Mo­šti Sve­tog Ni­ko­le da­nas se na­la­ze u cr­kvi u Ba­ri­ju, ko­joj su pri­lo­ge da­va­li svi vla­da­ri iz sve­to­rod­ne lo­ze Ne­ma­nji­ća.
Srp­ski kralj Mi­lu­tin je me­đu svo­jim za­du­žbi­na­ma osta­vio i Ma­na­stir Sve­ti Ni­ko­la Or­fa­nos u So­lu­nu, ko­ji se na­la­zi ne­da­le­ko od Ma­na­sti­ra Vla­ta­don. Na­ziv Or­fa­nos do­bio je po si­ro­ti­štu ko­je se tu na­la­zi­lo, ili po to­me što je Sve­ti Ni­ko­la za­štit­nik ubo­gih i si­ro­tih, što se mo­že pro­či­ta­ti u nje­go­vom ži­ti­ju, ali i u mno­gim dru­gim knji­ga­ma ko­je opi­su­ju ču­da tog sve­ti­te­lja.
Od dva­de­set sve­to­gor­skih ma­na­sti­ra, dva su po­sve­će­na Sve­tom Ni­ko­li, sa obje stra­ne po­lu­o­str­va. Ma­na­stir Sta­vro­ni­ki­ta po­mi­nje se još u 10. vi­je­ku. Vi­še pu­ta je ru­šen i pa­ljen, pa se kao zva­nič­na go­di­na osni­va­nja da­na­šnjeg ma­na­sti­ra ozna­ča­va 1541, ka­da ga je ob­no­vio pa­tri­jarh va­se­ljen­ski Je­re­mi­ja.
Po­seb­nu vri­jed­nost ma­na­sti­ra pred­sta­vlja­ju ži­vo­pis iko­ne u sa­bor­nom hra­mu Sve­tog Ni­ko­le, a dje­lo su Te­o­fa­na sa Kri­ta i nje­go­vog si­na Si­me­o­na, po­zna­tih pred­stav­ni­ka ču­ve­ne krit­ske ško­le iko­no­pi­sa­ca. Ipak, kao naj­ve­ću vri­jed­nost taj ma­na­stir ču­va i po­štu­je ve­o­ma po­zna­tu ču­do­tvor­nu iko­nu Sve­tog Ni­ko­le, u mo­za­i­ku, po­zna­tu kao Sve­ti Ni­ko­la od Školj­ki. Po pre­da­nju, iz­va­đe­na je iz mo­ra ri­bar­skom mre­žom 1589. go­di­ne. Pre­ma pro­cje­na­ma struč­nih li­ca, u mo­ru je pro­ve­la oko pet vje­ko­va. Ka­da su je mo­na­si oči­sti­li od ta­lo­ga i al­gi, na li­cu sve­ti­te­lja osta­la je pri­li­je­plje­na se­de­fa­sta školj­ka. Ka­da su mo­na­si, ina­če vje­šti u ra­du s iko­na­ma, odvo­ji­li školj­ku od li­ca, ostao je ve­li­ki oži­ljak iz ko­ga je po­te­kla krv. Dje­lo­vi školj­ke sa sve­ti­te­lje­vog li­ca ču­va­ju se kao po­seb­ne dra­go­cje­no­sti Va­se­ljen­ski pa­tri­jarh Je­re­mi­ja Dru­gi dao je da se od jed­ne če­tvr­ti­ne na­pra­vi pa­na­gi­ja ko­jom je bla­go­slo­vio pr­vog srp­skog pa­tri­jar­ha Jo­va­na. Dra­go­cje­nost se da­nas ču­va u ri­zni­ci Mo­skov­ske pa­tri­jar­ši­je.
Na ju­go­za­pad­noj stra­ni Sve­te Go­re na­la­zi se ma­na­stir Gri­go­ri­jat, u dav­nim vre­me­ni­ma po­znat kao Ma­na­stir Sve­tog Ni­ko­le. Pred­hri­šćan­sko pre­da­nje ka­že da se na tom mje­stu na­la­zio Po­sej­do­nov hram. Ime tog ma­na­sti­ra po­ve­zu­je se sa Gri­go­ri­jem Si­na­tom, ali i sa Gri­go­ri­jem No­vim, kao osni­va­čem ma­na­sti­ra. U tom sa­bor­nom hra­mu, po­red iko­ne Sv. Ni­ko­le, po­seb­no su po­što­va­ne i iko­ne Pre­sve­te Bo­go­maj­ke – Bo­go­ro­di­ca Mle­ko­pi­ta­te­lji­ca i Bo­go­ro­di­ca Sve­vla­dar­ka. Ovu dru­gu iko­nu ma­na­sti­ru je po­klo­ni­la Ma­ri­ja Pa­le­o­log, su­pru­ga Ste­fa­na Ve­li­kog, u 15. vi­je­ku. Od ta­da je pre­ži­vje­la ne­ko­li­ko ru­še­nja i po­ža­ra, ali je uvi­jek osta­ja­la neo­šte­će­na u osta­ci­ma ma­na­stir­skih zda­nja ko­ja su ka­sni­je ob­na­vlja­na. U Sve­to-Tro­ic­kom hra­mu, u Ce­lja­bin­skoj epar­hi­ji ču­va se, u po­seb­nom ki­vo­tu, Ne­ru­ko­tvo­re­ni lik Sve­tog Ni­ko­le, kao „oti­sak“ ču­do­tvor­ne iko­ne, ko­ja se sma­tra vjer­nom ko­pi­jom sve­ti­te­lje­vog li­ka. U že­lji da se iz­bli­je­dje­li lik Sve­ti­te­lja ob­no­vi, iko­na je ski­nu­ta 29. av­gu­sta 2001. go­di­ne i pre­ni­je­ta u ma­na­stir­sku tr­pe­za­ri­ju. Tu je sit­ne i ma­lo krup­ni­je po­prav­ke na iko­ni ura­dio iko­no­pi­sac i sli­kar Ge­na­di­je Ivan­cin. Ka­da je sta­klo po­no­vo vra­će­no, Ol­ga Ka­li­na, vjer­ni­ca ko­ja je po­ma­ga­la u hra­mu, htje­la je da ga obri­še i, tom pri­li­kom, pri­mi­je­ti­la je lik Sve­tog Ni­ko­le na sta­klu.
Po­zva­ni su na­sto­i­telj hra­ma An­drej Ale­sin i brat­stvo. Na­pra­vlje­ni su fo­to­graf­ski i vi­deo-snim­ci. Tom pri­li­kom je pri­mi­je­će­no da na sta­klu po­sto­je oti­sci i onih dje­lo­va ko­ji su bi­li iz­bri­sa­ni na iko­ni.
Po­ja­vlji­va­nju tog ču­da pri­su­stvo­va­lo je i ne­ko­li­ko pa­ro­hi­ja­na i sve­šte­ni­ka iz gra­da, kao i ma­ti Kse­ni­ja, igu­ma­ni­ja obli­žnjeg ma­na­sti­ra. Na­kon po­tvr­de svih ko­mi­si­ja, po­seb­no se za­in­te­re­so­vao i pa­tri­jarh Ru­si­je Alek­sej II. I da­nas Ne­ru­ko­tvo­re­ni lik Sve­tog Ni­ko­le Ču­do­tvor­ca Mi­ri­kij­skog po­štu­je se kao „zna­me­nje ko­je je Go­spod dao za na­še ura­zu­mlje­nje i po­ka­ja­nje“.
U Sve­to­ni­ko­la­jav­skom ol­ta­ru Us­penj­skog hra­ma, žen­skog ma­na­sti­ra Pjuh­tij­skog, sto­ji u po­seb­nom sre­br­nom ra­mu po­zna­ta iko­na Sve­tog Ni­ko­le. Pre­ma pre­da­nju, ali i ma­na­stir­skom lje­to­pi­su, ona po­ti­če iz se­la Som­pa, is­pod pa­di­na Bo­go­ro­dič­ne pla­ni­ne. Se­lo je za­hva­tio po­žar, a sa njim i ku­ću Eston­ca So­a­re­sa. Pri­li­kom zi­da­nja no­ve ku­će, ja­vio mu se u snu Sve­ti Ni­ko­la, pre­ko­riv­ši da zi­da no­vu ku­ću za svo­ju po­ro­di­cu, dok on i da­lje ta­vo­ri na dnu se­o­skog bu­na­ra.
So­a­res je, uz po­moć kom­ši­ja, iz­va­dio iko­nu za ko­ju ni­ka­da ni­je utvr­đe­no ka­ko se tu na­šla i ko­me je pri­pa­da­la. So­a­res i mje­šta­ni pri­hva­ti­li su pra­vo­slav­nu vje­ru, i na mje­stu gdje je iko­na na­đe­na po­di­gli su ma­lu ka­pe­lu, ko­ja i da­nas po­sto­ji ne­da­le­ko od Pjuh­tij­skog ma­na­sti­ra.
Ovaj do­ga­đaj se zbio pri­je vi­še od sto go­di­na, a da­nas se na se­o­skom gro­blju si­ja ve­li­ki hram po­sve­ćen Sve­tom Ni­ko­li Ču­do­tvor­ci, za­štit­ni­ku mor­na­ra, ri­ba­ra, si­ro­ti­nje... (Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić