Že­ne na se­lu ra­de od ju­tra do mra­ka, ali ne pri­ma­ju pla­tu, ne­ma­ju ne­djelj­ni ili go­di­šnji od­mor, če­sto su neo­bra­zo­va­ne, bez ika­kve imo­vi­ne, te ne­ri­jet­ko svoj ži­vot pro­ve­du u ti­ši­ni slu­že­ći u ku­ći i bri­nu­ći o dje­ci. U Cr­noj Go­ri na se­li­ma ži­vi oko 108.000 že­na, od ko­jih ve­ći­na ne zna da se ju­če obi­lje­ža­vao pra­znik po­sve­ćen nji­ma, Me­đu­na­rod­ni dan že­na sa se­la, što uka­zu­je na ni­zak ste­pen in­for­mi­sa­no­sti. U pi­ta­nju je dio po­pu­la­ci­je ko­ji je ne­vi­dljiv i ne­pre­po­znat u dr­žav­nim ser­vi­si­ma, a čak su bi­le iz­o­sta­vlje­ne i iz si­ste­ma na­dok­na­da po osno­vu ro­đe­nja tro­je i vi­še dje­ce iako je čest slu­čaj da ima­ju če­tvo­ro i vi­še dje­ce. Iako vi­jek pro­ve­du ra­de­ći naj­na­por­ni­je po­slo­ve, one ne­ma­ju pen­zi­ju, ne­ma­ju bes­plat­no zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje, a dr­ža­va ih se sje­ti jed­nom go­di­šnje i po­dr­ži ih sa­op­šte­njem.
U Mi­ni­star­stvu za ljud­ska i ma­njin­ska pra­va ka­žu da gle­da­no, ne sa­mo iz rod­ne per­spek­ti­ve, ulo­ga že­na iz ru­ral­nih pod­ruč­ja je od ve­li­ke va­žno­sti u sva­kom dru­štvu.
– Že­na pred­sta­vlja je­zgro sva­ke dru­štve­ne za­jed­ni­ce, pa je stva­ra­nje mo­guć­no­sti za ostva­ri­va­nje nje­nog raz­voj­nog po­ten­ci­ja­la pri­o­ri­tet sva­kog de­mo­krat­skog dru­štva. U Cr­noj Go­ri že­ne na se­lu svo­jim ra­dom pred­sta­vlja­ju sna­žan im­puls ukup­nog eko­nom­skog raz­vo­ja kroz raz­voj pred­u­zet­nič­kih vje­šti­na. Vje­šti­ne ovih že­na po­seb­no su va­žne u obla­sti ja­ča­nja po­ljo­pri­vred­ne dje­lat­no­sti, sve ak­tu­el­ni­joj pro­iz­vod­nji zdra­ve hra­ne, raz­vo­ja se­o­skog tu­ri­zma, za­nat­skim vje­šti­na­ma, te oču­va­nju tra­di­ci­o­nal­nih kul­tur­nih vri­jed­no­sti cr­no­gor­skog dru­štva – uvje­ra­va­ju u mi­ni­star­stvu.
Ak­ti­vi­sta za ljud­ska pra­va Lji­lja­na Ra­i­če­vić upo­zo­ra­va da o že­na­ma sa se­la zna­mo ja­ko ma­lo, jer se o nji­ma ne ra­de is­tra­ži­va­nja, ali je evi­dent­no da se dr­ža­va ne osvr­će mno­go na njih.
– U pi­ta­nju je ogrom­na po­pu­la­ci­ja ko­ja je u pot­pu­no­sti ne­vi­dlji­va. Eto, ka­že­te da ih ima 108.000 ali njih ne­ma ni­gdje u jav­nom ži­vo­tu, one se ne ču­ju. Če­sto su to že­ne ko­je su neo­bra­zo­va­ne i zbog pa­tri­jar­hal­nog si­ste­ma vri­jed­no­sti ži­vot pro­ve­du slu­že­ći mu­že­vi­ma, če­sto iz­lo­že­ne na­si­lju ko­je ne pri­ja­vlju­ju jer sma­tra­ju da je to sra­mo­ta. One po­di­žu dje­cu ko­ja sve ma­sov­ni­je do­la­ze u gra­do­ve i je­di­ni stal­ni kon­takt je pu­tem te­le­fo­na, a ri­jet­ko se sre­ta­ju. One i ako tr­pe ne­ke pro­ble­me, to ne­će re­ći dje­te­tu jer ne­će da ga se­ki­ra­ju, one ži­ve za tu dje­cu i nji­hov mir – is­ti­če Ra­i­če­vi­će­va.
Na­vo­di da u na­šoj dr­ža­vi ve­li­ki pro­blem pred­sta­vlja i to što se žen­ska dje­ca od­ri­ču na­sled­stva.
– One to ra­de da ne bi sju­tra ne­ko upe­rio prst u njih i re­kao da su ote­le bra­tu. Iako tu ne­ma ri­je­či o oti­ma­nju, ne­go da­va­nju pra­va. Za­to su te že­ne pri­nu­đe­ne da zbog to­tal­ne eko­nom­ske za­vi­sno­sti ži­ve ne­ka­da i u uslo­vi­ma ko­ji su po­ni­ža­va­ju­ći, ali ću­te i tr­pe jer ih je ne­ko ubi­je­dio da ta­ko mo­ra – na­vo­di Ra­i­če­vi­će­va.
U or­ga­ni­za­ci­ji že­na Uje­di­nje­nih na­ci­ja sma­tra­ju da su že­ne na se­lu vi­še mar­gi­na­li­zo­va­ne ne­go one u gra­du, što je po­sle­di­ca nji­ho­vog ni­žeg ni­voa obra­zo­va­nja i tra­di­ci­o­nal­ni­jeg dru­štve­nog okru­že­nja. Že­ne iz ru­ral­nih kra­je­va ima­ju ogra­ni­čen pri­stup vla­sni­štvu nad imo­vi­nom i ze­mljom, kao i obu­ci, mo­der­nim teh­ni­ka­ma po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje, sred­stvi­ma za fi­nan­si­ra­nje i opre­mi, što zna­či da mo­ra­ju na­por­no ra­di­ti, a ma­lo za­ra­đu­ju.
– Že­ne na se­lu uglav­nom ra­de u po­ljo­pri­vre­di, kao ne­kva­li­fi­ko­va­na rad­na sna­ga. Još je­dan fak­tor ko­ji ogra­ni­ča­va na­pre­dak že­na na se­lu je­ste nji­hov ogra­ni­čen pri­stup in­sti­tu­ci­ja­ma i dru­štve­nim mre­ža­ma ko­je bi im mo­gle po­mo­ći da igra­ju va­žni­ju ulo­gu u od­lu­ka­ma ko­je uti­ču na nji­hov ži­vot. Že­ne na se­lu su „ne­vi­dlji­ve“ u slu­žbe­nim sta­ti­sti­ka­ma za­po­sle­no­sti i vla­sni­štva nad imo­vi­nom. Ru­ral­na pod­ruč­ja su su­o­če­na sa iza­zo­vi­ma kao što je ve­će si­ro­ma­štvo, ma­nja po­kri­ve­nost zdrav­stve­nim osi­gu­ra­njem, i sla­bi­ji pri­stup zdrav­stve­noj za­šti­ti i pru­ža­nju so­ci­jal­nih uslu­ga. Sve to sku­pa či­ni da pro­ble­mi sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju oso­be iz­lo­že­ne na­si­lju u po­ro­di­ci bu­du još te­že rje­ši­vi – sma­tra­ju u toj or­ga­ni­za­ci­ji.
Ru­ral­no si­ro­ma­štvo je po­seb­no zna­ča­jan pro­blem kad se ra­di o na­si­lju u po­ro­di­ci.
M.S.


Ma­li broj vla­sni­ca imo­vi­ne

Pre­ma po­da­ci­ma Mon­sta­ta, u po­ljo­pri­vred­nim po­ro­dič­nim do­ma­ćin­stvi­ma že­ne či­ne 39,6 od­sto rad­ne sna­ge, od ko­jih je 23,7 od­sto sta­ri­je od 65 go­di­na. Vla­sni­ce su imo­vi­ne u sa­mo tri od­sto slu­ča­je­va. Rad na kom­pju­te­ru ne zna oko 50 od­sto že­na u Cr­noj Go­ri, dok se pro­ce­nat in­for­ma­tič­ki ne­pi­sme­nih že­na u ru­ral­nim pod­ruč­ji­ma u 15 op­šti­na kre­će i do 70 od­sto.