Pla­te za­po­sle­nih u Voj­sci Cr­ne Go­re (VCG) tre­ba­lo bi da bu­du iz­nad pro­sje­ka za­ra­de za­po­sle­nih u jav­nom sek­to­ru, s ob­zi­rom na spe­ci­fič­ne rad­ne uslo­ve i za­htje­ve voj­ne pro­fe­si­je, ka­zao je u raz­go­vo­ru za „Dan” pred­sjed­nik Evrop­ske or­ga­ni­za­ci­je voj­nih udru­že­nja (EURO­MIL) Ema­nu­el Džej­kob. On je upo­zo­rio da evrop­ske voj­ske funk­ci­o­ni­šu sa ne­do­stat­kom ka­dra, te da je po­sle­di­ca to­ga sma­nje­nje bu­dže­ta za od­bra­nu, što je, po nje­go­voj ocje­ni, je­dan od naj­ve­ćih pro­ble­ma sa ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju voj­ske.
Upi­tan da pro­ko­men­ta­ri­še da li su pri­ma­nja za­po­sle­nih u Voj­sci Cr­ne Go­re od­go­va­ra­ju­ća i pri­bli­žna evrop­skom stan­dar­du, Džej­kob je ka­zao da je to ne­mo­gu­će upo­re­đi­va­ti jer na vi­si­nu za­ra­da uti­ču raz­ne okol­no­sti.
– Ne­mo­gu­će je upo­re­đi­va­ti pla­te jer one za­vi­se od na­ci­o­nal­nog po­re­skog si­ste­ma, na­ci­o­nal­nog si­ste­ma so­ci­jal­nog osi­gu­ra­nja... Da bi se ta­ko ne­što upo­re­di­lo u ob­zir tre­ba uze­ti i pro­ce­nat tro­ško­va ze­ma­lja. Ipak, u prin­ci­pu voj­no oso­blje mo­ra bi­ti po­šte­no tre­ti­ra­no u od­no­su na rad­ni­ke u jav­nom sek­to­ru. Nji­ho­ve pla­te bi tre­ba­lo ma­kar da bu­du jed­na­ke. Gle­da­ju­ći na spe­ci­fič­ne rad­ne uslo­ve i za­htje­ve voj­ne pro­fe­si­je, pla­te voj­ni­ka čak bi tre­ba­lo da bu­du iz­nad pro­sje­ka rad­ni­ka iz jav­nog sek­to­ra – ka­zao je Džej­kob za „Dan”.
Po ri­je­či­ma pred­sjed­ni­ka krov­ne or­ga­ni­za­ci­je voj­nih sin­di­ka­ta i pro­fe­si­o­nal­nih udru­že­nja, ko­ja tre­nut­no bro­ji 34 čla­na u 23 ze­mlje, je­dan od naj­ve­ćih pro­ble­ma sa ko­jim se su­o­ča­va­ju voj­ske je po­sle­di­ca sma­nje­nja bu­dže­ta od­bra­ne.
– Vi­še od de­ce­ni­ju, od­bram­be­ni bu­dže­ti su sma­nje­ni u ve­ći­ni evrop­skih ze­ma­lja. U ne­kim od ovih ze­ma­lja, od­bram­be­ni bu­dže­ti se ko­rak po ko­rak re­vi­di­ra­ju na­vi­še, ali ovi sma­nje­ni bu­dže­ti od­bra­ne uti­ču na pri­pre­mu i obu­ku oru­ža­nih sna­ga, kao i na za­po­šlja­va­nje oru­ža­nih sna­ga. To zna­či da ono što da­nas vi­di­mo u ve­ći­ni evrop­skih ze­ma­lja je­ste da je ni­vo za­po­šlja­va­nja, a po­seb­no broj re­gru­ta, mno­go ma­nji ne­go što je po­tre­ban oru­ža­nim sna­ga­ma. Shod­no to­me, evrop­ske oru­ža­ne sna­ge, ge­ne­ral­no, funk­ci­o­ni­šu sa ne­do­stat­kom oso­blja. Još je­dan ve­li­ki pro­blem je za­dr­ža­va­nje u oru­ža­nim sna­ga­ma. Vi­di­mo da na­kon što ne­ko vri­je­me slu­že, mla­di re­gru­ti po­či­nju na­pu­šta­ti oru­ža­ne sna­ge. Po­sto­ji ne­ko­li­ko raz­lo­ga za to, a to su mi­si­je u ino­stran­stvu, ne­us­kla­đe­nost iz­me­đu oče­ki­va­nja od voj­ne ka­ri­je­re i stvar­no­sti, ne­do­sta­tak bu­du­ćih mo­guć­no­sti kao što su pro­mo­ci­je ili ga­ran­ci­je za po­dr­šku pri­li­kom na­pu­šta­nja oru­ža­nih sna­ga – po­ja­snio je on.
Džej­kob na­gla­ša­va da je u evrop­skim voj­ska­ma da­nas glav­ni pro­blem – ka­drov­ski pro­blem.
– Ipak, ka­da se ras­pra­vlja o na­ci­o­nal­noj ili evrop­skoj od­bra­ni, do­no­si­o­ci od­lu­ka po­sta­vlja­ju pi­ta­nja struk­tu­ra, ma­te­ri­ja­la, opre­me, ali sko­ro ni­ka­da voj­nog oso­blja. Za­to ih pod­sje­ća­mo da je voj­no oso­blje ključ uspje­ha u oru­ža­nim sna­ga­ma. Ovo bi, ta­ko­đe, tre­ba­lo da bu­de slu­čaj i u Cr­noj Go­ri. Pri­dru­ži­va­nje NA­TO-u i kan­di­do­va­nje za pri­dru­ži­va­nje EU ne tre­ba sa­mo da odr­ža­va ras­pra­vu o bro­ju i struk­tu­ra­ma, već i oso­blju. Ne za­bo­ra­vi­te da još tra­ju pre­go­vo­ri oko po­gla­vlja 19 (so­ci­jal­na pi­ta­nja i so­ci­jal­ni di­ja­log) – na­gla­sio je on.
Ko­men­ta­ri­šu­ći slu­čaj ne­pro­du­ži­va­nja ugo­vo­ra sa 22 voj­ni­ka u VCG, Džej­kob na­gla­ša­va da ve­ći­na evrop­skih oru­ža­nih sna­ga ra­di ili pla­ni­ra da ra­di sa ugo­vo­ri­ma na ogra­ni­čen vre­men­ski pe­ri­od. On po­ja­šnja­va da to zna­či da ne mo­že sva­ko ima­ti pu­no voj­nu ka­ri­je­ru, te da voj­na slu­žba tra­je ot­pri­li­ke do osam go­di­na. Me­đu­tim, ka­ko je na­gla­sio, oru­ža­ne sna­ge mo­ra­ju ga­ran­to­va­ti voj­nom oso­blju da će ih vra­ti­ti u dru­štvo i na tr­ži­šte ra­da sa neo­p­hod­nom obu­kom i pri­pre­mom za dru­go za­po­šlja­va­nje u jav­nom ili pri­vat­nom sek­to­ru.
– Oru­ža­ne sna­ge mo­ra­ju us­po­sta­vi­ti ve­ze sa po­slo­dav­ci­ma na tr­ži­štu ra­da, u jav­nom ili pri­vat­nom sek­to­ru, da zna­ju za ko­je vr­ste po­slo­va i po­lo­ža­ja tre­ba ob­u­ča­va­ti rad­ni­ka. Ipak, ta­ko­đe je ja­sno da dio voj­nog oso­blja tre­ba da osta­ne u oru­ža­nim sna­ga­ma za ci­je­lu nji­ho­vu ka­ri­je­ru, jer oru­ža­nim sna­ga­ma je po­treb­no mla­do, ope­ra­tiv­no oso­blje, kao i lju­di sa is­ku­stvom u voj­sci na ru­ko­vo­de­ćim po­lo­ža­ji­ma – na­gla­sio je Džej­kob.
EURO­MIL je, ka­ko je re­kao, sa pa­žnjom pra­tio neo­b­na­vlja­nje ugo­vo­ra sa vi­še od 20 mla­dih voj­ni­ka.
– Šte­ta što in­ve­sti­ci­ja u mla­de voj­ni­ke, ko­ja je na kra­ju pla­će­na nov­cem po­re­skih ob­ve­zni­ka, ni­je do­ve­la do ob­no­vlje­nih ugo­vo­ra, ka­ko bi ta li­ca ko­ri­sti­li za ono za šta su ob­u­ča­va­ni, od­no­sno da bu­du pro­fe­si­o­nal­ni voj­ni­ci – is­ta­kao je Džej­kob.
Ka­ko je re­kao, neo­b­na­vlja­nje ovih ugo­vo­ra u vre­men­skom ro­ku pred­vi­đe­nom za­ko­nom, tre­ba­lo bi da bu­de slu­čaj sa­mo ka­da po­sto­je ja­sni raz­lo­zi za to – ne­u­spje­šno za­vr­še­na voj­na obu­ka, prav­ni raz­lo­zi, (ne) di­sci­pli­na i dr. po­je­di­nač­no vred­no­va­nje voj­nog lan­ca ko­man­do­va­nja je ele­ment ko­ji se mo­ra uze­ti u ob­zir pri­je do­no­še­nja ta­kve od­lu­ke.
– EURO­MIL, me­đu­tim, sna­žno vje­ru­je da bi di­ja­log o ovoj si­tu­a­ci­ji sa pred­stav­ni­ci­ma voj­nog oso­blja, od­no­sno sin­di­ka­ta, mo­gao iz­bje­ći ne­spo­ra­zu­me i na­pe­to­sti – is­ti­če on.
Go­vo­re­ći o pri­nud­nom pen­zi­o­ni­sa­nju de­se­ti­ne ofi­ci­ra i pod­o­fi­ci­ra u VCG, Džej­kob za „Dan” ka­že da je čud­no da se u tre­nut­ku ka­da je ši­rom Evro­pe otvo­re­na ras­pra­va o po­di­za­nju sta­ro­sne gra­ni­ce za od­la­zak u pen­zi­ju, ta­ko­đe i za voj­no oso­blje, od­lu­ču­je da se pen­zi­o­ni­še oso­blje pri­je nor­mal­nog pen­zij­skog do­ba. Sma­tra da bi, ako je to pred­vi­đe­no za­ko­nom, o ta­kvom pen­zi­o­ni­sa­nju tre­ba­lo od­lu­či­ti u di­ja­lo­gu sa po­je­din­cem (za nje­gov po­je­di­nač­ni slu­čaj) i sin­di­ka­ti­ma za op­šti prin­cip. Ako to ni­je slu­čaj, mo­gu se po­sta­vlja­ti ozbilj­na pi­ta­nja o stvar­nom raz­lo­gu ta­kve od­lu­ke – sa­op­štio je Džej­kob, do­da­ju­ći da bi se do­bro or­ga­ni­zo­va­nim so­ci­jal­nim di­ja­lo­gom mo­gli iz­bje­ći ne­spo­ra­zu­mi i na­pe­to­sti.
A.O.


Ka­nad­ska i nje­mač­ka voj­ska me­đu naj­bo­lji­ma

Pred­sjed­nik EURO­MIL-a Ema­nu­el Džej­kob ka­že da je te­ško re­ći ko­ja je naj­na­pred­ni­ja voj­ska na svi­je­tu.
– To za­vi­si od to­ga na šta će­mo se fo­ku­si­ra­ti. Na ni­vou pro­iz­vod­nje mo­že bi­ti naj­na­pred­ni­ja voj­ska (do­bra opre­ma, do­bar tre­ning, vi­so­ki pro­ce­nat BDP-a u od­bra­ni ...), ali ova voj­ska mo­že bi­ti vr­lo si­ro­ma­šna u ve­zi sa so­ci­jal­nim pi­ta­nji­ma i po­što­va­njem oso­blja. Me­đu­tim, ako mo­ra­mo ipak da­ti ne­ko­li­ko ime­na, vje­ru­jem da je to voj­ska Ka­na­de u ko­joj je rav­no­te­ža iz­me­đu ope­ra­tiv­no­sti i so­ci­jal­nih pi­ta­nja do­bro or­ga­ni­zo­va­na. Na evrop­skom ni­vou, mi­slim da sje­ver­ne ze­mlje ima­ju pri­lič­no do­bro urav­no­te­že­no funk­ci­o­ni­sa­nje svo­jih oru­ža­nih sna­ga, kao što je slu­čaj u Nje­mač­koj. Ali još jed­nom, ni­šta ni­je sa­vr­še­no i uvi­jek po­sto­ji pro­stor za po­bolj­ša­nje – ka­zao je Džej­kob.
Ka­ko je re­kao, sve evrop­ske oru­ža­ne sna­ge po­ku­ša­va­ju da iz­vu­ku naj­bo­lje od to­ga na osno­vu re­sur­sa ko­je do­bi­ju.
– Je­dan od na­či­na za pre­va­zi­la­že­nje ve­ći­ne pro­ble­ma je ra­di­ti bli­že ne­go ika­da ra­ni­je. Jed­nom ka­da na­še na­ci­o­nal­ne vla­de shva­te da tre­ba ko­or­di­ni­ra­ti na­še od­bram­be­ne re­sur­se i ra­di­ti bli­že za­jed­no, oni će ta­ko­đe mo­ra­ti pro­na­ći na­či­ne za tre­ti­ra­nje voj­nog oso­blja na istom ni­vou. I to je ono na če­mu ra­di EURO­MIL: iste du­žno­sti zna­če ista pra­va – za­klju­čio je on.


Re­or­ga­ni­zo­va­ti so­ci­jal­ni di­ja­log

Go­vo­re­ći o so­ci­jal­nom di­ja­lo­gu iz­me­đu Mi­ni­star­stva od­bra­ne i Sin­di­ka­ta od­bra­ne i Voj­ske Cr­ne Go­re (SOVCG), Džej­kob je na­gla­sio da raz­go­va­ra­nje ili te­le­fon­ski po­ziv na od­re­đe­no pi­ta­nje ni­je so­ci­jal­ni di­ja­log. Ka­ko je re­kao, da bi se or­ga­ni­zo­vao pra­vi so­ci­jal­ni di­ja­log, po­treb­no je ne­ko­li­ko ele­me­na­ta – ja­san okvir o pro­ce­du­ri so­ci­jal­nog di­ja­lo­ga, de­talj­no utvr­di­ti ko su part­ne­ri ko­ji uče­stvu­ju u di­ja­lo­gu, pred­vi­dje­ti de­ta­ljan po­stu­pak – ko mo­že da za­poč­ne di­ja­log, ko će vo­di­ti de­ba­tu.
– Mo­že bi­ti da se so­ci­jal­ni part­ne­ri – sin­di­ka­ti i pred­stav­ni­ci Vla­de – sla­žu oko ne­kog pi­ta­nja, ali ta­ko­đe mo­že bi­ti da se ne sla­žu dje­li­mič­no ili pot­pu­no. U sva­koj si­tu­a­ci­ji, re­zul­tat tre­ba bi­ti za­pi­san u oba­ve­zu­ju­ćem pro­to­ko­lu ko­ji mo­ra­ju pot­pi­sa­ti so­ci­jal­ni part­ne­ri – po­ja­snio je on.
Džej­kob is­ti­če da to ne zna­či da Vla­da ne mo­že do­no­si­ti od­lu­ke bez odo­bre­nja sin­di­ka­ta, ali da u slu­ča­ju ne­u­sa­gla­še­no­sti tre­ba de­talj­no ob­ja­sni­ti za­što je po­treb­no do­ni­je­ti ta­kvu od­lu­ku.