Na­kon uvo­đe­nja ste­ča­ja u pod­go­rič­koj fa­bri­ci „Ra­do­je Da­kić”, taj ne­ka­da­šnji gi­gant cr­no­gor­ske pri­vre­de i zva­nič­no je oti­šao u isto­ri­ju. Na­kon ce­tinj­ske „Ko­šu­te” i „Obo­da” i pod­go­rič­kog „Mar­ka Ra­do­vi­ća”, na red je do­šao i „Ra­do­je Da­kić” či­me je za­pe­ča­će­na sud­bi­na 1,8 hi­lja­da rad­ni­ka tog pred­u­ze­ća. Iz­vje­sno je da po­vje­ri­o­ci „Ra­do­ja Da­ki­ća” ne­će do­bi­ti ni če­tvr­ti­nu od 50 mi­li­o­na eura ko­ji ih sle­du­ju na osno­vu pra­vo­sna­žnih pre­su­da či­je iz­vr­še­nje če­ka­ju pu­nu de­ce­ni­ju.
Za sva pred­u­ze­ća ko­ja su za­vr­ši­la u ste­ča­ju, osim što su rad­ni­ci za­vr­ši­li na uli­ci, za­jed­nič­ko je i što je nji­ho­va imo­vi­na za­vr­ši­la u ru­ka­ma bi­zni­sme­na. Na mje­sti­ma gdje su se ne­kad na­la­zi­le fa­bri­ke da­nas su iz­gra­đe­ni tr­žni cen­tri i stam­be­ne zgra­de.
Biv­ši rad­ni­ci „Ra­do­ja Da­ki­ća” sma­tra­ju da ve­ći dio njih ne­će do­če­ka­ti kraj ste­čaj­nog po­stup­ka, ko­ji će, bez sum­nje, tra­ja­ti go­di­na­ma. Svi po­stup­ci uvo­đe­nja ste­ča­ja u fa­bri­ke ko­je su za­po­šlja­va­le na hi­lja­de rad­ni­ka bi­li su na­lik je­dan dru­go­me, a u sva­kom su upra­vo rad­ni­ci iz­vu­kli de­blji kraj i mo­ra­li na uli­ca­ma da tra­že za­o­sta­le za­ra­de i ot­prem­ni­ne.
Rad­ni­ci „Ra­do­ja Da­ki­ća” go­di­na­ma pro­te­stu­ju tra­že­ći hit­no iz­vr­še­nje sud­skih pre­su­da po osno­vu ko­jih im se du­gu­je 77 za­ra­da, od­no­sno 50 mi­li­o­na eura sa pri­pa­da­ju­ćim ka­ma­ta­ma. Či­nje­ni­ca je da na­kon uvo­đe­nja ste­ča­ja ne­će do­bi­ti ni 20 od­sto ono­ga što im po za­ko­nu pri­pa­da.
Biv­ši rad­ni­ci i po­vje­ri­o­ci sma­tra­ju da je oči­gled­no da se ze­mlji­šte na­mje­šta za ku­po­vi­nu ne­kom od taj­ku­na bli­skih re­ži­mu jer je od­lu­ka da se uve­de ste­čaj do­ni­je­ta ne­po­sred­no pred na­sta­vak sud­ske pro­da­je imo­vi­ne, ima­ju­ći u vi­du da su broj­ne kom­pa­ni­je bi­le za­in­te­re­so­va­ne za pro­da­ju tim pu­tem.
Ra­čun „Ra­do­ja Da­ki­ća” u blo­ka­di je već pu­nu de­ce­ni­ju, a dug za po­re­ze tog pred­u­ze­ća pre­ma dr­ža­vi dav­no je pre­šao de­set mi­li­o­na eura, pa se po­sta­vlja pi­ta­nje za­što je od­lu­če­no da se baš sa­da uvo­di ste­čaj ako je si­tu­a­ci­ja ne­pro­mi­je­nje­na već de­ce­ni­ju. Rad­ni­ci tvr­de da je od­go­vor sa­mo je­dan: nad­le­žni ne že­le da rad­ni­ci­ma da­ju ono što im pri­pa­da, već je plan da do­bi­ju sim­bo­lič­ne iz­no­se iz ste­čaj­ne ma­se.
Pri­je de­ce­ni­ju je po­kre­nut ste­čaj­ni po­stu­pak i u fa­bri­ci „Mar­ko Ra­do­vić”, a od 2008. do da­nas 250 rad­ni­ka če­ka da is­pla­tu ot­prem­ni­na. Pre­ma ri­je­či­ma pred­sjed­ni­ka NVO „Rad­ni­ci Mar­ka Ra­do­vi­ća” Želj­ka Gru­ji­či­ća, ni­je­su su se na­da­li da će mo­ra­ti da mo­le za ono što im pri­pa­da po za­ko­nu i da sva­kog mje­se­ca pod­no­se no­ve kri­vič­ne pri­ja­ve.
Rad­ni­ci ce­tinj­ske „Ko­šu­te”, njih pre­ko 500, zad­nje pla­te su do­bi­li dav­ne 1996. go­di­ne, a od ta­da po­tra­žu­ju za­o­sta­le za­ra­de i ot­prem­ni­ne. Upr­kos mno­go­broj­nim pro­te­sti­ma, ape­li­ma i obe­ća­nji­ma, do sa­da im ni­je ni­šta is­pla­će­no, ni­ti im je po­ve­zan rad­ni staž, pa ve­ći­na ne mo­že da ode u pen­zi­ju. Pred­stav­ni­ca od­bo­ra rad­ni­ka „Ko­šu­te” Di­ja­na Vu­jo­vić ka­že da ti rad­ni­ci da­nas ne­ma­ju ni za ko­ru hlje­ba.
– Broj­na su bi­la obe­ća­nja ko­ja su sti­za­la do nas, ali ni do da­na da­na­šnjeg ni­je­smo do­bi­li ni cent. Je­di­ni smo ko­ji ni­je­su do­bi­li ni je­dan je­di­ni euro na­kon po­kre­ta­nja ste­čaj­nog po­stup­ka – re­kla je Vu­jo­vi­će­va.
Ona je pod­sje­ti­la da se rad­ni­ci­ma du­gu­ju ot­prem­ni­ne i od 300 do 500 eura za sva­ku go­di­nu pro­ve­de­nu u fa­bri­ci.
B.Ma.


Spo­ro­vi­ma se ne zna bro­ja

Biv­ši rad­ni­ci Elek­tro­in­du­stri­je „Obod”, gdje je ste­čaj uve­den zbog du­ga za stru­ju, osim što prav­du tra­že na uli­ci, vo­de broj­ne po­stup­ke u ko­ji­ma tra­že ot­prem­ni­ne i no­vac iz stam­be­nog fon­da za ko­ji tvr­de da je ne­stao.
Pro­ble­mi sa rje­ša­va­njem stam­be­nih pi­ta­nja rad­ni­ka „Obo­da” da­ti­ra­ju još iz 2000. go­di­ne.
– Ta­da po­či­nje ras­po­dje­la sta­no­va mi­mo pra­vil­ni­ka, što je tri go­di­ne ka­sni­je utvr­dio i Ustav­ni sud, ko­ji je pra­vil­nik pro­gla­sio ne­za­ko­ni­tim. Zbog to­ga ni­ko ni­je od­go­va­rao. Go­di­ne 2003. pre­ki­nu­ta je pro­iz­vod­nja u „Obo­du”, a 2008. go­di­ne je 1.180 rad­ni­ka od­lu­kom bor­da di­rek­to­ra po­sla­to na bi­ro ra­da. Tom od­lu­kom rad­ni­ci su do­bi­li 1.920 eura ot­prem­ni­ne, plus 500 eura za sva­ku go­di­nu rad­nog sta­ža, a rad­ni­ci ko­ji su do 2008. go­di­ne pro­gla­še­ni teh­no­lo­škim vi­škom do­bi­li su sa­mo po 1.920 eura ot­prem­ni­ne. Vla­da je na­knad­no jed­noj gru­pi rad­ni­ka ko­ji su pro­gla­še­ni teh­no­lo­škim vi­škom pri­je 2008. go­di­ne upla­ti­la 500 hi­lja­da eura, ko­je su rad­ni­ci po­di­je­li­li me­đu so­bom po sa­mo nji­ma zna­nim kri­te­ri­ju­mi­ma – na­vo­di se u za­pi­sni­ku sa sa­stan­ka rad­ni­ka „Obo­da” sa ta­da­šnjim mi­ni­strom prav­de, a sa­da­šnjim pre­mi­je­rom Du­škom Mar­ko­vi­ćem.