Go­di­na­ma biv­ši rad­ni­ci pod­go­rič­kih fa­bri­ka „Ra­do­je Da­kić” i „Mar­ko Ra­do­vić” ima­ju samo jed­nu že­lju za pra­zni­ke, da do­bi­ju pla­te ko­je ih po za­ko­nu sle­du­ju, da i oni po­ro­di­ce ob­ra­du­ju bo­ga­tom pra­znič­nom tr­pe­zom. Do ta­da, ka­žu oni, kao žr­tva­ma ste­ča­ja i pri­va­ti­za­ci­ja, pra­zni­ci su im naj­ve­ća ka­zna, ci­je­li svi­jet sla­vi, pred­stav­ni­ci Vla­de tro­še pa­re gra­đa­na po luk­su­znim ho­te­li­ma, a oni pred po­lu­pra­znom tr­pe­zom stre­pe da li će ove go­di­ne ima­ti od če­ga da pre­hra­ne po­ro­di­ce, da li će ko­nač­no rad­nič­ka kla­sa do­če­ka­ti prav­du.
Obes­pra­vlje­ni rad­ni­ci na­ve­li su da bi naj­vi­še vo­lje­li da se de­si ču­do da po­no­vo „Mar­ko Ra­do­vić” pro­iz­ve­de ne­ku po­li­cu, a „Ra­do­je Da­kić” ba­ger. Me­đu­tim, ka­ko Cr­na Go­ra ni­je ze­mlja ču­da ta­ko su i oni pre­sta­li to­me da se na­da­ju i če­ka­ju is­pla­tu pri­ma­nja ko­je su za­ra­di­li pra­ve­ći iz­me­đu osta­log po­li­ce i ba­ge­re.
„Pra­zna ša­ka se la­ko sti­sne u pe­sni­cu”, na­pi­sa­li su fi­lo­zo­fi pri­je vi­še vje­ko­va, ali rad­nič­ka pe­sni­ca u Cr­noj Go­ri, na ko­joj su tra­go­vi mu­ko­trp­nog ra­da osta­vi­li tra­ga, ni­je uspje­la pro­te­sti­ma bar za sa­da, ni­šta da pro­mi­je­ni. Uza­lud su bi­la sva oku­plja­nja, pi­sma nad­le­žnim in­sti­tu­ci­ja­ma, mol­be, još jed­na go­di­na po­či­nje, no­va na­da da će bi­ti bo­lje tek pla­ne ali se, sti­ca­jem okol­no­sti br­zo i uga­si.
Pred­sjed­nik ko­or­di­na­ci­o­nog od­bo­ra po­vje­ri­la­ca „Ra­do­ja Da­ki­ća” Mi­lan Vuk­če­vić, ka­zao je da se dr­ža­va tru­di­la sa­mo da ugu­ši nji­ho­ve pro­te­ste, a ne i da im po­mog­ne.
– Me­đu­tim, upr­kos kor­do­ni­ma po­li­ca­ja­ca do­če­ka­li smo No­vu go­di­nu is­pred Vla­de i po­ka­za­li da rad­ni­ci ne­ma­ju če­ga da se sti­de ni­ti če­ga da se bo­je već da će­mo na­sta­vi­ti da tra­ži­mo ono što nam pri­pa­da, jer smo to i za­ra­di­li. Na­še po­ro­di­ce u si­ro­ma­štvu do­če­ku­ju No­vu go­di­nu i Bo­žić, oni is­pa­šta­ju zbog sa­mo­vo­lje nad­le­žnih in­sti­tu­ci­ja. Dr­ža­va je do­zvo­li­la da rad­ni­ci „Ra­do­ja Da­ki­ća“ umi­ru od gla­di, od stu­de­ni. Ka­ko ne po­mi­sle da su to lju­di ko­ji su po­šte­no za­ra­đi­va­li ko­ru hlje­ba, ko­ji su kr­va­vim ra­dom do­pri­no­si­li dr­ža­vi. Po­sma­tra­ju nas, ka­da se oku­plja­mo, kao ne­pri­ja­te­lje dr­ža­ve, ali mo­ra­ju da shva­te da mi ne­ma­mo ni­šta pro­tiv dr­ža­ve već pro­tiv onih ko­ji pljač­ka­ju po­šten na­rod – re­kao je Vuk­če­vić.
On je na­gla­sio da rad­ni­ci ko­ji su 2006. ima­li ma­nje od 25 go­di­na rad­nog sta­ža pre­ko so­ci­jal­nog pro­gra­ma pri­ma­li po 30 eura, i to je sve što ima­ju da po­tro­še za pra­zni­ke.
– Vi­še od 400 na­ših rad­ni­ka za vri­je­me pro­te­sta, ko­ji tra­ju od 2009. go­di­ne umr­lo je, dok je pet iz­vr­ši­lo sa­mo­u­bi­stvo. Ne­ka se za­pi­ta­ju po­je­di­ni dok sla­ve u iz­o­bi­lju do če­ga su do­ve­li rad­ni­ke ko­ji su ra­di­li za do­bro­bit ove dr­ža­ve – za­klju­čio je Vuk­če­vić.
Je­dan od biv­ših rad­ni­ke te fa­bri­ke Mi­li­sav Ka­lu­đe­ro­vić ka­zao je da ove go­di­ne bar ima stru­je za pra­zni­ke.
– Ovu go­di­nu, hva­la ro­đa­ci­ma ko­ji su mi po­zaj­mi­li no­vac za ra­ču­ne, ima­li smo stru­je. Pro­šlu smo do­če­ka­li pod svi­je­ća­ma i to je pra­va sli­ka ka­ko po­šte­ni rad­ni­ci pro­la­ze u Cr­noj Go­ri, tu­ga, bi­je­da i če­mer. Go­to­vo dvi­je de­ce­ni­je ra­dio sam u „Ra­do­ju Da­ki­ću”, zdra­vlja ne­mam da idem na pro­te­ste i do­če­kao sam da dje­ci ne­mam da pri­u­štim do­sto­jan­stve­no tr­pe­zu za pra­zni­ke, a ka­mo­li da im dam dže­pa­rac da odu ne­gdje sa dru­štvom. Du­ša me za­bo­li zbog dje­ce, gdje će im mla­dost u ovoj dr­ža­vi, če­mu da ih učim, za šta da ra­de, za šta da se bo­re? Hva­la Vla­di na pra­znoj tr­pe­zi i pra­znom fri­ži­de­ru – na­gla­sio je Ka­lu­đe­ro­vić.
Pred­sjed­nik NVO rad­ni­ci „Mar­ka Ra­do­vi­ća” Želj­ko Gru­ji­čić re­kao je da su biv­ši za­po­sle­ni tog pred­u­ze­ća pra­zni­ke do­če­ka­li u bi­je­di.
– Ta­ko je sla­vi­la ci­je­la obes­pra­vlje­na rad­nič­ka kla­sa u dr­ža­vi. Na­še tr­pe­ze su bi­le ne­do­stoj­ne čo­vje­ka, po­šte­nog i vri­jed­nog rad­ni­ka ko­ji je ra­dio u dr­žav­nim pred­u­ze­ći­ma. Sra­mo­ta je to da se de­ša­va rad­ni­ci­ma. Naj­go­re od sve­ga je što se, po­u­če­ni is­ku­stvom, ne na­da­mo bo­ljem – re­kao je Gru­ji­čić.
Rad­ni­ci „Ra­do­ja Da­ki­ća” od 2009. go­di­ne or­ga­ni­zu­ju mir­ne pro­te­ste ko­ji­ma tra­že hit­no iz­vr­še­nje sud­skih pre­su­da po osno­vu ko­jih im se du­gu­je 30 mi­li­o­na eura glav­ni­ce i 20 mi­li­o­na za­te­zne ka­ma­te. Biv­ši za­po­sle­ni u fa­bri­ci „Mar­ko Ra­do­vić” go­di­na­ma če­ka­ju ot­prem­ni­ne.
B.MA­RAŠ


Bez vo­de do­če­ku­je pra­zni­ke

Biv­ši rad­nik „Mar­ka Ra­do­vi­ća” Bo­žo Mi­lić u iz­najm­lje­nih 27 kva­dra­ta, bez vo­de do­če­kao je No­vu go­di­nu, a u istim uslo­vi­ma pro­sla­vi­će i bla­ge da­ne.
– Nov­ca ne­ma­mo ra­ču­ne da pla­ća­mo, ako pla­tim stru­ju, ne­mam nov­ca za vo­du i obrat­no. Ka­žu da je Bo­žić vri­je­me pra­šta­nja, ka­ko da opro­sti­mo Vla­di za ovo? Ka­ko da opro­stim Vla­di što dje­ci ne­mam oda­kle da ku­pim ke­ste­na, da im uru­čim po­klon za Bo­žić? Pi­tam se i da li mo­gu oni da opro­ste sa­mi se­bi zbog to­ga – po­ru­čio je Mi­lić.


Mo­že ih spa­si­ti sa­mo EU

Gru­ji­čić ka­že da se od cr­no­gor­skih in­sti­tu­ci­ja ne na­da­ju ni­če­mu jer su do sa­da bi­li glu­vi za sve mol­be rad­ni­ka.
– Me­đu­tim, oče­ku­je­mo po­moć od ko­mi­si­je EU ko­joj smo pi­sa­li vi­še pu­ta i ko­ji su upo­zna­ti sa na­šim pro­ble­mom. Na­da­mo se da će oni ove go­di­ne po­kre­nu­ti ne­što sa mr­tve tač­ke na ko­joj smo go­di­na­ma. Na­ši rad­ni­ci tra­že sa­mo ono što im po za­ko­nu sle­du­je i za­slu­žu­ju to da do­bi­ju – re­kao je Gru­ji­čić.