toj na­mje­ri spri­je­čio je je­dan brač­ni par ko­ji je do­veo u Dom na­de.
– Stu­pi­li smo u kon­takt sa nje­nim ro­di­te­lji­ma na­kon se­dam mje­se­ci. Na­rav­no, maj­ka ni­je htje­la da zna za kćer­ku i be­bu. Lju­di ko­ji su spa­si­li ži­vot dje­voj­ci vra­ti­li su se na­kon go­di­nu da­na iz ino­stran­stva, stu­pi­li s na­ma u kon­takt i in­te­re­so­va­li se za nju i nje­nog si­na. Če­sto su je obi­la­zi­li i na­kon ne­kog vre­me­na pod­ni­je­li za­htjev nad­le­žnom cen­tru da bu­du hra­ni­telj­ska po­ro­di­ca. Dje­voj­či­ca je na­kon to­ga sa si­nom pre­šla da ži­vi kod lju­di ko­ji su je spa­si­li jer oni ni­je­su ima­li svo­ju dje­cu. Za­vr­ši­la je ško­lu i ka­da je po­sta­la pu­no­ljet­na oti­šla je da ži­vi u ino­stran­stvo sa svo­jim si­nom i svo­jim do­bro­či­ni­te­lji­ma. Za­vr­ši­la je ve­o­ma za­htje­van fa­kul­tet, za­po­sli­la se i po­sta­la ugle­dan član sre­di­ne u ko­joj ži­vi. Sva­ke go­di­ne obi­la­zi nas i ko­ri­sni­ce ko­je su bi­le sa njom u pri­hva­ti­li­štu, i ona je na­ša naj­ve­ća do­na­tor­ka – is­ti­če Ra­de­vić, do­da­ju­ći da dje­voj­ka ni­je u kon­tak­tu sa ro­di­te­lji­ma, ko­ji joj ni­ka­da ni­je­su opro­sti­li, a ni ona nji­ma, jer ni­je­su bi­li tu ka­da su joj bi­li po­treb­ni po­moć i ra­zu­mi­je­va­nje.